АГОНИЈА СЕ НАСТАВЉА!

Поштовани читаоци, агонија породице којој је одузето дете се наставља, будући да су пре два дана били на разговору у ЦСР Звездара, по питању виђања своје 6-годишње ћерке. Надали су се да ће им, коначно, дозволити да виде дете после 49 дана, за које су је видели само 3 пута, али им је психолог Центра, о коме ће у овом тексту бити речи, без имало саосећања одбрусила да не зна када ће моћи да виде дете, али ове недеље сигурно неће! Родитељи су се силно потресли, будући да им Центар без икаквог нормалног разлога не дозвољава да виде дете, на шта је и адвокат бурно реаговао и запретио новом кривичном пријавом. У тексту ће такође бити речи о учешћу норвешких организација у обучавању те особе. Народе Божији, нешто у овој причи озбиљно није у реду!

Ко над ким заправо врши насиље? Ко кога злоставља и ЗАШТО?

Породица Тркуља којима је дете одузето од стране Центра за социјални рад готово искључиву комуникацију има са службеницом Центра за социјални рад а у питању је психолог Смиља Игић.

Од могућа три телефона центра за социјални рад Звездара могуће је доћи само до једног, управо оног који користи психолог Смиља Игић која очито и без икакве сумње води главну реч у целом овом случају. Да ли је и једини?

До социјалних радника није могуће доћи, она је та која од почетка зове телефоном родитеље, ненајављено долази код њих у кућу, без претходних писмених или усмених најава, иако има њихове телефоне 24 часа доступне.

Има ли психолог Градског центра за социјални рад Звездара Смиља Игић сва овлашћења која је придала себи, и да ли прекорачује овлашћења у служби?

Crisis Centre for Men Serbia

Смиља Игић, поред радног места као психолог у Центру за социјални рад Звездара уједно је и један од оснивача организације цивилног друштва “Кризни центар за мушкарце” која реализује услугу психотерапијског третмана мушкараца починиоца насиља у партнерском односу под називом “Crisis Centre for Men Serbia” што можете видетиОВДЕ.

Родитељи су кроз плач данас изјавили да их управо Смиља Игић тортурише и психички злоставља. Девојчица са само 6 година живота је физички одвојена од својих биолошких родитеља сада већ 49 дана! А данас им је саопштила да ће разматрати да се њима, дакле родитељима оцу и мајци укине виђање сопственог детета са сваке друге недеље на то да је више уопште не виђају – по речима родитеља који су овога пута били у присуству законског заступника то јест адвоката.

О Центру Crisis Centre for Men Serbia

Кризни центар за мушкарце (КЦМ) је организација цивилног друштва, основана 2012 године, која пружа услуге специјализованог психосоцијалног третмана мушкараца починилаца насиља у партнерским односима, обуке и супервизије професионалаца за спровођење овог третмана, као и услуге истраживања феномена насиља уопште. Своју делатност обавља у складу са вредностима равноправности међу половима, те вредностима ненасилних и конструктивних партнерских и породичних односа.

Наш тим чине психотерапеути и психолошки саветници, са вишегодишњим искуством рада на откривању и спречавању породичног насиља, као и на заштити жртава насиља. Наши стручњаци су стекли специјализована знања и вештине за посао који обављају кроз обуку у норвешкој организацији Алтернатива насиљу (Alternativ Til Vold, ATV). Наши стручњаци су и коаутори програма третмана починилаца насиља у партнерским односима у Србији, који је акредитован код Републичког завода за социјалну заштиту.

Кризни центар за мушкарце делује у Републици Србији и региону. – пише на сајту Центра али не Центра за социјални рад већ “Кризног центра за мушкарце”.

О обуци професионалаца/ки

Програм „Обука професионалаца/ки за третман починилаца насиља у партнерским односима“ акредитован је у Републичком заводу за социјалну заштиту у јулу 2012. године (заведен у Регистру акредитованих програма и носи 15 бодова за лиценце за запослене у социјалној заштити). Аутори/ке програма, овлашћени тренери.

