Свакодневни напади Албанаца на породицу Мирковић у Косовској Витини

Безбедности, мира нити живота за Србе на Косову и Метохији, у оваквим условима, нити има, нити ће бити. Ово најбоље може да потврди албански терор који свакодневно већ годинама трпи српска породица Мирковић из Косовске Витине.

„Светосавска“ улица у којој живи продица Мирковић. Поглед са некадашњег
патролног пункта КФОР-а.

Пише: Иван Максимовић, КМ Новине

Мишко Мирковић (45) је већ 27 година запослен у Пошти Србије, а данас ономе што је од ње остало након гашења српских институција по Бриселском споразуму. Његова породична кућа налази се у Светосавској улици, недалеко од центра Косовске Витине. То би у свакодневном животу значило предност, да околности нису онакве какве јесу. На једном крају улице смештена је школа коју похађају албански ђаци а ниже у улици аутобуска станица где чекају превоз до својих кућа. Између – дом породице Мирковић, изложен свакодневним нападима током неколико последњих година.

„Од 5 до 6 поподне, кад друга смена ђака завршава са часовима, почиње узнемиравање. Пролазе улицом до аутобске станице и прво почињу да вичу а онда и да лупају о капију, гађају каменицама, псују мајку српску.Током распуста напади престају али чим почне школска године терор се наставља“, препричава Мирковић своју мучну свакодневицу новинару КМ Новина.

„Након тога напади се понављају у различито време готово до поноћи. Макар неко удари о капију и побегне. Позовем полицију они дођу и питају „јеси видео некога“? Кућа ми је удаљена 20 метара од капије, велико ми је двориште. Док ја изађем они се разбеже, кога бих могао да видим? Искрено, нисам ни излазио јер откуд знам, можда је то замка, могу тамо и да ме убију“ каже он.

Нападачи до сада нису улазили у двориште али свакодневна узнемиравања не престају, ударање по капији редовно прати дрека, бацање каменица, преко зида у двориште убацују и ђубре… и тако сваке ноћи већ неколико година, барем три – четири задње.

Отац је умро претпрошле године, две ћерке се удале па у кући, која је мета напада, Мишко живи са женом, 90-тогодишњом мајком и тек пунолетним сином. Четворочлана породица Мирковић веома тешко подноси терор и нападе Албанаца којима су свакодневно изложени.

„Сви у породици пијемо лекове за смирење, стално смо под стресом. То није једном у месец дана па да кажеш ‘ајде нема везе, него сваког дана! Ево, сада гледам телевизију и то се деси. А то је моје двориште, моја кућа, нисам ушао у туђе па да се плашим, да очекујем то, него је моје ја немам где да идем одавде нити хоћу да идем“ каже Мишко.

„На пример, синоћ сам легао у десет. То ме је пробудило. Прексиноћ гледам утакмицу у пола десет, исто. Није ти после ни до утакмице ни до било чега. Каже ми један од полицајаца кога знам, Албанац али одрасли смо у Витини, да не зна шта да ради осим да дежура у мом дворишту. Што се мене тиче ја могу да ухватим оног ко то ради, није проблем, али рекао сам им да је боље да их ја не ухватим. Може да ми „пукне“, узавре крв и знаш како је… Отворено кажем, он се слаже са мном, тачно је каже, боље да се чуваш. Али опет и то не ради један, за једног није проблем али ови други могу главу да ми скину, увек су у групама. Искрено, кад дође полиција, лакше ми је, смирим се мало иначе се тресем ко прут сваки пут“ описује домаћин ове породице нападе и стрес који им причињавају.

Тражио је помоћ и подршку и у општини и у полицији у Косовској Витини које су у надлежности такозване „републике Косово“. Ништа се није променило. Одлазио је и у њихов регионални центар у Гњилану где је разговарао са портпаролом „косовске полиције“ која му је обећала да ће они учинити нешто тим поводом и заштити га али до данас нико није ни прстом мрднуо.

„Иначе смо жртве погрома 17. марта, запалили су нам кућу. Ми смо се налазили на горњем спрату, они запалили доњи… Али то је била стихија, чим виде да је пожар узео маха, маса је ишла даље да уништава. Ми смо сишли и почели да гасимо пожар али је убрзо после њих дошао КФОР, зграбили нас у дворишту и као евакуисали. Неке одвели у Клокот, неке у Врбовац , једва смо се окупили после. Опет кажем, хвала Богу, то је прошло време, нећу да размишљам о томе…“ И разумљиво је да неће јер сувишно је и ово данас што би ретко ко могао да отрпи.

