Удружени злочиначки фајронт

извор: Al-Jazeera

Хашки трибунал је свој поход на Србе завршио нотом неочекиваном чак и од његових најзадртијих противника: осудио је чак и своје војнике који се нису довољно предано борили против Срба.

Пресуда “херцеговачкој шесторци“ за злочине над муслиманима се потпуно уклопила у антисрпски наратив који хашка казнионица пројектује од самог свог оснивања, мада је мало ко очекивао да ће отићи баш толико далеко да пошаљу тако оштру поруку не само својим будућим жртвама, него и савезницима. У духу оне “ако нисте с нама, онда сте против нас“, Империја је казнила босанскохерцеговачке Хрвате што су ратовали против муслимана Алије Изетбеговића, а не против Срба Радована Караџића, како је стратегија налагала.

Гдје год Срба није било у значајном броју или гдје су рано неутралисани, природно је било да ратују Хрвати и муслимани једни против других. И ратовали су, крваво и интензивно. И Срби су, као што је стратегијски правилно, подстицали тај рат. Све док Хрватима није смијењено руководство и док им Вашингтонским споразумом нису заврнуте уши и док им није наређено да престану гледати своје интересе и да се окрену служби Империји, тј. да опет увежу заставе и окрену цијеви и каме на Србе.

Удружени злочиначки подухват, којим је Република Хрватска поткачена у овој пресуди, ваљда је упозорење да нема себичних калкулација кад ратујеш за другога.

Значи, није удружени злочиначки подухват улазак “зенги“ у Посавину и покољ Срба око Брода, чиме је започео рат у Босни и Херцеговини. Ни Митровданска офанзива на Источну Херцеговину. Ни Операција Маестрал 2, у којој војска Републике Хрватске као копнено крило империјалне војске врши инвазију на западне дијелове Републике Српске, док НАТО бомбардује источне дијелове. Не, то је у реду, јер то је било у склопу НАТО стратегије, уперене против Срба.

Хрватско-муслимански рат је, пак, био препрека тој стратегији, која је онемогућавала да се НАТО пјешадија организује и усредсреди. Зато он подлијеже казни Империје.

Наравно, Фрањо Туђман је морао да балансира између хрватских интереса у БиХ, и интереса Империје која га је опуномоћила, а Империја на то не гледа благонаклоно. Ништа балансирање, само послушност.

Могла је, ипак, Империја Хрватској ово и да опрости. На крају крајева, извукла је из тог рата жељену добит, па може приуштити мало великодушности. Или није?

Је ли хрватско-муслимански рат баш толико успорио империјално напредовање против Срба да Хрватима Империја ни 25 година касније не може да пређе преко непослушности? Или је можда потоњи неповољан развој геополитичких кретања у Европи и шире показао Империји колико су јој времена протраћили њени задрти поданици који су умислили да су стекли право да се боре и за своје интересе?

Рано је да се пресуда Хрватској анализира, а са правне стране, кад је у питању Хашки трибунал, свака анализа је беспредметна. Њена дугорочна битност ће се огледати у томе да ли ће покренути лавину посљедица, тј. да ли ће послужити као основа за судска и друга разрачунавања Босне и Херцеговине и Хрватске.

Међутим, она такође недвосмислено казује да је данашња Хрватска потпуно небитна као регионални чинилац и да се према њој не мора имати обзира. Даје јој се до знања да у империјалним круговима до њеног интегритета никоме није стало и да је њена улога у империјалној стратегији завршена.

Кад се Србија, која је ратовала против Империје, кажњава, то је природно. Али кад се према својим штићеницима и пуленима односиш противно њиховим заслугама, онда јасно показујеш колико су ти битни.

Наравно, пресуда Хрватској мора да има везе и са новонасталом геополитичком ситуацијом, са којом све у Европи има везе: динамичном промјеном односа између Британије и Њемачке, односно САД-а и Европске уније. Европа се убрзано дијели на британско-америчке и њемачке сфере, што ни Хрватску не може заобићи. Нејасно је засад како ће се кривица за удружени злочиначки подухват ограничити на Хрватску кад знамо да је Хрватска само извршавала америчка наређења, обијесно и са страшћу, додуше. Али то су већ унутаримперијални рачуни.

Поента остаје да су постјугословенске државице и нацијице битне Империји онолико колико слушају и колико служе у борби против Срба. Неке тако настају, неке тако опстају, а неке други идентитет и немају и не треба им. Хаг сад може и да зове фајронт, јер је завршио мисију дефинисања ко је коме шта на империјалним бомбама изровљеном згаришту хладноратовске Југославије.

Пише: В. ИВКОВИЋ

*

Извор: СРБИСТ