Тачка сусрета: Градски центар за социјални рад и Удружење “Кризни центар за мушкарце”

Има ли сукоба интереса или Уговора о техничко пословној сарадњи? Или нешто треће…

Сам назив одмах упада у очи јер се помиње само један, мушки род, и тиме се шаље јасна порука да су ето само мушкарци насилници, а приори. Слање сублиминалних порука није страно али се врло успешно примењује од едукованог кадра за специфичне намене. Зашто је сам назив баш овакав? Зашто није “Кризни центар за мушкарце и жене” на пример? Не делује ли превише феминистички?

Зашто се не објави податак колико је насилника правоснажним судским пресудама ослобођено кривице али да то никада није јавно и објављено нити податак о лажним тзв анонимним пријавама а тим особама мушким или женским нанета је трајна флека у друштву од које не могу никада да се оперу и поред судске пресуде или неког вида сатисфакције. Те особе су у друштву трајно окужене и као такве њима је живот потпуно уништен. Они тешко да могу више да се рехабилитују и социјализују поново. Када поломите чашу ви је никада не можете поново залепити. Поломили сте је – готово је.

Подела насиља на родове и полове – нови феномен скован у врху Ватикана 1980. године у оквиру стварања феминистичког прво експерминта примењеног најпре у Неw Yорк-у а онда имплементираног као феминистички покрет са јасно постављеним циљевима и задацима који су дуго скривани далеко од очију најшире јавности. Тако примамљиво звучи све док се не открије пуна и права истина – следи у наставку, у текстовима који следе, све на основу процурелих докумената, сазнања, увида и сведочења

Подела насиља и ненасиља на родове

Није ли само насиље какве год врсте било не само апсолутно недопустиво већ и недељиво на родове и полове? Није ли насиље у експлицитној надлежности Министарства унутрашњих послова? Зашто се надлежности из сфере кривично правне премештају у надлежност Министарства за рад, социјална и борачка питања? Запослени у Министарству унутрашњих послова имају сва потребна знања, вештине и врло стручне кадрове по питању сваког насиља па и насиља у породици док са друге стране Министарство за рад, социјална и борачка питања апсолутно нема нити кадровску структуру нити квалификације а још мање вишедеценијског искуства за рад у овој матeрији и чија надлежност не може никаквом Уредбом или другим подзаконским актом бити измештена.

Особе, преко ноћи створене организације, тзв “стручњаци” чији је именитељ заједнички а то је истоветни шаблон деловања у великом броју циљано одабраних земаља по систему копи – пасте, са врло сумњивим квалификацијама за обављање врло сложених пре свега кривично правних аката и чије квалификације нису подложне провери – не могу радити послове за шта нису стручне нити бити изнад институција система.

Уместо 3 гране власти рађају се и гранају нове гране, које из потаје, покривају прве три

Шта се дешава са правосуђем и једном од три кључне гране власти, судском? Да ли је правосуђе и да ли су судови сасвим скрајнути? Да ли се и њихова надлежност напрасно изместила у невладине организације влада иностраних земаља од којих се овде помиње Норвешка. Црни хумор јесте да Норвешка ни сама не може да реши свеопшту декаденцију у својој држави где имају “чудне обичаје” који су врло морбидни за остатак света а где су деца невине и највеће жртве. Усвајање а приори културе и врло морбидних облика понашања (од којих већина су класификована као тешка кривична дела у остатку света) је не само правни већ и морално, културолошко, обичајни нуклеарни удар за поднебља која нису склона таквој врсти декаденције. Системско отворено подстицање и стварање неприхватљивих облика понашања имаће ефекат бумеранга. Зашто наши стручњаци не би научили норвежане да су деца светиња и да постоје границе које се не прелазе? Искуства Норвешке тешко да ће донети иоле неке добробити породицама у Србији али рецимо искуства из Русије би и заиста могла итекако бити од помоћи. Међутим, све што је Руско се по аутоматизму одбацује па и законодавство у области породичне заштите где се породице подстичу силним мерама државе па и Указима самог Председника од којих су неке да мајке субвенционише држава што код нас није случај.

Једини исправан пут јесте онај којим се ређе иде

Који ћемо пут изабрати? Јачање или уништавање породице као последњег бедема опстанка друштва у целини, породице као основне ћелије сваког друштва – питање је на које би се у најмању руку морала повести јавна расправа јер је то круцијално питање друштва која желе да опстану. Она друштва која не брину о породици и деци осуђена су на самоуништење.