После вишегодишњег узнемиравања уместо да служби тзв „косовске полиције“ буде непријатно због његових позива, управо је супротно.

„Срамота ме је више и да зовем полицију. Чим позовем телефоном у то доба они се јаве „Мишке?“ кажем „ја сам…“ Били су синоћ траже изјаву, шта више да им кажем, сваки дан исто. Ћуте и они… Каже ми полицајац „срамота је да дежурамо пред твојом кућом“ јесте рекох, срамота у 21. веку да полиција дежура испред нечије куће, стварно је срамота“ слаже се и Мирковић и наставља своју причу:

„Ја признајем њихову власт, овде сам рођен, немам други избор. Оставила нас је Србија а ни Албанија није наша држава. Ово је моје. Питам полицајца како би Вама било да вам неко лупа на капију? Каже ја бих га убио! Па видиш како се тресем, кажем му, шта да радим? Каже у праву си, али не знам… Не знам ни ја шта да кажем, сувишно је било шта да се каже а могао бих данима и ноћима да причам кроз шта све пролазимо“.

Мирковић је убеђен да полиција и општина хоће да му помогну али не знају тачно када ће напад да се деси и да не могу да дежурају по неколико сати да би то спречили. Међутим, када су се по отпочињању Бриселског дијалога заговорници албанске независности на северу Косова и Метохије осетили угрожени, ова служба се није устручавала да сваке ноћи шаље патролно возила са најмање два припадника да дежурају пред њиховом кућом.

Чињеница да се Мирковићима то дешава већ годинама уназад свакодневно и то у релативно одређено време а да нико због тога није приведен, потврђује сасвим другачије расположење и „косовске полиције“ и администрације по систему сепаратиста. Немогуће је да нико не буде примећен у догађају за који се зна да се из дана у дан понавља па је ово још једна потврда опште политике албанских сепаратиста који имају неоспорну жељу да сваког Србина са Косова и Метохије протерају, па макар он попут Мирковића имао вољу да њихову власт призна и поштује.

Без сумње, циљ је протерати до последњег Србина са Косова и Метохије.

„Не знам, можда неко стоји иза тога и покушава да ме уплаши да напустимо, да одемо одавде, да се иселимо. Ја у пошти радим већ 27 година, до рата сам био поштар у 13 албанских села, никада нисам имао проблем ни са ким нити сам коме дужан, сви ме овде знају. У близини, преко пута улице, су још три српске куће. Дели нас река, али њих нико не дира. Крај улице се налази чак и једна српска продавница али на њихов излог никада нико није залупао а камоли да баци камен, сломи стакло или било шта слично. А ми као да смо обележени“ каже Мирковић за КМ Новине.

А због чега би био „обележен“ може врло лако да се закључи. Плац Мирковићевих је површине 20 ари док су остали српски плацеви вишеструко мањи и не прелазе 5-6 ари. Срби са Косова и Метохије знају да је ово систем који деценијама успешно даје резултате. Када власник неће да прода кућу Албанци почињу са притисцима. Плаше, прете и узнемиравају све док власник више не може то да трпи и у страху од још горих дешавања, а по правилу ускраћена му је свака подршка, на крају одлази. На мети су пре свега они којима се куће и имања налазе на атрактивним локацијама, од утицаја су и поседују већа имања за која је потребно издвојити велике суме новце да би се власник одобровољио да то прода. Када притисци уроде плодом и власник подлегне, преостали Срби се нађу у још већем страху и онда за своје куће и имања добију упола или вишеструко ниже понуде од реалних па на крају и они одлазе.

Мирковић страхује за животе својих најближих и себе јер не зна да ли ће, у шта, нити када би могли садашњи напади да прерасту. Каже да му значи и разговор са нашим новинаром и то што је могао бар на десетак минута да поприча са неким о свему кроз шта пролази. Верује да му је једино преостало да све изнесе медијима и да ће, уколико пажња медија буде усмерена на његов случај, то ипак учинити да надлежне службе учине нешто како би себе приказале у позитивном светлу што би му бар на неко време омогућило да ноћи мирније проводи и настави живот у својој кући, на свом имању.

Извор: КМ Новине