Година капитулације – 2018?

Колико је погрешна журба Александра Вучића да „реши“ питање Косова видело се ових дана, после сецесионистичког референдума у Каталонији. Чак је и сам Вучић морао да постави логично питање ЕУ – како не може Каталонија, а може Косово? (овде).

Случај Каталоније још једном је показао сву проблематичност једностране сецесије, а таквих случајева ће бити још – Курдистан је други свежи пример који тренутно ствара главобољу на Блиском истоку. Стога би поново требало да се запитамо зашто наш председник жури држећи се лозинке: „Да изгубимо оно што морамо, а да сачувамо оно што можемо“ (рекао овде)?

Зашто бисмо још било шта друго изгубили у вези с Косовом? Наши принудни губици гледе Космета завршени су негде 2008. године. После тога губили смо практично само оно што би наше власти саме дале. Вучић је са Севера Косова повукао институције државе Србије, дао је Приштини међународни позивни број, натерао је косметске Србе да уђу у институције „Републике Косово“ итд. Никоме, међутим, није јасно шта би заправо Србија изгубила да он те поклоне није уручио Приштини.

Такође није јасно какво је то морање које нас сада присиљава на даље губитке у вези с Косовом. Већ сам на ФСК писао (овде) о злокобној Вучићевој реченици званичницима из Приштине: „Нећете ући у УН, осим ако ми нечим не будемо задовољни“ (речено овде). Први део ове реченице је тачан, док други злослутно најављује још један српски „добровољни“ губитак – наше  дипломатско одрицање од Косова и Метохије.

„Косово“, наиме, може да постане чланица УН само ако Србија на то изричито или прећутно пристане. Јужни Судан је, рецимо, постао 193. чланица УН тако што је, најпре, Република Судан званично признала независност Јужног Судана (овде), затим је Савет безбедности једногласно усвојио резолуцију бр. 1999 којом је одобрио пријем ове нове државе у УН (овде), а на крају је Генерална скупштина УН изгласала најновијег члана УН (овде).

Вучић може да склопи „правно обавезујући уговор“ са Тачијем – на чему Брисел и Вашингтон толико инсистирају – по коме „Београд и Приштина неће један другог ометати приликом аплицирања за међународне организације“. Онда ће представник, на пример Шведске, у Савету безбедности (овде), а уз подршку САД, Британије и Француске, предложити да се усвоји резолуција бр. 2ххх којом се одобрава пријем Косова у УН. Ако Москва и Пекинг не буду имали своје јаке разлоге за вето, питаће Београд за мишљење, званични Београд ће се позвати на „правно обавезујући уговор“ са Приштином и – „Косово“ постаје 194. чланица УН.

Постоје тврдње да ће се управо то десити у 2018. години (овде), а чињеница да је Вучић, током 2017. године, најпре прешао на државно-репрезентативно место председника, затим отворио „унутрашњи дијалог о Косову“ којим је активирао све капитулантске снаге, а да се сада за почетак 2018. године најављује „реконструкција Владе“, указују да 2018. година доиста може бити завршна у издаји Косова.

Реконструкција Владе почетком 2018. године, наиме, нужна је да би се спречила могућност да макар један министар у знак протеста због косовске капитулације не поднесе оставку. „Политика“ је објавила да су у јануарској реконструкцији „министри Александар Вулин и Владан Вукосављевић виђени за смену“ (овде). Јасно је да би Вулин морао да оде због афере „тетка из Канаде“, али зашто Вукосављевић? Није ли он смогао храбрости да уради оно што ниједан министар културе, после 2000. године, није смео ни да помисли – да скреше фондове другосрбијанским културтрегерским котеријама и да предложи низ мера за заштиту ћирилице? (о томе сам на ФСК писао овде и овде). Али Вукосављевић, вероватно, личи на неког коме би можда могла да проради савест – можда је зато и виђен за смену?

Но, Каталонија је донекле покварила ову агенду. Ако Вучић стварно купује време плешући геополитичку игру, како га упорно оправдавају његове „патриотске“ апологете, он ће случај Каталоније пред Бриселом задржати у фокусу своје косовске реторике. Ако од тога не буде ништа и ако се унутрашњи дијалог о Косову настави насловним страницама типа „А шта бисмо с Косовом и да нам га врате?“ (овде), биће јасно да се програм косовске капитулације несметано наставља.

Пошто сам почетак тог пута у издају детектовао са потписивањем Брисела 1, 2013. године (овде), сумњам да је толики пут до данас пређен да би се сада стало. Приштина је протекле недеље објавила да је „у договору са САД и другим земљама Квинте“ привремено одустала од Унеска (овде). Косово није примљено 2015. године у ту организацију због мањка три гласа, а у међувремену су три државе признале „Косово“. Међу њима је Суринам гласао против пријема Косова у Унеско, а Бангладеш и Сингапур били су уздржани. Са та три гласа Косово би 2018. добило на гласању и ушло у Унеско – а ипак је одустало. Зашто?

Можда Приштина рачуна да ће у 2018. години добити много више од пријема у Унеско – рецимо чланство у УН? Можда у том погледу има јемства Вашингтона и Брисела који знају шта ће Вучић да уради у 2018. години?

У сваком случају, бојим се да је председник Србије свестан да уколико би сада стао на путу којим је кренуо 2013. године то би значило брзо и потпуно окретање Вашингтона и Брисела атлантистичкој опозицији. И ма колико та опозиција данас изгледала јадно, са западним ресурсима у Србији – новцем, људима и медијима – она би Вучићево уживање у неограниченој власти до 2022. године, када му истиче мандат, могла да претвори у кошмар.

Са друге стране, Вучић ће стати само ако процени да ће много већи кошмар наступити када потпише „правно обавезујући споразум“, при чему би тај кошмар дошао од већинске, патриотске (суверенистичке) Србије. На томе би требало већ сада радити, сложно и упорно, како се 2018. године засита не би догодило да „падне Босна шап`том“ и да, напослетку, „поједе вук магарца“.

У том случају, он би био вук, а „магарци“, бисмо испали сви ми који смо се залагали за Косово у Србији – где једино и јесте место те заветне хришћанске земље.

Пише: Слободан АНТОНИЋ

*
Извор: ФСК