Број унесрећених породица се рапидно повећава сразмерно упливом “стручњака за брак и породицу” и нарочито “бригу о деци” а број грађана који напушта своје огњиште достиже епске размере. Велика сеоба народа је започела – боље је да се заустави на време.

Беда и сиромаштво не стварају оптимизам код људи већ супротно и то је окидач за све оно лоше што нам се дешава. Узрочно-последичне везе несумњиво постоје али се на томе не ради а управо је то основна функција не само Центара за социјални рад већ комплетне државе као и друштва у целини.

Јасан је финансијски мотив набујалих организација тзв “цивилног друштва” која чине тек неколико особа док оно “нецивилно” чини већину али је жртва мањине.

Бити адаптиран у дубоко болесном друштву није мерило здравља

Највиши дом, парламент, заступници (кога и чега), требали би да представљају вољу вечине а грађане, грађанска права и слободе и нарочито права деце да штите а не да подстичу општу декаденцију за потребе крупног капитала кроз назови “невладине организације” чију шему финансирања смо објавили. “Невладиних”, дакле, које су понајмање невладине и понајмање служе за оно што им стоји у тако звучним називима.

Од демократског друштва и кринком демократизације остао је чист ауторитаризам па и на овако ситним нивоима. Од људских права није остало ни слово љ а ни слово п. Животиње у многим земљама света имају далеко већа права него овде људи. Само право је одавно прерасло у неправо и као такво је постављено као нешто што би требало сви да прихвате и нешто што је јел да нормално.

Морал (а и морал је норма као што су то и обичаји) трансформисан је у своју потпуну супротност. Ако узмемо као оквир саму дефиницју морала – да морал представљају опште друштвено прихваћене вредности – сада се на силу и на врло груб, невероватно агресиван начин “прихваћене” “вредности” које то нису и које то никако и не могу бити.

Предстоји пресудна битка за голу егзистенцију. Још важније предстоји одсутна битка за вредности које то јесу. Предстоји одсудна битка за СЛОБОДУ и избор сваког појединачног људског бића како ће живети БЕЗ уплива “невладиног” корпоративног сектора а у складу са људским и цивилизацијским стандардима и постулатима. Управо они који треба да штите најугроженије и најосетљивије слојеве друштва – управо они их немилосрдно газе због своје “позиције моћи”. Ко има стварну моћ врло брзо ће показати време које је пред нама. Георге Сорос је увеличао своје богатство на 24 милијарди УС долара тако што је бринуо о другима? Па онда му се та брига врло исплатила али последице осећају управо они о којима се тако бринуо кроз мрежу невладиних организација. Последице са трајним ожиљцима …

Допуштати умно поремећеним особама којима осим долара ништа није свето да наводно брину о милионима других и није тако паметно са аспекта здравог разума. Не могу они који су оперисани од људске емпатије да осете туђу патњу и бол. А да би се неко уопште бавио материјом нарочито оном која је врло осетљива сам мора бити подвргнут врло темељним прегледима и под будним оком најшире јавности.

Градски центар за социјални рад некад и сад

Опет Градски центар за социјални рад Звездара? Шта се све заправо дешава у Градском центру за социјални рад Звездара погледајмо из перспективе и од пре више година.

„Седмогодишња девојчица након пуних 8 месеци проведених у Прихватилишту за злостављану децу враћена својим родитељима. После осам месеци ћерка привремено код оца Миодрага Паруловића. Градски центар за социјални рад се ограђује од исхитрене одлуке новог тима одељења Центра Звездара, наводи се у саопштењу директорке Јасминке Веселиновић. ТРАЖЕ СМЕНУ

ОТАЦ Миодраг Паруловић је најавио да неће одустати од захтева за смену директорке Центра за социјални рад Јасминке Веселиновић.

– Када сам дошао по дете у Прихватилиште са решењем да ми се враћа ћерка, руководилац центра није хтела да потпише документ – објашњава Паруловић. – Пред сведоцима је објаснила да јој је директорка Веселиновић телефоном јавила да се ствар стопира. Дете су ми дали тек после неколико сати. То је још један доказ да се она меша у овај случај мимо својих овлашћења.“  – ВИШЕ

 СЛЕДИ ЕМИСИЈА СА УЖАСАВАЈУЋИМ ПОДАЦИМА О ОДУЗИМАЊУ ДЕЦЕ У СРБИЈИ И СВЕТУ