ЕКСКЛУЗИВНО у музејском архиву МАРСЕЉА, 83 године после атентата: Како су француски новинари сазнали да ће КРАЉ бити убијен

У свом апартману у Марсељу новинар Éтиене Ронсераил спремао је текст за новине Парис-Соир поводом гостовања југословенског краља Александра И Карађорђевића на југу Француске. Дипломатска посета планирана је за прву половину октобра 1934. године, а краљ је у Марсељ, највећу француску луку стигао 9. октобра.

Наслов који је планирао да стави у свој чланак био је „Предиван празник француско-југословенског пријатељства“. Међутим, пре него што је позвао редакцију у Паризу, зачуо је пуцњеве у главној улици, коју је могао да види са прозора.

Аутомобил краља Александра и француског министра иностраних послова Луја Бартуа није се најбоље видео од дима. Атентат који се управо десио уплашио је Марсељане, а Éтиенне је променио наслов. Срећом, телефон му је био поред прозора, па је колегама из престонице могао уживо да диктира све шта се дешава.

Кроз неколико сати, деветог октобра предвече 1934. у Паризу је већ одштампано специјално издање дневних новина које су на улице главног града Француске стигле пре него што је француска влада званично информисала своје грађане о драми у Марсељу!

Марта 2017. упутио сам се ка југу Француске са жељом да пронађем споменик посвећен краљу Александру и француском министру Бартуу. Као туристички водич са франкофоним туристима често обилазим Опленац, причам о Карађорђевићима, а атентат у Марсељу неизоставна ми је тема. „Зашто не сазнати још нешто ново?“, упитах се пре поласка на пут.

По доласку у овај предиван град имао сам састанак у Туристичкој организацији, где сам, као новинар, добио основне податке. Обилазећи Музеј историје пре тога, запазио сам посмртне маске ова два државника и тек неколико информација о овом догађају.

Питао сам где могу сазнати нешто више и љубазне кустоскиње упутиле су ме у архив, где сам провео једно поподне истражујући и читајући књиге на француском језику које сведоче о атентату.

Знање француског језика ми је овом приликом, као и много пута до сада, много помогло.

Обилазим споменик у центру града који је пун симбола Француске и Југославије. На једној страни је жена која представља Францускињу, а на другој Југословенка. Уклесане су поруке мира, портрети два убијена државника. Уклесана су имена Београда, Загреба и Љубљане, као и називи и слике пастира, Светог Јована, преље, породице, Морихова, манастира Нагоричане као обележја Југославије, и музика, спорт, наука, породица, жетва, радници, слобода, једнакост и братство као симболи Француске.

Фотографишем се и настављам до места на којем је био атентат. Плочица сведочи о немилом догађају којег се присећам у архиву.

Настављам да читам о новинарима који су тог 9. октобра радили свој задатак. Поред већ поменутог дописника, следећи лик који прича своју причу је млади фотограф Хонорé Геоффроy.

На Кеју Белгијанаца, односно пристаништу, измешан са званичницима и војницима, носио је свој фото-апарат марке Гаумонт 9/12 да би направио прву фотографију краља, у тренутку када буде крочио на територију Француске.
Фотографу су 22 године и тек неколико месеци ради у новинама Радикал. Тог јутра, шеф му је рекао да ће покривати искрцавање до улице Саинт Ферéол, док ће његове колеге Рафаел и Јосеф радити наставак церемоније.

Како би био сигуран да ништа неће пропустити, Хонорé је стигао пола сата раније пре договореног времена. Док је чекао, ишао је од групе до групе војника да би сазнао нешто ново.

Разговара са инспектором за јавни ред и мир, а у том тренутку један полицајац изненада стиже задихан. У свом том узбуђењу заборавља на новинара и као из тога говори колеги:

„Тражили смо их свуда, нигде их нисмо нашли! Спрема се један атентат!“

Чувари реда нису били распоређени онако како би требало. С једне стране, са 1.500 људи, више група пешадије и коњице и 200 инспектора у цивилу, имали су осећај да ништа не може бити покушано против краља. Деловало је да су све полицијске снаге изузетно спремне и да би могле ефикасно да штите, али стварност је била другачија – полицајци су били свуда, осим крај краља.

Марсељски чиновници са градоначелником, доктором Риботом, дошли су да поздраве Александра, забринути о гласинама о могућем атентату које су кружиле градом. Било је и оних који нису сматрали ову посету важном и који нису желели да овом скупу дају регионални карактер.

„Шта бисмо могли да урадимо?“ – упитао је доктор Рибот своје асистенте.

„Већ смо упозорили одговорне да је краљ у опасности. Не преостаје нам ништа друго него да се надамо да су наши страхови неосновани.“

Градоначелник и градски саветник били су позвани, дочекали су краља, али нису учествовали у свечаној поворци. Отишли су до Споменика преминулима на истоку, у Корнике, где је Александар требало да остави један венац.

