Повратак Русије на велика врата у Србију?

Чињеница је да је „милосрдно“ разарање Србије, озраченим НАТО бомбама, отрезнило и пробудило успавану Русију. Чињеница је да је Русија тада оставила Србију на немилост „милосрдном анђелу“ (тј. богоотпалом јеретичком Западу који за милост зна само у форми сарказма). Чињеница је да је због тога пече савест и да руски народ са сузама тражи опроштај од Срба када ови ходочасте Русијом.

Да ли је тада Русија могла или не више, да ли је хтела да нас заштити или не, оставићемо Суду Праведнога Судије и непристрасном историчару. Оно што је јасно, Русија тада и сада није иста. Руски интереси тада и сада у Србији нису исти. Опасност по Русију од НАТО блока тада и сада није исти. Али на жалост, на нашу велику жалост, руска пасивност је и даље иста или бар слична.

Зар је за оправдање, више него ригидан званичан став Москве, да ће подржати све што званични Београд (марионетски, антисрбски, антируски, прозападни, пронатовски) одлучи? Наивно је и помислити да Руси немају јасну слику србског политичко-вашарског брлога са једне и велику наклоност србског народа са друге стране. То је руски Председник Путин лично доживео. Оно што чуди и забрињава је што не воде проактивнију и офанзивнију политику у Србији, ту где се показује језичак на ваги моћи.  Пошто сада није време Светог Цара Николаја другог, не истичемо у први план да су Срби и Руси Богом свезани у нераскидиву свезу и међусобну зависност, због чега и она грижа савести код руског народа када смо били остављени НАТО агресору. Сада је друго време и зато истичемо само оне прагматичне и земаљске циљеве.

Нису случајно Срби на Западу названи мали Руси. Зар Запад овим ломљењем, дробљењем и понижавањем Србије не показује своју моћ и вечиту дрскост Русији а истовремено и њену слабост? Није убедљиво оправдање Москве да је то Србија изабрала! То јој је у великој мери наметнуто, веома проактивном и агресивном политиком и утицајем западних сила. Не може Русија тек тако да збаци са себе бреме одговорности за поновни и Бог зна који по реду, поход Запада на Србију (овога пута политичко-сецесионистички).

Ових дана се одлучује о судбини Србије, а Русије нема ни на видику. Нема је да се умеша. Кажу нико нас не зове. Зар вам нису вапили најугроженији Срби са Косова, да им дате двојно држављанство? И не хтедосте. Остависте их (Косово) одавно војно, а сада и политички. Зна Запад како да води политику (наравно прљаву) уз гласно репетирање оружја у позадини.

Најактуелније питање свих србских питања је да ли коначно Русија може да уђе у Србију и умеша се у драматична збивања на Балкану, како и приличи тој велесили? Одговор је да може, али питање је да ли хоће и како? Јуче је у Бриселу Србија стављена пред свршен чин и ултиматум и то је једна мала шанса да се евросањари пробуде из свог буновног сна. На жалост они и даље верују у прозападни курс Србије, без алтернативе, јер настављају да папагајски говоре, ми морамо да добијемо датум, ми морамо да преговарамо са сецесионистима, ми морамо да верујемо у европски сан, који тако јако сањамо, ми морамо, ми морамо…али где је ту Русија да понуди алтернативу? Јер видимо да Запад нуди, мами, притиска, прети, уцењује, обмањује итд. А Русија ништа, нема је да активно, конкретно, озбиљно припомогне намученом србском народу и Србији, осим вербално и хуманитарно. Зар већи и јачи брат тек тако гледа на дивљачко иживљавање над његовим нејаким братом?

Конкретан улазак Русије у балканску геополитичку драму, треба да буде само и једино на велика врата. То се заиста може и догодити и сада је можда пресудан и крајњи моменат за то. Србија се сама одупрети не може.

Мало је оних који се сећају заборављеног међудржавног савеза Русије, Белорусије и Србије. Тај савез је прошао ратификовање у Скупштини Србије и Белорусије али није био оверен од тадашњег руског руководства и због тога није заживео. Правни оквир за тај савез је и даље пуноважан и није поништен од стране Србије и Белорусије. Под претпоставком да Русија жели да се активније укључи и спречи комадање и нестајање своје највеће савезнице, братске Србије и да поврати свој међународни утицај, који јој припада, може озбиљно да понуди Србији хитно активирање овог савеза и да га сама ратификује. То би наравно значило заокрет и раскид у односу на самоубилачку политику домаћих европромотера.  Ово би омогућило у најкраћем могућем року отварање војне руске базе на Копаонику или Рашки, свега 30-так километара од НАТО базе у Јарињу. То би био неочекивани и тотални обрт и узбуна на геополитичком плану. Да ли је овако нешто могуће? Наравно да јесте али је за то потребан активан, веома активан проруски ангажман у Србији. За сада га нисмо видели. Има ли бар једне такве телевизијске станице у односу на буљук оних прозападних, на челу са јавним сервисом европске Србије?

Братска Русијо дођи што пре, помози, јер за неки следећи вапај можда буде сувише касно.

 Уредништво „СРБИ НА ОКУП“