Када бисмо по минут ћутали за сваког Србина страдалог у Албанској голготи, не бисмо проговорили 169 ДАНА

Када бисмо одржали минут тишине за сваког нашег претка који је страдао у Албанској голготи, том страшном повлачењу српске војске у зиму 1915/1916 пред тројним нападом Централних сила, када бисмо за сваку жртву само минут ћутали, не бисмо проговорили 169 дана, осам сати и 37 минута јер… у том страшном догађају, Србија је имала чак 243.877 жртава.

А опет, они преостали, измучени, гладни и отписани од свих, како непријатеља тако и савезника, имали су само један сан. Да ослободе своје. И, у томе су и успели.

Та Албанска голгота, названа тако јер се највећи део наших снага повлачио кроз беспућа албанских планина, донела је несагледиве ужасе многима који су се на тај пут отиснули. Пут без повратка, могао би да гласи назив те голготе за оне силне хиљаде који оставише кости да им се траг не зна. Вишенедељно лутање планинским венцима, по снегу и језивој хладноћи, и донело је потоњи опис „голгота“ у назив те епопеје, као поређење са јерусалимским брдом на коме је Христос разапет, после силних мука.

Фото: Риста Марјановић / Приватна архива

Расправе о томе колико је и да ли је било неопходно одлучити се, од стране државног врха, на такав корак – вероватно ће се тек распламсати, јер ће једни у страдању видети неминовност како би се војска и народ спасили, а други стајати уз став војводе Живојина Мишића да се остане на српском тлу и ту пружи последњи војни отпор. Али, иако су расправе о томе водиле најумније главе тог времена, на крају је преовладало мишљење да капитулација не долази у обзир, са чиме се и Мишић слагао, а да за нову велику битку нема довољно ни људства ни оружја. Уосталом, за разлику од претходне, 1914. године, Србију није напала само Аустроугарска, већ и највећа сила, Немачка, а кад је тај здружени напад са севера и запада почео, десио се и улазак Бугарске у рат. „С леђа“, како тај продор са истока доживљавају потоње генерације.

Вишеструко надјачана, а потпуно исцрпљена српска војска повлачила се најпре ка средишњем делу отаџбине, па ка југу, да би бугарски маневар онемогућено кретање вардарском долином ка Солуну где је већ било одређених савезничких снага, махом избеглих после пораза од Турака на Галипољу. Одлука о повлачењу усред зиме кроз албанске планине, кроз снег и лед, оставила је Србију без 243.877 људи. Односно, без сваке 16. особе од око четири милиона колико је наша земља имала као краљевина када је Први светски рат почео.
Почетак повлачења, кроз централне и јужне делове Србије

Фото: Самсон Чернов / Wикипедиа Почетак повлачења, кроз централне и јужне делове Србије

А проћи у зиму кроз поменута беспућа је толико тешко, толико незамисливо, да је истинско чудо како је наша војска, односно њен преживели део, успео да се домогне „острва спаса“ и, кренувши одатле, на Солунски фронт па правац у ослобађање својега, оствари подвиг који ће се вечно памтити.

„Недавно сам на међународној конференцији имао предавање о нашем чувеном преласку преко Албаније 1915. године и то из угла планинара и историчара. Сада би неком планинару требало 3.600 евра само за опрему да за 11 дана пређе преко албанских планина, а где су тек трошкови за храну… А наш народ, го и бос – прешао. Кад проради та наша жеља, много немогућег постаје могуће. Кад је најтеже, ми смо најјачи“, рекао је својевремено за „Блиц“ виши кустос историчар Дарко Жарић, директор Музеја Топлице.

Прва колона је кренула 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Четири дана касније, из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тиране. Све три српске армије пошле су у повлачење из Пећи: главнина наше војске правцем Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар. Трупе тада називаних „Нових области“, из Старе Србије и рашког краја, ослобођених у Првом балканском рату 1912. од Османлија, правцем Ђаковица – Везиров мост – Љум Кула – Скадар, док је део српских снага, Тимочка војска и одреди из западне Македоније, ишао преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.

И само опраштање од Србије је било тешко. Уосталом, речи нашег чувеног комедиографа, Бранислава Нушића, у његовом делу „1915.“, овако о томе сведоче:

„То је био последњи одмор на грудима отаџбине и сада ваља прећи мост који ће нас раставити од ње.

Тужан је то растанак био, тужак као кад се деца праштају од мајке напуштајући јој крило материнско. И како свако на свој начин тај бол растанка исказује: уздахом или сузом или немим ћутањем, које је кадро и највећи бол да изрази. Ено га један клекао на колена, полегао и љуби земљу, ено га други, крсти се и моли Богу.

И ја сам се сагао и шакама ископао прегршт земље, те везао је у карјичак једне мараме и метнуо у недра. То је та земља на којој смо никли, која нас је хранила и коју смо бранили; то је та земља коју је прелила крв и суза толиких покољења и која у својим недрима крије толике жртве за њену слободу; то је та земља која покрива и сише младо и нежно тело мојега јединца.

Понећемо те у недрима, у крајичку марамице, о прегршти земље српске! Понећемо те у недрима својим понећемо те, отаџбино, собом! Као што је некада, о причешћу, капљица вина садржавала у себи сву величину једне вере и једнога наука, тако ће ова прегршт земље садржати у себи сву величину једне слободе и једне љубави коју собом исказује отаџбина. Крај те прегршти ми ћемо палити кандило, крај ње ћемо славити и преслављати, из ње ћемо одвајати мрвице и бацати их у гробове које будемо копали у туђини, на тој ћемо се прегршти земље клети, на њој заветовати, из ње црпети поткрепљења у данима туге, и снаге – у данима поуздања и вере“.