Брод је упловио и краљ је брзим кораком кренуо ка господину Бартуу који му је љубазно пружио руку.

„Срећан сам јер сам у Француској“, рекао је Карађорђевић и погледао у златни округли бинокл француског министра, исти као његов.

Окупљени људи су одушевљено аплаудирали и махали заставама.

„Живела Југославија, живео Александар“ – узвикивали су Французи.

Краљ се осмехивао, пришао црном аутомобилу марке Делаге у који је требало да седне крај Бартуа и старог пријатеља, генерала Жоржа. Оклевао је на тренутак, сагнуо се према свом министру иностраних послова господину Богољубу Јевтићу и шапнуо му на уво.

„Овај ауто је скроз отворен? Оставља леп простор ономе ко би желео да ме убије“.

Јевтић је видео да су чувари реда веома раштркани. Али, шта је могао да уради? Упркос страховима, решио је да иде напред. Знао је да је Александар човек који се не повлачи, а чим је сео на задње десно седиште, осмех му се вратио на усне.

Новинар Геоффроy у том тренутку је буквално одмах до њега и прави неколико фотографија док се краљ пење у возило. Трудећи се да, иако помало нервозан, забележи све детаље церемоније, није успео да не мисли на оно што је претходно чуо од полицајца. Помало га је хватала и анксиозност да ће, уколико краљ буде убијен у његовом окружењу, можда баш он имати те сензационалне фотографије које ће му одредити будућу каријеру.

Поворка се на кратко зауставила ради регруписања испред чувеног ресторана Бассо, чији је шеф кухиње диљем Француске познат као „краљ бујабеса“ (чувеног јела из овог краја).

На челу колоне био је аутомобил главног контролора Систерона, затим 18 коњаника, па краљевски ауто. Краљ Александар седи десно, Барту је поред њега, а генерал Жорж испред њих двојице, на страпонтину. Шофер је Паул Фоиссац, носи сиву блузу, а поред њега је радник општине. У наредном аутомобилу су министар Јевтић и господин Пиéтри.

Млади фотограф мисли, као и већина његових колега, да је атентат неизбежан и не испушта поглед са краља. Размишља о томе да ли се Александар плаши? Гледа га. Узбуђен је, руке му дрхте, осмех му је смрзнут, гледа на прозоре околних зграда страхом.

„Овај човек је на мукама“, мисли у себи Хонорé и трчи испред кола да направи следећу фотографију. Помера се да направи што бољи кадар.

За то време са прозора свог стана, на тргу Плаце де ла Боурсе, новинар Етиене Ронсераил гледа поворку. Прави насловницу за Парис-Соир, са колегом Ренé Бароте и размишља да блокира телефонску линију и пошаље репортажу „директно“ с обзиром на то да све види са прозора.

16.15 је сати. Један човек изненада се одваја од гомиле, виче „Живео краљ“ и трчи ка краљевском аутомобилу.

„Проклети фотограф“, мрмља у себи шеф коњаника, окрећући свог коња уназад. Човек скаче на степеник аутомобила, хвата се руком за врата, и вадећи револвер из џепа, пуца у краља и остале путнике у аутомобилу.

Александар нема времена да се брани. Пада крварећи на јастуке на седишту црног купеа. Генерал Георгес скаче и покушава да разоружа атентатора. Овај га гледа хладно и окрећући се на другу страну, циља право у срце.

Шофер Фоисак наставља да вози, једном руком држи волан, а другом покушава да зграби убицу. Не успева. Предаје волан свом колеги Бартхéлемy.

Чини се да нико није у стању да победу убицу који виси на вратима кола, држи се десном руком и наставља да празни своје оружје. Атентатора Величка Керина ударају, лице му је крваво, одећа поцепана, али је он и даље на степенику аутомобила.

Ова сцена се одвија на четири метра од новинара који нема времена да наштелује свој објектив. Притиска и чује се „клик“. Слика је замућена, али је довољно добра да ће светска штампа много времена након атентата анализирати овај изванредан документ.

Једна старија госпођа, разбарушене косе, трчи по улици и виче: „Они су га убили, видела сам га, видела сам – краљ је мртав!“.

Један од саучесника атентата, Мијо Краљ стоји испред ресторанчића код Цхамбре де ла Цоммерце. Оклева. Да ли да помогне Керину или да бежи? Срце му лупа, уста се суше, види како полиција бије његовог пријатеља који је убио Александра II Карађорђевића.

„Убиће га“, мисли у себи и бежи. Иде лагано ка врху улице Цанебиèре, ноге га боле, плаши се да се не сруши. Стиже на станицу Аиx, седа на седиште, док око њега људи препричавају драму која се одиграла у Марсељу.

Извор: Приче са душом