Свештеник Далибор Јовић
24.11.2017.

Молим Вас, због заблуда које владају, да ово прочитате…

У својој посланици Римљанима, апостол Павле пише: „Благосиљајте гонитеље ваше, благосиљајте, а не куните. Никоме не враћајте зло за зло, него се старајте о добру пред свим људима.“

Како онда објаснити позицију благосиљања ратних подвига и зашто су непријатељске хорде у Србији и Русији дочекане мачем и молитвом, а не само молитвом? Није ли то одступање натраг, ка Старом завету? И уопште, какав треба да буде однос православног човека према насиљу?

***

Ако говоримо о потреби одбране Отаџбине, онда Православна Црква благосиља своја чеда за одбрану Отаџбине и ближњих. Црква не брани својим чедима да учествују у ратним дејствима ако се ради о заштити ближњих и поновном успостављању погажене правде. Тада се рат сматра нежељеним али изнуђеним средством. Такав је однос и према борби против злочина унутар земље.
Никаквог одступања према Старом Завету ту нема.

Осмишљавање одговора о супротстављању злу тесно је повезано са појашњењем јеванђелских заповести које се односе пре свега на личност, а не на групе људи.

Царство Божије услед испуњавања заповести може да се појави овде на земљи само унутар сваког човека, а не у друштвеном систему, чак и ако тај систем представља православну државу! Речи апостола Павла о благосиљању гонитеља односе се на римске Хришћане који су већ почели да трпе гоњења за веру; и они су заиста испуњавали те речи, благосиљали су гонитеље и нису им узвраћали злом.

Са друге стране, многи од тих Хришћана су били римски војници, који су савесно обављали своје војничке обавезе, учествовали су у борбама и убијали непријатеље све дотле док их не би натерали да принесу жртве паганским божанствима.

Хришћанство – то није једнострани пацифизам о коме је тако много писао Лав Толстој и други. Хришћани су, осим љубави према непријатељу, позвани и на борбу против зла. Стога, ако зло које се чини не може да буде заустављено на душевно-духовни начин, има ли хришћанин право да опере руке и оде, или може да пресече злочин физичким супротстављањем, идући свесно у опасност, страдање и смрт?

Када је равноапостолни Кирил ступио у спор о вери са следбеницима Мухамеда, на њихово питање о односу заповести о љубави према непријатељима и заштите од њих, он је одговорио следеће:

„Христос Бог наш, Који нам је заповедио да се молимо за оне који нас вређају и да им чинимо добро, рекао је такође да веће љубави нико од нас не може у животу да покаже, него ако неко положи живот свој за ближње своје (Јн. 15, 13). Ето због чега ми великодушно трпимо увреде које нам се наносе као појединачним људима, али у друштву штитимо један другога и у борби полажемо своје животе за наше ближње, како ви, заробивши наше суграђане, не бисте заједно са телима заробили и њихове душе, принудивши их на одрицање од вере и богопротивна дела…“

Позивајући на љубав према непријатељима, Господ наш Исус Христос имао је у виду личне непријатеље самог човека, оне који га мрзе и гоне, и којима онај ко је увређен природно може да опрости или да не опрости. Али у свакој неправди, сваком насиљу, сваком злочину постоји још и „надлична страна, које преступника води на суд друштва, закона и Бога“.

Тако човек нема право да прашта напад на Отаџбину, на ближње, изругивање светињама. Став: „Ја не осуђујем злочинце и не кривим их“ није могућ, јер човеку нико није дао право да буде милостиви судија (то је већ обрнута страна заповести „не судите, да вам не буде суђено“). Став равнодушности и безвољности нема ничег заједничког са хришћанским праштањем и не може се заснивати на Јеванђељу.

Постоје „слуге Божије“ којима је, по речима апостола Павла, потребан мач и које га „не носе узалуд“, они су – претња злочинцима. Управо у духу таквог схватања, Оци Цркве уче: љубите непријатеље своје, уништавајте непријатеље Отаџбине, гнушајте се непријатеља Божијих. По мишљењу Иљина, у неким случајевима остаје једино универзално правило: „противи се злу из љубави“ – из љубави давати све своје где је то потребно; из љубави присиљавати и пресецати тамо где је потребно; из љубави саветовати и кажњавати; из љубави не давати ништа своје ако је то „твоје“ веће од твога, ако је истовремено и Божије: светиња, Црква, Отаџбина или њихово материјално отеловљење.

Управо тако су своје обавезе схватали многи србски и руски кнежеви и цареви, нарочито Свети кнез Лазар и Свети Александар Невски. Кнез Лазар је водио борбу против мухамеданских исламиста а Невски је водио жестоку борбу са немачким и шведским витезовима-крсташима што су се по благослову римског папе спремали да „исправно“ крсте Русију: јер у то време јасно се видела духовна опасност од њиховог продирања.

С’ тога, мислити да ако је зло допуштено – значи да је то воља Божија и да не треба чинити ништа, представљало би велику духовну заблуду, налик на идеју о томе да ако је човек остао без хлеба, значи то је таква воља Божија и да му не треба помоћи. Неопходан је духовни разум и делатна хришћанска љубав, која може да се наоружа не само молитвом, него и мачем.

Извор: СрбскиФБрепортер