Владимир Фролов: Велики рат – паралажа о француској „помоћи“

Баш некако пре Дана примирја у Великом рату, расприча се београдски певач Ивица о плановима за јачање франкофилства у Србији, које наводно има дугу традицију, јер су нам  Французи увек били пријатељи и радо нам помагали у нашим оправданим одбранбено ослободилачким ратовима, које смо у прошлости  војевали.

Песмице радо пева Ивица, али бајке баш и не уме да прича, није их апсолвирао као млади приправник, а стигле обавезе које намећу приоритети, па ….

Ипак да се потсети, у време владавине кнеза Александра Карађорђевића Руси су радо и отворено помагали уређење младе државе Србије, али чим се млади кнез Михајло Обреновић обрати цару Наполеону III за стручну помоћ око уређења будуће народне војске, занет плановима за општехришћански ослободилачки рат од отоманског јарма на Балкану, уступи му француски суверен свог пријатеља, Иполита Модена за саветника, стручног у том послу.

Тако заправо у Србију тада стиже први војни саветник из Европе, да те примитивне Србе поучи и припреми за будуће ослобађање, а они се тако примитивни претходно сами ослободили од моћне отоманске царевине, која је случајно била  дугогодишњи савезник Француске!

Иполит, као добар Француз који не воли Русе, разумљиво и зашто, одмах поништи све започете војно-територијалне реформе из времена Карађорђевића, и поче од темеља, уводећи француски код-дрес, како то данас говоре проеуропски београђани, који више не знају српски!

Иполит је ипак био стручан, и његова  реформа дала је резултате, али је трагична судбина младог кнеза скратила његов рад, који ће наставити домаћи стручњаци у време Милана. Иако је после Санстефанског мира био изразити русофоб, он је ипак слао официре на усавршавање у ту Русију, свестан да њена војна школа даје знање за одбрану Отаџбине, а не за освајање колонија по белом свету!

Кад  министар војни предложи влади  1906.године куповину савремених топова у Француској а не у Аустро-Угарској, та одлука изазвала отворени царински рат из кога је Србија изашла као победник, са тада највећим привредним растом у Европи, али се то данас нерадо помиње, јер европски стручњаци нису саветовали те министре у Београду, који претходно јесу завршили школе у Европи, али су најпре били Срби и штитили национални интерес државе!

Користећи ту гужву, драги Французи су покушали Србима да утрапе и свој митраљез још пун „дечијих болести“, нудећи га притом за скоро упола нижу цену од немачког „Максима“, тада суверено најбољег на свету, али је српска војно-стручна комисија ставила рампу на ту неразумну трговину, купујући „Максим“, да би у Кумановској битки настала позната изрека „лупа ко „Максим“ по дивизији“!

Французи су потом детаљно прерадили свој митраљез, да би био спреман за Велики рат.

Артиљеријску муницију, продавали су Французи за готов новац а не поклањали, у два Балканска рата, као и сву осталу војну спрему, за разлику од руске братске помоћи која је била заиста помоћ, без икаквог плаћања.

Кад изби Велики рат, потстицани енглеским покварењацима, устезали су се Французи да одобре ратни кредит и шаљу топовску муницију (која није произвођена у Србији) и неопходна ратна средства, док је царска Русија одмах у августу 1914.године ставила исцрпљену српску војску на снабдевање, успоставивши водени транспорт Дунавом од своје луке Рени до Прахова, шаљући неопходно оружје да се може хитно преоружати српска војска, те тако одмах стиже 120000 пушака и 120000000 метака, да се опреми једна српска армија и преоружа и црногорска војска. Стиже и 25 брдских батерија (100 топова) са муницијом, како би Срби могли да парирају добро опремљеној аустроугарској казненој експедицији, у њеној жестокој септембарској навали.

Од септембра 1914.године, стизало је реком Дунавом комплетно снабдевање за Србе и Црногорце, тако да је задовољена дневна потреба од 80 вагона хране за војнике, и коње и волове, инжењеријска опрема, санитетски материјал, одећа и обућа, бензин и петролеј.

