Он је поцијепао Његошев аманет и обезглавио Ловћен!

Зечеци затирања српског идентитета Црне Горе, сежу у далеку 1926. годину, када је у Резолуцији 3. Конгреса КПЈ (одржаног у Бечу) записано: „Да би КПЈ повратила свој утицај у Црној Гори, треба популарисати садашњи исправан став Партије о црногорском националном питању.“ Темеље црногорској нацији поставио је Милован Ђилас текстом „О црногорском националном питању“, објављеном у листу Борба 1. маја 1945. године, у којем је тврдио да су Црногорци поријеклом Срби, али да су током историје профилисали своју посебну националност.

Но, кључни догађај, преломна тачка у расрбљивању Црне Горе, збио се у љето 1972. године када је срушена црква св. Петра Цетињског на Ловћену у којој су били сахрањени Његошеви земни остаци. Тај храм је био симбол историјске Црне Горе и његово рушење је означило државни раскид са традиционалним, његошевским, косовским,  немањићким идентитетом. Идејни творац тог ритуалног, комунистичко-масонског чина, био је секретар Идеолошке комисије ЦК СК Црне Горе, Вељко Милатовић. Поред њега, учесници тог удруженог злочиначког подухвата били су: Блажо Јовановић, Владимир Поповић, Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић и Жарко Булајић.

Вратимо се, начас, двије и по деценије уназад, у новембар 1968. године, када је у Колашину одржана свечана сједница Скупштине Црне Горе поводом 25-годишњице црногорског партизанског парламента. Уводни реферат је имао управо Вељко Милатовић, тадашњи предсједник Скупштине ЦГ. Већ у првој реченици је рекао да је „Црна Гора два пута капитулирала у својој историји – 1916. и 1918. године...“

Крајем исте године, у Подгорици је одржан Симпозијум о црногорској националној култури, који је имао за циљ стварање климе за убрзано расрбљивање Црногораца. На њему је Вељко Милатовић навео научне области у којима се „мора дјеловати“. То су историографија, етнологија и лингвистика…Евидентно је да је ту ударен темељ ономе што се и данас ради: фалсификовање историје Црне Горе, фалсификовање чињеница о поријеклу Црногораца и конституисање „црногорског језика“.

До поменутог Милатовићевог програмског иступа, већ су биле објављене „библије“ расрбљених Црногораца. Наиме, већ су били угледали свјетлост дана памфлет Сава Брковића „О постанку и развоју црногорске нације“ и пашквила Шпира Кулишића „О етногенези Црногораца“.

У складу са масонским коријенима комунизма, требало је направити и неки ритуални чин раскида са прошлошћу. С обзиром да су Његош и његова завјетна црква на Ловћену, били симбол српске и православне Црне Горе, Вељко Милатовић и његови партијски другови нијесу имали дилему шта им је чинити. Само је требало наћи решење – шта поставити на обезглављени Ловћен. Нијесу се ни ту дуго двоумили – позвали су у помоћ хрватског умјетника Ивана Мештровића и са њим договорили изградњу фараонског маузолоја.

Као главном идеологу, Вељку Милатовићу је припала част да говори  на отварању Маузолеја  31. јула 1974. године:

„Дужни смо да тумачење Његошевог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласти романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије… Његошев маузолеј данас постаје нераздвојни дио Ловћен-планине чији је врх сам пјесник изабрао за свој гроб и блиски је знамен који својом отвореношћу и доступношћу служи присном приближавању и повезивању Његоша пјесника са садашњим и будућим генерацијама. Овај маузолеј објашњава присутност и животворност оних Његошевих порука које су у основи нашег односа према свијету и времену“ (према Побједи, од 1. августа 1974. године).

Било је то ново читање Његоша, односно његово свођење на дневно-политичке, комунистичке потребе, брисање његовог националног, хришћанског и васељенског духа којим су прожета два његова највећа дјела – „Горски вијенац“ и „Луча микрокозма“, као и цијели његов владичански живот.

Игнорисане су молбе и петиције бројних српских, али и европских и свјетских интелектуалаца тога времена,  да се се не руши црква на Ловћену, што је нагоре и Његошев аманет који је 1851. године записао војвода Милорад Медаковић, Његошев секретар и биограф: „Ја хоћу да ме сахраните у ону Цркву на Ловћену… То је моја потоња жеља коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’ како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.“

Под проклетством смо, дакле, сви; на души носимо Његошеву жалост, и тонућемо као друштво све дубље у ад западног свијета, док не вратимо цркву св. Петра Цетињског на Ловћен.

*

Пише: Љубиша Морачанин