САМОМРЖЊА: Срби који би волели да су Немци

Наравно да је Друга Србија подржала Херту Милер. Подржала је чак и њену скандалозну тврдњу да су, током НАТО бомбардовања 1999. године, заправо „Срби сами себи нанели зло“ (овде).

„А шта је то рекла Херта Милер а да није тачно?“, дрско је приупитала Наташа Мићић. „Сами смо највећи кривци за све што нас је снашло (…). Овде је национализам корен сваког нашег проблема“ (овде).

„Наташа Мићић је имала пре неки дан веома добар текст о Херти Милер“, сложила се и Биљана Србљановић. „Ја делим потпуно исто мишљење“ (овде).

„Милерова није начинила дистинкцију између Милошевићеве политике и српског друштва“, направио је обећавајући увод Миливој Бешлин. Но, „и не слутећи, Србија јој је дала за право; друштвени и медијски линч списатељице (…) показао је самоидентификацију данашњег друштва у Србији са агресивном ратном политиком из деведесетих“ (овде).

Слично је рекао и Басара: „Милерова није заслужила да буде подвргнута унакрсном политичком испитивању и сумњичењу, то нису заслужили ни ЈДП, па ни Србија, који су том мучном згодом претворени – ЈДП у Kарађоза, а Србија у Анадолију“ (овде).

Најдаље од свих у томе отишао је Томислав Марковић (овде), чије одушевљење Милеровом заслужује посебну пажњу. Он је, подржавајући је, демонстрирао очигледно незнање, непримерени дискурс и нефункционалну иронију у тој мери да не можемо а да не приметимо да је тако само показао колико је заправо неваспитан, озлојеђен, необразован и неинформисан.

Неваспитан је зато што тврди да су се поводом изјава Милерове „добро плаћени чувари нације подигли на стражње ноге“. Ко су ти „добро плаћени чувари нације“? И ко их тачно (и колико) плаћа? Изјаву Милерове да су Срби сами криви за тромесечно НАТО сатирање многи су критиковали: Емир Кустурица (овде), Иван Ивањи (овде), Слободан Самарџић (овде) Давид Штокингер (овде), Владимир Кецмановић (овде), Драган Милашиновић (овде), па и потписница овога текста (овде). Зар сви ми имамо по четири ноге? Сви смо ми животиње? И све нас, због критике Милерове, неко обасипа новцем? Браво!

Марковић, изгледа, није у стању да разложно и цивилизовано прихвати чињеницу да не морамо сви да мислимо исто. Због тога, наравно, не морамо да се мрзимо. Но, оне који не мисле исто што и он, Тома Марковић даље у тексту назива „крвожедном булументом“. Зар то није говор мржње?

Осим тога, није лепо, а ни тачно, писати да „коментатори  Политике,  Вечерњих новости, Блица и других, траже крв и захтевају депортацију“ Херте Милер, и да „организују лов на добро познате локалне вештице“. Да је Марковић довољно формално и суштински образован, вероватно би знао да спаљивање вештица на ломачи, депортација, или „тражење крви“, културолошки никако не могу бити у вези са Србима. У Србији никада нису гореле ломаче – чак ни у средњем веку. А екстремизам „ломача и гасних комора“ пре је одлика идеологија које су настале међу појединим народима централне и западне Европе.

Марковић, у складу са идеолошком модом и манипулацијом критике „родне некоректности“, закључује да негодовање због Милерове, овде, у Србији, заправо има неке везе с тим што је она жена: „Па још ако је фришки објекат мржње жена, и то странкиња, и то баш Немица, још и списатељица, притом и нобеловка – ко може да одоли таквој комбинацији непожељних особина и не ода се хајкашком пориву?“

Да је Томислав Марковић довољно образован и информисан знао би да се данас у Србији жена више цени него у Елизијуму српских култур-расиста – у САД. Да погледамо, на пример, какви су закони о породиљском одсуству у САД, а какви у Србији.

„Према америчком закону“, извештава нас Глас Америке (овде), „послодавци су обавезни да својим запосленима обезбеде 12 недеља неплаћеног одсуства у току којих им се чува радно место; компаније са мање од 50 запослених изузете су од овог захтева. Барбара, која предаје у приватној школи, може да искористи 20 сати (сати, не дана и не месеци! – С.И.) плаћеног боловања, али ако узима још слободних дана после тога, неће бити плаћена“.

У Србији, међутим, „запослена жена има право на породиљско одсуство од 365 дана. За то време запослена жена има право на накнаду зараде, у складу са законом. Запослена жена има право на породиљско одсуство за треће и свако наредно новорођено дете од две године“ (овде). „Породиље запослене код правних и физичких лица имају право на накнаду зараде у висини (њихове) просечне основне зараде за 12 месеци који претходе месецу у коме отпочиње коришћење одсуства, увећане за минули рад“ (овде).

