Драгана Трифковић: Друштвени дијалог као покриће за предају КиМ

Драгана Трифковић на Округлом столу о КиМ

Добар дан поштована публико,

Пре свега желим да се захвалим г. Бошку Обрадовићу и Дверима на организовању овог округлог стола на тему Косова и Метохије. Сматрам да је изузетно важно у овом тренутку говорити на тему  Косова и Метохије, а у свом излагању ћу образложити због чега.  Нисмо научили да ћутимо, како то тврди садашњи председник Србије. Врло радо смо се одазвали позиву да о овој теми јасно и гласно кажемо шта мислимо.

Што се тиче унутрашњег дијалога који најављује председник Србије, сматрам да је он осмишљен  у циљу поделе одговорности за крајње погрешну политику власти и предају Косова, као и ради  додатног ублажавања реакције јавности.

Наиме од доласка СНС-а на власт 2012. и обећања да ће поништити договоре које је ДС потписала са нелегалним приштинским властима, имамо континуитет погрешне политике уз убрзано деловања. Потписивањем Бриселског договора са Приштином, постављањем границе између Косова и Метохије и Централне Србије, гашењем институција државе Србије на територији јужне покрајине и коначно давањем легитимитета нелегалним косовским институцијама кроз такозвану „Српску листу“, ова власт је обесмислила сваку могућност да води друштвени дијалог, јер је све те потезе повукла без договора са народом, већ по договору са Западом на крајње нетранспарентан начин. Ми смо већ много пута чули разна обећања до сада с њихове стране, од тога  да се куну Богом како ће вратити Косово и Метохију у састав Србије, да се неће смирити док тај посао не обаве, да имају решења, да нуде платформу, чак и да ће ићи да ратују за Косово (баш оног тренутка када је то неизводљиво). Res non verba, у преводу са латинског значи: Дела а не речи. Ако гледамо дела, видећемо да се нису смирили, али у супротном правцу.

С обзиром на то да је моја пажња доста усмерена на геополитичка дешавања, посебно на Русију, желела бих да кажем нешто на тему односа геополитичких промена на светском нивоу и питања Косова и Метохије.

У време када је НАТО извршио агресију на Србију, са јасним циљем постављања страних војних база на територији покрајине, геополитичка слика света је изгледа другачије него данас. Тада смо имали једну најјачу светску силу САД, која је са својом партнерима из Европе спроводила стратегију ширења утицаја, користећи НАТО као средство. Нажалост, Русија је тада била веома слаба, и принуђена да се бави бројним унутрашњим проблемима. И поред тога, сећамо се да је Руска војска на изненађење Запада, заузела аеродром Слатина у Приштини, пребацујући своје мировне снаге из Босне и Херцеговине на Косово и Метохију. За Србе на Косову и Метохији је присуство руских снага, иако малобројних, било веома значајно. Нажалост, 2003. године је председник РФ Владимир Путин донео одлуку о повлачењу Руских мировних снага са простора бивше Југославије и тада је српски народ у покрајини остао под наводном заштитом међународних, односно западних снага. Након тога 2004. године, Срби су доживели погром, планирану акцију још једног таласа етничког чишћења, спроведену у присуству западних сила које су мирно посматрале дивљање албанских екстремиста. Сваки пут када чујем наше званичнике да кажу како је КФОР гарант опстанка нашег народа на Косову и Метохији, мени се пред очима створи слика српских манастира и кућа у пламену.

По мом мишљењу Русија се повукла са простора Балкана због немогућности да има значајан утицај у том тренутку, али и због потребе реформисања, консолидовања и јачања, што јој је касније омогућило да се врати на светску сцену као велика сила.

Спремност да помогне Србији након повлачења мировних снага, Русија је показала 2007. године, када је због дипломатске иницијативе коју је покренуо г. Војислав Коштуница, спречила усвајање Ахтисаријевог плана у УН. Од тог времена, нисмо имали ни једну озбиљну међународну иницијативу државног руководства, усмерену на очување интегритета Србије. ДС на челу са Борисом Тадићем је направила велику грешку тиме што је изместила решавање питања Косова и Метохије из УН у Брисел.

Након тога је одустајање Србије од заштите сопствених интереса постало израженије, да би од 2012. године и доласка СНС на власт добило додатне импулсе.

Уместо да руководство Србије искористи садашња светска дешавања, која нам више него икада иду на руку, председник Србије Александар Вучић интегрише српску заједницу у такозвани косовски систем и најављује промену Устава, како би се по његовим речима, решио косовског терета. У томе му помажу и ангажовани аналитичари и интелектуалци, изјављујући да немамо децу за нови рат, да немамо друге решење, да морамо да прихватимо реалност и сличне фразе које треба да послуже као алиби потпуној капитулацији. Иако албанска страна није испунила ништа од онога што је договорено у Бриселу, одбијајући чак и формирање НВО ЗСО, руководство Србије наставља да спроводи кораке који резултирају стварањем још једне албанске државе на Балкану.

