Срби са Космета су одговорили трећег априла 2013. године

Трећег априла одборници четири Скупштина општина са севера Косова и Метохије: Лепосавића, Звечана, Косовске Митровице и Зубиног Потока закључили су (после заједничке седнице одржане у Лепосавићу) да би присуство руског контигента у српским срединама у склопу КФОР-а био гарант мира и безбедности за Србе (тачка 4 Закључка са заједничке седнице).

И не само то.

Затражили су да: „Уставни суд Републике Србије без одлагања донесе Одлуку о уставности постигнутих Бриселских споразума и Уредби Владе Републике Србије донетих за њихову примену“ (тачка 2);

Подсетили су да „је улога УН незаменљива па из тог разлога захтевамо да се мисија Еулекса замени мисијом Унмика, као и да се преговарачки процес врати y надлежност Савета безбедности УН“ (тачка 3);[1] Ништа мање значајна била је порука појединим политичарима, аналитичарима и професорима да „подржавањем Ахтисаријевог плана, прејудицирају статус Косова и Метохије и на тај начин озбиљно нарушавају преговарачку позицију Србије, њене националне и државне интересе и положај српског народа на Косову и Метохији.“ (тачка 7)[2]

Дакле, Срби са севера КиМ јасно су заузели позиције када је реч о решењу проблема Космета. Питање је: да ли Србе са севера било ко из преговарачког тима заиста и слуша? Јер, уколико бисмо се бавили поређењима ставова, закључак би био јасан: преговарачки тим и представници Срба са КиМ имају различите ставове. Надаље, поставља се питање како је могуће да оно што заступају Срби са севера Космета није и најзначајнији део државне стратегије у преговорима са (у ствари) САД?Зар се стално не истиче да се у преговоре држава Србија укључила јер жели да помогне да народ који живи на КиМ (Срби) има перспективу? Или, је држава Србија у бриселски ринг позвана из других разлога? Рецимо, да се коначно стави тачка на независност тзв. Косова. Све су прилике да је ово последње (у ствари) и прави разлог. Онда је и јасно што су позиције преговарачког тима и Срба са севера Космета дијаметрално супротне. Питање (још једно у низу ) јесте: чије ће позиције на крају превагнути: оних који преживљавају на КиМ или оних који то исто желе али у ЕУ. Живот у ЕУ има избеглички статус о чему сведоче све чешћи потреси у дведесетседмочланој породици еврозоне. Само према последњим подацима ЕВРОСТАТ-а (европска статистичка агенција) незапосленост у еврозони у фебруару о.г. порасла је на 26,34 милиона незапослених. У поређењу са истим периодом прошле године а према мерењима ЕВРОСТАТ-а у еврозони је забележен раст незапослености од 1,78 милиона а у ЕУ од 1, 81 милион људи. Само ово довољно је да потврди претходну тврдњу. Није, онда, јасно на који начин државни „врх“ Србије види будућност Србије у ЕУ. Србије која је презадужена; коју у континуитету пљачкају делови разних елита; која нема дефинисану државну и националну стратегију у било којој области; у којој су институције, тек, пука форма; у којој су на снази закони непроводиви у пракси. За ово последње, подсетићемо само на скорашњу аферу „Афла токсин“ и изјаву надлежног министра Горана Кнежевића: „Србија је у еуфорији еврофанатизма усвојила низ закона, па и пропис о граници за токсине у млеку, иако није спремна да то испрати“.[3] Када то каже члан Владе која грозничаво хрли да се укрца у брод који тоне или у ЕУ, шта је остало за друге? Идемо даље. У тој истој Србији коју вуку на коленима ка Бриселу, само у прва два месеца ове године свакодневно по 150 људи остајало је без посла, демантујући тако све прогнозе позваних: економисти су предвиђали да ће током ове године без посла остати 8 000 људи, а сурова реалност показала им је праву меру кризе конкретним податком: 9 000 људи је само у прва два месеца текуће године изгубило посао.[4] Да је реалност још гора од званичне статистике говори и бесмисленост потрошачке корпе која (рецимо) предвиђа трошкове у категорији становање, вода, струја, гас и друга горива 11. 869, 45 динара а само уплатница Инфостана демантује наведену цифру. Или, категорија образовања за коју је потрошачка корпа проценила да се издваја 447, 02 динара; или здравство 2.222,37; или одећа и обућа 3.297,40 а о храни и да не говоримо. На храну према званичној потрошачкој корпи одлази највише новца из породичног буџета 26.533,70 динара само није јасно шта је у храну убројано. Вероватно хлеб и токсично млеко. Уз све ово када се придода зеленашко черупање грађана од стране банака које иако их Закон о заштити корисника финансијских услуга обавезује да грађанима одобре мораторијум (мировање) задужења у случају губитка посла или тешког финансијског стања: већина банака то негира и заузврат грађанима нуди репрограм кредита наравно новим кредитом. Има ли краја страдању грађана Србије, пита се свако ко покушава да одржи главу изнад површине воде које живот сликају. У држави која то није, а да је ово тачно сведочи све претходно наведено и сасвим се сигурно може подвести под државни суверенитет-доња граница пада у егзистенцијални бунар све чешће и све се више спушта.

