Према званичној историјској науци Трибали су племе чија историја почиње на прелазу из бронзаног у гвоздено доба, оријентационо око 1300. године п.н.е. Према Херодоту, територија на којој су живели (у петом веку пре Христа) налази се западно од реке Искар у Бугарској. Трибали су насељавали област српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и на југу све до Скопља.

Појам Трибали се често сусреће у радовима византијских и других европских аутора Средњег века, и искључиво се односи на Србе. Никита Хонијат (1155-1215) у својој историји о владавини цара Јована Комнина наводи следеће: “…Кратко након тога, водио је поход против народа Трибала (који се такође могу називати и Србима)…“ . Затим, Димитрос Халконкодилис (1423-1511), пишући о хришћанском племићу који је примио Ислам, каже: “…Тај Махмуд, син Михајла, је Трибал, што значи Србин, по својој мајци и Грк по свом оцу.“ И Мехмед II освајач помиње Трибалију у својим описима пљачкања Србије. Описујући Косовски бој, византијски историчар из 15-ог века, Лаоник Халкокондил, цара Лазара назива архонтом Трибала. Такође је и Србе идентификовао са Илирима, a за цара Душана каже да је хтео да створи “европску империју народа Илирског“.

На Трибале подсећају и многи хидроними и топоними:

• Трибан – село у околини Бенковца
• Трибија – заселак у височком крају у Босни
• Трибал – село у цриквеничком крају
• Травунија (Херцеговина) -дуго је у записима називана Тривалијом

Овде ћу представити још један средњовековни документ у ком се Срби називају Трибалима, тј. Тривалима. Ради се о житију Светог Ахилија. Житије и Служба Светог Ахилија налазе се у хиландарском рукопису бр. 230, који је с краја 14-тог или почетка 15-тог века. Комплетан текст овог житија на старословенском језику, налази се у раду бугарске историчарке Клементине Иванове (наслов оригинала ‘‘Вьзапя вам те отче Ахилие, на архиереите украса “). Она је прва открила овај текст и представила га широј јавности. У том тексту између осталог пише: “Ови Трибали се, дакле, сопственим језиком називају Србима.“

Поменути цитат се налази на листу бр. 98 оригиналног рукописа и приказан је на страници 168. рада Клементине Иванове (комплетан рад можете преузети на сајту Народне библиотеке Србије, https://www.nb.rs/publications/publication.php?id=4362).

Свети Ахилије је рођен у Кападокији, година рођења је непозната, а зна се да се упокојио око 330. године нове ере (убијен је на Моравици). Учествовао је на Првом Васељенском сабору 325. године, као епископ Ларисе. Из текста се може видети да је Свети Ахилије проповедао хришћанство (борио се за праву веру) међу Тривалима (Србима) и отклањао јеретичке заблуде које су се почеле множити, да би на крају због тога и био убијен:

Борба против јеретика се односи на борбу против јереси Навата Трапезонтског, која се почели ширити и међу Тривалима.

Ко је Нават Трапезонтски? То би могао да буде Наватиан Римски (назива га Трапезонтски јер највероватније потиче из малоазијског града Трапезонта). Наватиан се 251. гдине н.е. противио избору папе Корнелијуса, сматрајући га превише либералним. Главни сукоб је настао у вези става према хришћанима који нису успели да одрже веру упркос прогонима, тј. да њима не треба дозволити могућност покајања и повратка  у заједницу. Наватиан се проглашава за римског бискупа, исте године бива  изопштен из цркве и проглашен за јеретика. Са својим присталицама оснива цвркву, која је опстала до краја четвртог века.

Тврдња из житија Светог Ахилија није усамљена. О постојању Срба у Подунављу почетком петог века, доказује активност Никете (Nicetos) у Ремезијани (данас Бела Паланка), око 400. године. Западни извори наводе да је покрштавао Ските, Готе, Дачане и Хуне, а нарочит успех му је покрштавање Беса из Родопа. Написао је, осим неких догматско-историјских драгоцених дела, и познату химну Te Deum laudamus. Шта је Никета радио међу Србима  сведочи текст енциклопедије Британике (део 7. стр. 322, издање из 1776. године): “Никета из Ремезијане (рани V век), грчки епископ, теолог и композитор литургијских стихова, чији су мисионарска активност и писање резултовали христијанизацијом српских словенских региона…“

Верујем да се у архивима Српске православне цркве налази још много докумената који потврђују строседелаштво Срба на овим просторима.

Аутор Дражен Живковић

Приредила СРПСКА ИСТОРИЈА