Поред тога руководство Србије и даље сматра да су европске интеграције Србије једини исправан пут, не желећи да дозволе референдум на ком би се грађани Србије демократски изјаснили како се односе према овом питању. Ми видимо да ЕУ упада у све већу кризу, где је после економске и мигрантске кризе, покренут талас сепаратизма. Велика Британија је изашла из ЕУ, у Каталонији је недавно одржан референдум о независности, у Венету и Ломбардији је одржан референдум о већој аутономији, а ускоро можемо да очекујемо нове референдуме.

Велико је питање какав је интерес Србије да данас приступа овој заједници, која јој као услов поставља обавезу да легализује отимање Косова и да прекрати своје везе са Русијом.

Председник Србије је одустао од слања писма Европској комисији са питањем о ставу комисије да се случајеви Каталоније и Косова не могу поредити, због тога што су га, по његовим речима, замолили шпански пријатељи да то не ради.

Сада се налазимо у једној парадоксалној ситуацији да Русија у међународним односима брани интересе Србије, износећи чињенице о томе да је ЕУ сама одговорна за пораст сепаратизма, због тога што је подржала отцепљење Косова од Србије.

С друге стране, ако пратимо дешавања на Блиском Истоку, видећемо да се и ту одвија ситуација која нама такође иде у прилог. Намера САД да изолује Русију доводи до супротних ефеката, до изолације Америке. САД нису успеле у намери да оборе режим Башара ал Асада и да распарчају ову земљу, како би реализовале своје енергетске и економске пројекте. Уместо тога, изневерени стратешки партнери Вашингтона се све више окрећу Москви. Након промене спољно-политичких позиција Турске, затим Катара, дошло је и до историјске посете саудијског краља Москви. Ове промене у међународним односима су изузетно значајне за решавање косовског проблема, ако узмемо у обзир то да су Турска, Саудијска Арабија и Катар свесрдно подржавале исламски екстремизам на Балкану, укључујући и одвајање Косова и Метохије од Србије.

Управо су ово разлози због којих се Западу жури са заокруживањем процеса отимања српске територије, посебно због јачања руског утицаја на међународном плану.Насупрот тврдњама председника Србије, наш интерес није да предамо Косово што пре, већ да искористимо геополитичке промене и да вратимо преговоре у оквире Устава Републике Србије и Међународног права.

Патриотска јавност у Србији, у последње време изражава незадовољство због тога што Русија није активнија на Балкану и што се не укључује у проблем решавања косовског питања.

Ствар је у томе да се Русија у међународним односима за разлику од САД не намеће и не жели да се меша у унутрашња питања других држава. Због тога је нереално очекивати да ће се Русија самостално ангажовати. Основно питање је због чега званична Србија не тражи од Русије да се укључи у решавање косовског проблема, посебно што смо чули захтеве албанске стране да се САД директно укључе у Бриселске преговоре.

Ако је Сирија у ратним условима уз помоћ Русије успела да сачува територијалну целовитост земље, због чега Србија не може да се политички и дипломатски ослони на Русију, како би сачувала Косово и Метохију у саставу Србије?

Нама је неопходна промена политике, како бисмо опстали као држава. Узимајући у обзир чињеницу да Брисел не представља више озбиљан фактор у међународним односима, и да досадашњи договори у Бриселу нису донели позитивне резултате за Србију, сада је моменат да се преговори прогласе неуспешним и да се покрене иницијатива за враћање овог питања у УН. Сада је моменат да се затражи политичка и дипломатска помоћ од Русије, за решавање косовског проблема. Сада је моменат да се покрене питање повратка 250 000 прогнаних Срба на Косово и Метохију. Сада је моменат да се активно делује на разобличавању западне пропаганде која је на најгори могући начин деловала против Срба.

Ми као друштво не смемо да дозволимо да се променом Устава легализује отимање Косова и да се потписивањем коначног договора са Приштином које се очекује наредне године, легализује та лажна држава.  Посебно не смемо да дозволимо, да се они који спроводе такве кораке, оправдају притисцима које трпе са Запада, јер се ту не ради ни о каквим притисцима, већ о испуњавању преузетих обавеза у датом року.

И на крају, желела бих да замолим присутне колеге да заједнички поднесемо захтев Уставном суду за опозив судија и тужиоца које су уз одобрење председника Републике Србије положиле заклетву пред Хашимом Тачијем да ће бити верни Уставу Републике Косово, јер то очигледно кршење Устава Републике Србије.

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

*

Извор: Стања ствари