Последњих дана Србија се поново нашла на мети критика својих „западних пријатеља и партнера„. Као и увек до сада (а на шта смо као народ и држава већ одавно навикли) тон тих критика није био нимало пријатан, а оне су увек (биле и остаће) негативне. Уосталом, не каже се узалуд у нашем народу „на Западу ништа ново„. Уцене, притисци и понижавања већ деценијама су стандардна обележја западне политике према Србији.
Прошле недеље имали смо чак неколико примера како поменута политика изгледа у пракси. У Београду је боравио Брајан Хојт Ји. Дипломату чији ранг иначе у озбиљним државама служи за подсмех и кога у званичну посету обично примају заменици помоћника државних секретара у Србији је морао да прими чак сам председник државе којем је овај као прави амерички каубој испоставио списак захтева које Србија мора да испуни уколико не жели на себе да навуче сав гнев „моћне америчке империје„.
Међу тим захтевима се, иако не директно, нашао и онај који нашој држави „сугерише“ (читај: заповеда) да једном од највећих хероја одбрамбеног рата за Косово и Метохију, генералу Владимиру Лазаревићу, одмах одузме могућност да предаје на Војној Академији у Београду. Јер како је истакао потрчко Стејт департмента „Србија мора да покаже да дели исте вредности са својим западним партнерима, а величање ратних злочинаца није њихов део„.
Убрзо након Хојт Јиа огласио се и тзв. председник тзв. Косова упозоривши Европску унију да не сме да остане нема на поступке Србије која промовише „особе које су осуђене за најстрашније ратне злочине на Косову„.
На реакцију „европске породице народа“ нисмо морали да чекамо дуго. Светлосном брзином, на миг Хашима Тачија, из кабинета Федерике Могерини Србији је стигла (ко зна већ која по реду) васпитна пацка. Кроз уста Маје Коцијанчич, типичног бриселског бирократе, Европска унија оптужила је нашу државу за величање ратних злочинаца и грубо нарушавање демократских принципа што је све, према Бриселу, у супротности са „политиком помирења и европским стандардима“ и наводно „не доприноси миру и стабилности у региону„. Оваквим одазивом Европска унија само је још једном потврдила опште познату чињеницу, да је обичан геополитички привезак америчке дубоке државе без трунке самосталности.
Оптужбама ЕУ одмах се придружила и евроатлантска опозиција у Србији. У њено име огласили су се представници новог антисрпског ДОС-а, Саша Јанковић и Драган Шутановац, који су (наступивши чак оштрије него Тачи) осули дрвље и камење на државу због генерала Лазаревића.
Кренимо од ових последњих, господе Јанковића и Шутановца. Шта рећи за овакав говор мржње двојице људи који су произашли из оног петооктобарског политичког миљеа који је Хашком трибуналу предао читав војни и политички врх бивше државе без чијег подвига Србија данас не би имала ни Дејтонски споразум ни Резолуцију 12 44 – два највећа гаранта њеног територијалног интегритета и самосталности Републике Српске.
Шта рећи о односу европске политике према Србији? Ништа се позитивно и не може рећи јер је она у континуитету непријатељски настројена према нашој држави и усмерена у подривање њених државних и националних интереса.
Једино у чему је она доследна су уцене и притисци да се Србија корак по корак одрекне свог суверенитета и одустане од вођења једне независне и самосталне спољне политике.
Погледајмо пар примера који нам указују како та бриселска политика патолошке србофобије изгледа у пракси:
1.) Када је у седишту Европског парламента отворена изложба посвећена Алојзију Степинцу, највећем проповеднику усташке геноцидне идеологије, ЕУ није реаговала. То је за Брисел био „допринос политици помирења“ и одраз европских стандарда“.
2.) Када Еди Рама, Хашим Тачи и Рамуш Харадинај хорски позивају на стварање Велике Албаније и отимање српског Ниша, ЕУ не реагује. И то је за Брисел очигледно „допринос политици помирења“ и одраз европских стандарда“.
3.) Када је нелегални Суд БиХ ослободио једног од највећих крвника српског народа, Насера Орића, ни тада се ЕУ није огласила. И то је за Брисел био још један „допринос политици помирења“ и одраз европских стандарда“.
За Европску унију су истински ратни злочинци и кољачи Срба светао пример демократије и људских права, а српски браниоци највеће зло, горе и од најкрволочнијих нацистичких монструма. За Европску унију српска земља је легитимна мета сецесионистичких претензија, а на етничком чишћењу засновани великодржавни пројекти пожељни модели територијалног устројства Балкана.
Одакле Европској унији уопште образ да позива Србију на „поштовање жртава прошлих сукоба“ када за српске жртве пред њеним судовима нема правде и поштовања, док у њеном политичком простору влада опасна замена теза која од српских жртава прави агресоре, а од правих агресора прави жртве „великосрпске политике“?! Одакле ЕУ уопште право да оптужује Београд за политику дестабилизације региона када је Србија једина држава која највише (и речима и делима) демонстрира своју приврженост очувању мира и безбедности на Балкану?!
Какви су то „европски стандарди“ када на сваку, па и најмању (а увек неоправдану) критику од стране великоалбанских сепаратиста Брисел против Србије употреби своју читаву политичку и пропагандну артиљерију, а када на преко потребне и оправдане опомене српских званичника о гажењу српских интереса и права Срба у региону тај исти Брисел ћути као заливен?! То није никаква политика европских стандарда, то је политика дуплих стандарда према којој су Срби главни и једини кривци за све и свашта на Балкану.
Вредело би на крају одговорити и трећеразредном америчком дипломати. Не могу Србија и српски народ, господине Ји, да покажу да су део вашег света јер они не деле исте вредности као и ви. Величање злочинаца није наша, већ ваша политика. Српски народ је одувек славио и величао само слободу и хероје који су за њу гинули.
Због тога у заједници где се промовишу ваше „вредности“ и ваши „стандарди“ и где према нама влада отворено лицемерје Србија нема шта да тражи. Никада.
*
Извор: ЦАРСА
