ДЕЈАН БАЉОШЕВИЋ: ЗНАМЕНИТОСТИ ГОРЊЕГ СРБСКОГ ДЕЛА ОРАХОВЦА

категорија Косово и Метохија / дана 10/10/2017 у 22:23 часова /

1. Црква Успења Пресвете Богородице

2. Попова кућа

3. Конак манастира Пећке Патријаршије

4. Сахат кула

5. Пећина „Дуло“ са истоименим периодичним извором

Црква Успења Пресвете Богородице

Црква Успења Пресвете Богородице се налази у центру српског дела Ораховца, обновљена је 1859.године на темељима старије цркве. Изграђена је од тесаног камена са наглашеним западним порталом и звоником, кој је касније дозидан. На фасадама је узидано и неколико рељефа у камену, који потичу из старије цркве. Стара црква је имала скромну збирку рукописаних књига, икона и црквених сасуда. У немачком бомбардовању Народне библиотеке у Београду 6.априла 1941.године, изгорели су једно Ораховачко четворојеванђеље и Октоих осмогласних из 16.века. У цркви се чува део старих и новијих црквених предмета и икона. У једном старом запису стоји „8.априла 1897.године Арнаути опљачкаше (о)раовачку цркву“. На њеном иконостасу је икона Мајке Божије са Богомладенцем Христом, за коју народ верује да има чудотоворну и исцелитељску моћ. У цркви је, приликом једног уређивања, пронађен мали гвоздени топ, који је сада изложен у сеоском Завичајном музеју у Великој Хочи.
Храмовна слава цркве се обележава на дан Успења Пресвете Богородице, празник у народу познат као Велика Госпојина, који се празнује 28.августа по новом, односно, 15.августа по старом јулијанском календару. Старији мештани Ораховца се сећају да су на други дан Ваксрса, из цркце полазиле литије, које су ишле до Фиљиног моста (камени једолуки мост на сувом јаругом између Ораховца и Велике Хоће, преко кога је некада водио стари пут, који је повезивао ова два места), где се народ на ливади веселио поред старог орага, на ком су урезивали крст.
Црква је, гледано споља, изграђена као једнобродна, са једноставним дволивним кровом, како би својим изгледом подсећала на кућу и „преварила“ турске власти у погледу своје праве намене, док је унутрашњост њене таванице изграђена у облику купола и сводова, чије лукове држе монолитни стубови од тесаног камена.
У порти цркве је из нужде, за време и по завршетку рата 1999.године, након етничке поделе града и недоступности градском православном гробљу, настало привремено српско гробље. Војници немачког и холандског КФОР-а су је 20.августа 1999.године детаљно претресли, чак и њен олтарски део, у потрази за оружјем, за које су веровали да су га локални Срби у њој сакрили. У сали парохијског дома су након рата 1999.године, одржани бројни важни састанци између тадашњих српских представника и представника међународних организација, у циљу нормализације и стабилизације послератне ситуације у Ораховцу.
На крову цркве су постављена два нова крста са позлатом, које је власник ливнице „Љубичановић“ Станоје ЉУбичановић из Београда, заједно са удружењем Пријатеља манастира Ђурђеви ступови, даривао цркви 2008.године.
Током 2015./2016.године у цркви су постављени нови полијелеји, који су допремљени из Грчке, средствима прикупљеним од добровољних прилога мештана и полоника, који су, у овом послератном периоду, посећивали Ораховац.
Прошле године је црквено двориште уређено а црква осветљена у оквиру пројекта „Изградња поцерења кроз културну заштиту на Косову“, који је финансирала ЕУ а реализовала УНДП, и од тада ноћу улепшава црквени трг, око којег су сконцентрисани преостали малобројни ораховачки Срби, чије се улице на њему укрштају и који представља центар српског дела града.

Попова кућа

Стара кућа попа Глигорија Баљошевића, некадашњег пароха ораховачког, рођеног 1891.године, изграђена је у периоду 1924.-1929.године. Својом, за то време, импозантном величином и изгледом, сведочи о тадашњем угледу свештенства у старој Србији. Кућа је троспратна, са три засебна улаза, изграђена у „Г“ профилу и са украсном фасадом од жутог малтера. Поред куће се налази стара градска чесма, по попу названа „Попова чесма“, која је пресушила осамдесетих година, када је изградњом пута прекинут њен цевовод, којим је хладна изворска вода била доведена са подножја оближње планине.
Током бурне историје, често пута је мењала своју намену. За време Другог светског рата у њој је бла смештена италијанска војска, која ју је претворила у касарну током своје окупације овог дела Метохије. Након Другог светског рата, непосредно по ослобођењу, у њу се сместила ослободилачка партизанска војска. Када су комунистичке власти ухапсиле Глигорија Баљошевића у затвору у Нишу, под оптужбом да је код локалног српског становништа агитовао и организовао их да гласају за Краља Петра, уместо за Тита, у њој је смештен општински Одсек за унутрашње послове са жандармеријом, која је имала и свој затвор. Након тога кућа је била претворена у школски интернат, у којем су становали ученици из околних села.
Кућа је 1954.године враћена власнику – протојереју Глигорију Баљошевићу, који је девет година касније, 196.године преминуо у 72-ој години живота и сахрањен је уз темељ ораховачке цркве Успења Пресвете Богородице, а његови наследници су је 1985.године продали суседној породици Кујунџић, у чијем се власништву и сада налази. Српске послератне општинске власти су имале идеју да је, у сарадњи са црквом и уз одобрење, сада већ покојног власника, реконструишу и претворе у музеј.