Србија је склопила споразум са председником алабанске владе, Есад-пашом Топтанијем, о несметаном проласку војске ка обали, где би је дочекали савезнички бродови, но поједина албанска племена, која нису признавала Есад-пашину власт, константно су нападала изнемогле колоне, за разлику од оних других њихових сународника који су бии вољни да помогну. Ти напади, међутим, нису били страшнији од два ужаса: језиве хладноће и огромне глади. О тој глади Растко Петровић, у својој књизи „Дан шести“, овако описује један детаљ из повлачења:

„Одмарао се дуго. Имао је свој појас преко колена. Најпре је мислио да га понуди неком Арнаутину, онда је закључио да ништа за њега не би добио, а и да не би имао после чиме да стегне своје прње. Појас је био стар. Постепено је на њему бушио рупу до рупе, како је мршавио. У гимназији је тај појас још мирисао на нову кожу и копча је била од блиставог никла. Сада му је лежао преко колена. Док га је гледао, постепено се једна идеја објављивала. Почео је да се претвара како једе. Приносио је руке устима и онда мрдао вилицама као да жваће. Чинио је то што је могуће видније иако су га ти покрети замарали.“

Фото: фотке.иеспана.ес / Wикипедиа

Српска војска, по мишљењу непријатеља, више није постојала. Томе у прилог и саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра 1915:

„Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“.

А војска је ишла. И ишла. Без хране, на пут који је трајао дуже него што је ико од тог марша кроз албанске планине могао и да замисли. Само се гледао леш до леша до ког се наилазило, лешеви оних који су на том путу пали, а поглед је по белилу трагао за било чим што би била назнака обале, или приморског градића Љеш.

Фото: Риста Марјановић / Wикипедиа

„Упркос немогућности да стоји на ногама, на рањавим стопалима, изнемогао, он је последња три километра до Љеша превалио у недељу, од јутра до вечери. Није видео предео, ни људе, ни блатишта, пошто је без престанка био у бунилу. Једна једина мисао блистала је иза читавих завеса његовог кошмара: стићи у Љеш, наћи тамо нешто за јело, било шта, за двадесет динара, које је још увек носио у недрима“, писао је Петровић.

После више од месец дана ужаса, спаса у Љешу – није било. Јер тамо није било толико ишчекиваног сусрета са савезницима. Просто, савезника није тамо било са својим бродовима. Делом због оправдања да је опасно приближити се толико црногорској обали, у којој је био део аустроугарске флоте, делом због уверења да српска војска, заиста, више не постоји. Тек на интервенцију руског цара Николаја, који је запретио Британцима и Французима да ће се повући из ратног савеза, помоћ је почела да се организује, али су преживели, изгледнели и исцрпљени Срби морали пешке на још један пут. Око 180 километара дуг, по блату и мочварама албанског приморја, од Љеша ка Валони, да би се тамо укрцали на бродове. Више десетина хиљада људи је управо у том делу „Албанске голготе“ и страдало, не дочекавши радостан сусрет са савезницима.

Када је превоз бродовима на Крф обављен, а до 15. фебруара на то „острво спаса“ превезено је 135.000 наших предака, док је око 10.000 транспортовано на север Африке у Бизерту, у званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, упућеном председнику владе Николи Пашићу, наведено је да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. За које бисмо, да одржимо по минут тишине за сваког, ћутали непрекидно 169 дана, осам сати и 37 минута.

А опет, на Крфу, на чијем је суседном острву Видо до 23. марта 1916. умрло 4.847 људи које је Албанска голгота коштала живота, они преживели су почели да се опорављају. Да сањају о повратку. Једну песму, о том сну, сигурно знате:

Ова друга песма, објављена у пролеће у званичном гласилу наше државе на Крфу, написана пером непознатог војника, можда још снажније описује решеност да се од сна о слободи не одустане:

СА ГОЛГОТЕ

Осудише нас због љубави наше

за земљу своју, за слободно име,

и крст нам тежак на рамена даше,

и трнов венац, и поругу с њиме.

Три врага су нас гонила Голготи

и ругала се због часнога пада,

и шибали нас просјаци и скоти,

к’о Христа – олош вечитога града.

Но, ми смо ишли гордо и без суза…

Крвави зној нам липтио са чела

И ми смо ишли… Ко црна Медуза

судба нам змијом обвијала тела.

И – нисмо пали на тешкоме путу.

Ћутке смо дошли до врхунца мука,

не жалећи се на судбину круту,

и не пустивши молбе ни јаука.

Распели су нас…

Ал’, Пилати, чујте!

Ви што сте крст нам бацили на плећа,

добро гроб наше слободе закујте,

јер Васкрс иде иза тог Распећа!

На стражу – ваше доведите чете,

и не дајте им пирове крај гроба,

јер бели орли са осветом лете,

да стигну тамо у незнано доба.

У то ће доба Јуда око врата

сам себи замку натаћи; пун стида,

И док га гуши крв невиног брата,

себе ће својим зубима да кида.

ТАДА НЕК БЕЖЕ ВАШЕ П’ЈАНЕ СТРАЖЕ

С ОГЊИШТА НАШИХ, С ДОМА НАМ СВЕТОГА

ЈЕР БАЈОНЕТИ ИДУ ДА ПОТРАЖЕ

ГРОБАРЕ НАШЕГ НЕУМРЛОГ БОГА.

(Да збаце круну крваву им с главе

и прљав венац разбојничке славе.)

…

То записаше и… пођоше по слободу.

Извор: Блиц