Све то пребацивала је руска команда о свом трошку, која је зато формирала специјализовано одељење у Ренију, којим је руководио контраадмирал Весјолков, јер су Срби третирани као део руске царске армије, указом који је потписао цар Николај II!

За то време, драги Французи и Енглези су захтевали од савезника Руса, да додатно утичу на српски генералштаб да се хитно покрене офанзива и пређе Дунав и Сава, након протеривања аустроугара преко Дрине, како би се смањио немачки притисак на њихову војску, заглављену у Фландрији и пред Верденом, готову да се распадне, ако стигне још једна немачка свежа дивизија, иако су их већ спасавали руски напади у Источној Пруској!

После сјајне српске победе у децембру 1914. године, ни Французи ни Енглези нису марили за српско доказивање да немају потребну опрему за наставак рата, предлажући да се отвори балкански фронт, како би се повезало са руском војском и спречило улазак Бугарске у рат, а изоловало Турску, те тако битно изменило перспективу развоја дотадашњих операција.

И Французи и Енглези су тада увелико шпекулисали са могућношћу употребе Италије, да за њих вади кестење из ватре, али се показало да је то промашена инвестиција, те се ипак опсетише Србије, али доцкан, кад су удружени Аустроугари, Немци и Бугари већ покренули своју здружену офанзиву, надајући се брзој српској капитулацији.

После Албанске голготе, указа се Французима прилика да успешно тргују, и продадоше Србима неопходно наоружање, опрему и провијант, што је потом драгим Французима уредно отплаћено са каматама, до последње пертле за војничке ципеле у којима је српски војник сломио кичму немачке војске на Солунском фронту, што ни данас не заборављају немачки најдражи пријатељи београдског  фактиора!

Иако их је краљ Александар Карађорђевић фаворизовао у својој спољњој политици, до данас је остала нерасветљена позадина његове смрти у Француској.

Због изразитог помагања арапских ослободилачких покрета у француским колонијама, педесетих и шездесетих година прошлог века, као приоритета браварове спољње политике, била је службена Француска изразито антијугословенски настројена, што се показало и током грађанског рата у Југославији, када је та драга пријатељска Француска радо пустила све своје легионаре, Хрвате, да одмах дођу као инструктори, да поуче и науче хрватске неофашисте како да тамане Србе, који се само бране на својој земљи! Истакоше се тако француски легионари у злочинима над Србима, а нико у Француској не диже глас у српски заштиту!

У Француској су тада водили отворену антисрпску кампању, у чему се исказао и врх католичке цркве, али министар-певач није верник, па га та ситница и не занима.

Радо су Французи учествовали и у бомбардовању непослушних Срба током рата у БиХ, гневни због оборених Миража, али радо прихватајући српску иницијативу да они буду посредници у размени „плавих шлемова“, који су претходно мало (невољно ) статирали на мостовима и објектима, које су намеравали да разарају NАТО авиони!

Учествовали су француски Миражи и у операцији „Милосрдни анђео“, те се никако не може говорити о контунитету љубави између Срба и Француза, али политика може све да покуша, као вештина могућег у датом тренутку, изузев да лаже о чињеницама које су утврђене!

Споменик на Калимегдану, заправо је српска захвалност простом народу Француске, који је топлог срца прихватио српске избеглице, ђаке и потом и студенте (претекле из батаљона „хиљадутриста каплара“), након што су немачки усрећитељи већ усрећили Русију посетом Иљича и другова, у блиндитраном вагону да се случајно не прехладе, тако избацујући из рата највећег и јединог доказаног српског пријатеља, Русију, која се потом забавила о свом јаду.

Време истине, најзад захтева да се преиспитају неке упорне лажи, те тако и прича о великој француској „помоћи“ која је само била трговина, и то под француским условима, а не никаква савезничка помоћ, иако су Срби у француским ципелама стигли до Јадрана, Драве, Мориша, излазећи на своје границе, уз помоћ француских мазги као товарних грла, које су ишла укорак са њима, док су саме француске трупе опрезно каскале, пожуривши само до Котора на плавом Јадрану!

*

Извор: МАГАЦИН