И сада, Србија је, по Марковићу, примитивно женомрзачко друштво, а Херту Милер смо критиковали само зато што је жена?! А-ха-ха!

А то што је неко странац у Србији која је, сви то знамо, заправо не ксенофобска већ екстремно ксенофилска, може бити само предност за било ког нашег госта. У Србији су сви добродошли и никада нису забележени инциденти који се, на пример, редовно дешавају Србима када оду у Хрватску (овде, овде и овде). Упоредите то са утисцима странаца који су посетили Србију (овде). Рећи да ми у Србији мрзимо странце може само неко ко не познаје ни наш народ, ни наше друштво или ко једноставно жели да говори неистине.

Пре но што ће цитирати шта је све Херта Милер рекла, Томислав Марковић се, попут Наташе Мићић, а уз додатак ироније и неуспеле духовитости, пита: „А шта је то толико страшно, досад нечувено и екстремно скандалозно рекла Херта Милер? Ево неколико језивих цитата (не препоручује се читаоцима млађим од 18, а ако су по занимању Срби – од 118 година)…“.

Све што на ово можемо рећи јесте да је Томислав Марковић једноставно неваспитан. Он националну припадност поистовећује са занимањем. Пошто смо културни, нећемо питати Томислава Марковића шта је он по занимању и нећемо га питати које тачно занимање проистиче из његове формалне дипломе.

Марковић је, такође, свесрдно подржао тврдњу Херте Милер да су „Срби себи нанели патњу и са тиме морају да живе“. Цео народ је крив за погром који је над њим извршен? „Тја, ништа посебно“, прокоментарисао је овај Хертин исказ Томислав Марковић.

Ништа посебно? Срби су сами криви? Вероватно је сам крив и двогодишњи Марко Симић, кога је 31. маја 1999. године отац повео у шетњу по Новом Пазару. Када су дошли до зграде у ул. Стефана Немање 74, зграда је погођена НАТО пројектилом (зашто, не зна се, будући да је реч о стамбеној згради). Маркова мама, убрзо по трагедији, на свет је донела девојчицу. Данас девојчица може да пронађе слику свог мртвог брата како крвава лица и откинуте леве ноге лежи на белом болничком чаршаву (oвде, стр. 223). „Тја, ништа посебно“, рећи ће Томислав Марковић.

И мајка једанаестомесечне Бојане Тошовић, била је у шестом месецу трудноће. Онда је на њихову кућу, у селу Мердаре, 10. априла 1999, пала НАТО бомба. Отац Божин управо је држао бебу када се горња плоча срушила на њих. Мајка Марија је могла само немоћно да посматра како отац, притиснут бетонском плочом и са ћеркицом у наручју, лагано умире (овде). „Тја, ништа посебно“, рећи ће Томислав Марковић.

Нема слике мртвог Бранимира Станијановића, шестогодишњака из Алексинца. Он је са оцем Видосавом и мајком Дивном, 12. априла 1999, путовао возом који се, двадесет минута пре поднева, нашао на мосту изнад Грделичке клисуре. Пилот је, објашњавали су доцније у штабу НАТО, имао задатак да сруши мост. Цела породица Станијановић тако је погинула. Ако пилота који је то урадио занима кога је све убио, постоји једна Бранимирова слика. На њој се види како он учествује на школској приредби (овде, стр. 79). Но, и он некако, као Србин, мора да је „био крив“ и да је „сам себи нанео патњу“ – што би рекла Херта Милер. Зато га је НАТО убио. „Тја, ништа посебно“, рећи ће Томислав Марковић.

Тако је НАТО сатро и Стефана Павловића (8 година), и његову сестру Дејану Павловић (5 година), и Милицу Ракић (3 године), и још осамдесет и троје деце (видети овде). Сви они су, за Херту Милер, „сами били криви“. А с тим су се сложили и Наташа Мићић, Биљана Србљановић и Миливој Бешлин. „Тја, ништа посебно“, рекао би Томислав Марковић.

Како вас није срамота?! Херта Милер је Немица и држи до тога, а никако се не би рекло да јој баш до тога није стало. А ви сте рођени овде, у Србији. Зашто мрзите свој народ? Зашто сте против културе свога народа? Зашто сте против свега што ваш народ јесте?

Ми нисмо Немци. Ви бисте, верујем, волели да јесте. Нико вам не брани да то постанете. Нико вам не брани да се тамо и преселите, уколико желите. Можда тако добијете и неку озбиљну награду.

ПИШЕ: Слађана Илић

*

ИЗВОР: ЦАРСА