Да ли би се због потписа у Бриселу народ побунио

Београд – Говорећи о дилемама у вези са (не)прихватањем споразума са Приштином у Бриселу први потпредседник Владе Србије Александар Вучић рекао је да је у случају прихватања веома лошег решења „питање како ће то прихватити наш народ на Косову и како ће реаговати и други део нашег народа”.

Аналитичари Весна Пешић и Огњен Прибићевић сматрају да је сада прави политички моменат за решавање косовског питања будући да је, како су јуче рекли на ТВ Б 92, такав спољнополитички тренутак, али и унутрашњополитички, јер влада има подршку више од 60 одсто грађана да се питање Косова реши.

Ко је у праву? Да ли ће Срби мирно прихватити ако се потпише споразум који преговарачи Београда оцењују као веома неповољан, или постоји реална могућност да се евентуално незадовољство народа излије на улице – не само косовског севера, него и централне Србије?

Оливер Ивановић и Ђорђе Вукадиновић оцењују да постоји могућност немира изазваних споразумом, док Душан Јањић мисли да до излива незадовољства може да дође евентуално на јесен, и то ако би ванредни избори владу спречили да заустави пут Србије у банкротство.

Председник Грађанске иницијативе „Србија, демократија, правда” Оливер Ивановић каже да ће бити општи отпор имплементацији споразума на северу Косова, врло вероватно да ће бити прилично јак отпор и јужно од Ибра, а сигуран је да то може изазвати дестабилизацију и у преосталом делу Србије. Разлог за такву реакцију грађана он налази у чињеници да потписивањем споразума, каже, ми у суштини не добијамо ништа. Датум нећемо добити (чак и да, каже, постоји расположење, више нема времена за то) и сигурно је да напредовање ка ЕУ не зависи од овог потписа.

„Према томе, било би погрешно потписати споразум и ући у озбиљне политичке турбуленције унутар Србије. Јавност није спремна за тако нешто, јер је сигурна да ЕУ у овом тренутку не нуди ништа, а хоће да нам узме нешто”, каже Ивановић.

Он додаје да је свестан апатије у делу јавности централне Србије, али каже да се он те апатије прибојава. И подсећа на причу о томе како је кнез Милош реаговао када су му пренели да народ ћути.

„Може лако та апатија да се претвори у огромну негативну енергију, усмерену искључиво и директно према власти. То није добро, не треба томе да се радују ни опозиционе странке јер би се и оне нашле у истој ситуацији ако би дошло до промене”, оцењује Ивановић.

И уредник часописа „Нова српска политичка мисао” Ђорђе Вукадиновић сматра да тренутно нема неке нарочите снаге која би могла да каналише незадовољство због евентуалног прихватања „непристојне понуде” Брисела и Вашингтона. Али, додаје, има неколико „кандидата” за то, почев од ДСС-а и СРС-а па до неких других ванпарламентарних снага и покрета (као што су Двери, Наши, Никад граница…).

Вукадиновић оцењује да, из различитих разлога, они неће наступити заједно, а појединачно тешко да имају довољну снагу. Једино би Срби са севера Косова могли да буду нека врста иницијалне каписле за неки шири протест, а имају и кредибилитет за то пошто би се њима најтеже могли пребацити неки ситни лични или политикантски интереси, сматра Вукадиновић.

Он оцењује да видљива малодушност јавности у Србији може бити варљива. Истиче да се показало више пута у нашој недавној прошлости и у Европи последњих година да испод привидне политичке и друштвене жабокречине може да избије неки политички вулкан или гејзир.

„Тим пре што је незадовољство овом више него непристојном понудом (која је много бруталнија од аустроугарског ултиматума 1914. и неповољнија од споразума са силама Осовине 1941) велико и врло распрострањено, без обзира на то што се оно сада не манифестује неким тешким и бурним реакцијама, сем у једном маргиналном и маргинализованом делу политичке јавности. Нема ту, дакле, неке нарочите ратоборности у јавности или жеље за кавгом, али је осећај неправде веома широк, дубок и распрострањен”, наводи Вукадиновић.

Душан Јањић, из Форума за етничке односе, оцењује да нема места страховању да би потпис у Бриселу изазвао немире, чак ни на северу Косова. Како каже, из разговора са људима који су учествовали у протестима на Јарињу разумео је да би они били и те како задовољни да добију неку врсту аутономије на северу Косова. Значи, не би имали разлога да се буне – осим ако им је у међувремену идеја заједнице општина представљана као да се они неће укључити у уставни и правни поредак Косова. А изгледа да јесте.

Он наводи да његово искуство каже да ако се са тим људима разговара и ако им се не дају претерана и неостварива обећања, они ће то прихватити. Зато оцењује да је главни проблем у динамици на политичкој сцени Србије на којој косовско питање никада као сада није било предмет странчарења. Проблем су и превелика обећања која су дата Москви, Вашингтону, Бриселу, Берлину – а „повериоци” сада траже своје.

„Немају они толики проблем са оним што је на столу, колико са оним што је испод стола и иза њих”, сматра Јањић. Према његовим речима, кључно питање је да ли ће бити ванредних избора. Јер, они ће убрзати незадовољство зато што ће га каналисати странке због борбе за гласове, али и због тога што влада неће радити.

„Буџет је празан, банке и предузећа нису ликвидни, обустављен нам је прилив новца споља, држава је пред банкротом. Ако се влада не бави банкротом него изборима, онда банкрот сигурно долази, а реакција народа на банкрот је увек иста – на Кипру, у Грчкој, Италији, Словенији”, закључује Јањић.

Б. Баковић / Политика