Конак манастира Пећке Патријаршије

Изграђен је у духу месног народног неимарства 1848.године и са виноградом у свом саставу чинио је метох манастира Пећке Патријаршије. Конак, који је имао своју капелу, посвећен је другом српском Архиепископу Арсенију Сремцу, како је уклесано на каменој табли, која се сада налази у саборној Цркву Светог Архиђакона Стефана у Великој Хочи.
У њему је у периоду од 1944. до 1949.године радила школа, а касније је био место окупљања младих, кроз одржавање игранцки, матинеа и других видова забаве и дружења у то време. Конак се од 1961.године налази у власништву породице Левић, која га је у манастиру Пећка Патријаршија откупила од тадашњег Патријарха Српског Г.Германа, који је био принуђен да га прода због тога што осиромашена Српска црква у време комунизма није имала могућности да га одржава и плаћа наметнути порез. Породица Левић се након рата 1999.године иселила из Ораховца и вољна је да га прода Српској цркви, или боље речено, да га, уз одговарајућу и реалну новчану надокнаду, врати Цркви, односно, Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској, која већ дуже време покушава да изнађе средства за његов откуп.
У приземљу конака неколико послератних година радио је ресторан „Феникс“, који је отворио УНМИК ангажујући неколико српских жена да припремају традиционалну српску храну. У међувремену су, након рата, неке околне српске породице продале своје куће Албанцима, па се конак нашао у албанском окружењу и у ситуацији да му прети даље угрожавање.

Сахат кула

Подигао ју је, током туреске владавине, 1813.године Махмуд-паша Ротуловић, који је са турском војском и албанским добровољцима, ратовао против Карађорђа после освајања Београда и Смедерева, где је из тамошњим цркава опљачкао три звона и донео их у Призрен, Ораховац и Мамушу код Призрена, поставивши их на своје новоподигнуте сахат куле.
Сахат кула је изграђена на остацима старог града – „Градине“ и представља својеврстан симбол старог дела Ораховца. На Сахат кули је постојало и масивно звоно, које су муслимани из Ораховца 1908.године донели са порушене Сахат куле у Великој Хочи, које је, по предању, даровала кнегиња Милица. Кључеве од Сахат куле су по ослобођењу од ТУрака држале српске продице, које су живеле у њеној непоредној близини и тај обичај преносиле са генерације на генерацију, све до рата 1999.године, када су биле принуђене да се иселе из тог дела града.
Сахат кула је након рата, септембра месеца 2009.године, реконструисана и конзервирана од стране шведске НВО CHwB (“Cultural Heritage without Bordes” – „Културно наслеђе без граница“) и албанске СО Ораховац, уз надзор косовског Завода за заштиту културног наслеђа у Призрену, када је поправљен и стари сатни механизам италијанске производње, који се, после краћег рада, поново покварио. Од тада је локалне албанске власти својатају и представљају као споменик искључиво свог културног наслеђа а од недавно су започели и радове на уређењу тог дела старог града, који обухватају и радове на уређењу улица и самог приступа Сахат кули. У међувремену су многи Срби продали своје куће у близини Сахат куле.

Пећина „Дуло“ са истоименим периодичним извором

Налази се у центру српског дела Ораховца. Над њом је 70-их година прошлог века изграђен Дом културе, који је након рата преуређен у српску школу. Отвор пећине је застакљен и осветљен и представља природну атракцију сале Омладинског центра, која је на самом њеном улазу. О пећини и периодичном извору постоје разне легенде међу локалним становништвом.
Претпоставља се да је назив „Дуло“ добила због тога што је при обилним кишама, пре избијања водие из отвора пећине, излази (дува) хладан подземни ваздух, који надолазећа подземна вода, при испуњавању унутрашњости пећине (природна хидрографска појава коју локално српско становништво назива „надулост“ пећине), потискује испред седбе и најављује „пуцање“ Дула, како народ назива бучно избијање воде из отвора (грлића) пећине. Поток, који настаје из пећинског извора „Дуло“, се на периферији Ораховца улица у речицу Рибник, која се, код села Зрза, улица у реку Бели Дрим. У непосредној близини пећине, постојало је неколико воденица.
Извор је активан у периоду јесен, зима и пролеће, т.ј. од месеца октобра до маја, мада зна да и током лета, при обилним кишама, повремено поново проради, а ретко се дешава да, када је година изузетно кишна, буде активан и скоро током целе године. У изразито сушном летњем периоду, када се вода повуче у подземне канале, може се, кроз низак отвор, ући у пећину у дужини од 10 до 15 метара, до пећинског сифона, у народу названом бунар, који крије тајну о њеној даљој унутрашњости, јер пећина никада није спелеолошки истражена.

***

„Податке о горе поменутим знаменитостима старог, српског дела Ораховца, поред својих скромних сазнања, прикупио сам из књиге „Задужбине Косова“ (издање из 1987.године) и кроз сведочења старијих Ораховчана. Разлог да горе поменуте знаменитости буду обухваћене туристичком понудом Велике Хоче, нису само због промоције туризма, већ пре свега да исте, с обзиром на то да су угрожене нестајањем српског дела Ораховца, услед масовне продаје српских кућа Албанцима, буду заштићене и сачуване у власништву Срба староседеоца, зарад нових покољења које долазе“, написао је на крају Дејан Баљошевић, аутор овог текста, који живи у Ораховцу, на Косову и Метохији.