Има ли решења?

Из ове перспективе-само промена елита. Јер од актуалних елита уређених по вољи партија на власти, може се чути или ЕУ или остајемо сами а то значи пропаст.

Да ли је ово истина?

Прво, да пођемо од скорашње изјаве руског Амбасадора Александра Васиљевича Чепурина: „Формат преговора Београда и Приштине усагласила је претходна Влада (Србије) и улогу посредника имала је ЕУ, с чим смо се ми (Руси) сложили. Потом је ЕУ одлучила да у својству посматрача, (преговорима) прикључи америчког представника (Филипа Рикера), а нас (Русију) нико није звао, па се Србија нашла у веома незгодној и неповољној ситуацији“.[5] Да је којим случајем Русија позвана да помогне у решавању проблема КиМ, према речима дипломатског представника Руске Федерације, Амбасадора Чепурина ситуација је потпуно јасна и изводљива: „Сасвим је јасно да је кључни играч Савет безбедности УН док је Резолуција 1244 једна од најзначајнијих ствари, која није изгубила своју снагу, ма ко то тврдио. Ту је одлука Савета безбедности да самопроглашена држава Косово није још чланица УН, да још није призната и да одлука о томе зависи од сталних чланица Савета безбедности“![6] Да вас само подсетимо: не једном од премијера Србије који је главни преговорач у Бриселу, чули смо да смо Косово изгубили, да Устав можемо да ставимо под мишку…и шта све не. А од свих њих из државног „врха“ Србије слушамо свакодневно без ЕУ смо пропали, остајемо сами на брисаном простору, нећемо имати пара у буџету….Да ли је ово тачно?

Друго, Јужни ток. Навешћемо само неке од економских параметара: „Србија ће само за транзит гаса после пуштања у саобраћај Јужног тока добијати годишње око 500 милиона евра… постоји обавеза да се убрза експропирација 10.000 парцела и да се припреми изградња магистрале за пролазак гаса кроз Србију. Корисник експропирације биће Индустријско друштво Јужни ток из Новог Сада – заједничко предузеће Србијагаса и Газпрома. Сељацима чија ће земља бити узета на коришћење биће дато 24 милиона евра за закуп 8.000 хектара земље. Тај новац за Србију је огроман“.[7] Заузврат, шта „званична“ Србија ради: 11. септембра председник Србије Томислав Николић састао се у Сочију с председником Руске Федерације Владимиром Путином. Том приликом требало је да потпише споразум о испоруци гаса. Уместо тога избио је прави скандал. Министарка енергетике Зорана Михајловић, према тадашњем писању штампе (Блиц) „једнострано је мењала документ у жељи да из њега истисне „Југоросгас“, сазнаје Блиц из извора блиских Влади Србије и кабинету председника државе“.[8]

Коначно, да се вратимо на почетак на Србе са севера КиМ и њихове закључке који су када је реч о Космету и најважнији: Они траже и верују: Уставу своје земље, Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, и руском контигенту у српским срединама као гаранту мира и безбедности за Србе! Оном истом контигенту који је када је заузео 1999. године приштински аеродром хтео да уништи генерал Весли Кларк. Не верујете?! У документарној емисији ББЦ-ја, данас познати британски поп певач Џејмс Блунт који је 1999. године био припадник британских трупа у оквиру НАТО, рекао је да када је 30 000 НАТО војника кренуло ка приштинском аеродрому били су изненађени чињеницом да је 200 руских војника већ заузело аеродром. Кренула је драма. Блунт сведочи да је добио „директну команду да разоружа 200 руских војника. Директна команда стигла је од генерала Веслија Кларка. Различите речи биле су кориштене које су биле потпуно неуобичајене за нас. Реч попут „уништити“ дошла је преко радија“.[9] Блунт није поступио по наређењу већ се обратио шефу британских оружаних снага генералу Мајку Џексону, који га је у потпуности подржао и рекао: „Не желим да моји војници буду одговорни за отпочињање Трећег Светског Рата“.[10] Оном истом контигенту који је маја 2000. године у близини села Мушутиште у Сувој Реци, показао сву своју спремност надлежностима које су му дате учествовањем у мировној мисији. Тако је приликом привођења осумњиченог, а био је то нико други до Рамуш Харадинај (!), дошло до сукоба јер је осумњичени пружао отпор. Заправо, претио је наоружаном руском падобранцу својим борилачким вештинама које би, како је рекао, показао да падобранац не носи пушку. Пушка је одложена…Харадинај је извукао много дебљи крај доказујући како је „добар“ џудиста (на шта се позивао, опирући се хапшењу). Руски падобранци нису тада знали о коме се ради, а о овом инциденту известили су и страни медији.[11]

Уколико је, како инсистира државни „врх“ Србије, народ на КиМ тај који се пита и због ког се ушло у бриселски ринг: Срби са Космета су одговорили трећег априла 2013. године.

О њиховим животима је реч, зар не?

Марина Рагуш / Фонд Стратешке Културе