Последња бриселска клапа по стандардима режисера Ћељаја

Србија остаје ван ЕУ зато што Немачка тако жели, а не због тога што не може да се договори са Албанцима у Приштини и то би могла да буде њена срећна околност. Због чињенице да је приступ ЕУ хтела да плати највећом ценом, Србији у Бриселу не могу ништа да замере. Преговори у Бриселу, уосталом, имали су само једну непознаницу: колико је Београд спреман да попусти одједном?

Када се прочита да је потпредседник српске Владе викао на преговорима, а потом патетично нудио оставку за коју је знао да неће бити прихваћена, да председник државе „ништа не одбија унапред“, али тражи да гарант решења буде ЕУ, а начелник Генералштаба саопшти да су међународне мисије приоритет војске којој отимају територију и свему додамо медијску фокусираност на сексуалне испаде у „Великом брату“ и на „Фарми“, добијемо јучерашњу епизоду општег српског „ријалитија“, свакако по мери режисера Љирика Ћељаја, који се прочуо изјавом да Емир Кустурица није уметник.

Све извесније постаје да Србија неће добити датум почетка преговора о приступању ЕУ и то би могло да буде срећна околност, која, до душе, уопште није зависила од београдског „ријалитија“. Србија остаје ван ЕУ зато што Немачка тако жели, а не због тога што не може да се договори са Албанцима у Приштини. Преговори у Бриселу имали су само једну непознаницу: колико је Београд спреман да попустити одједном?

Још увек није касно да Београд, од овог пролећа ослобођен баласта европског пута, редефинише своју европску агенду. Такав корак подразумевао би прекид преговора са Албанцима у Приштини под патронатом ЕУ и САД. Затим, чврста опредељеност да се у решавање питања Косова и Метохије укључе и друге силе, у оквиру УН, док за то још није касно.

У таквим околностима, Србија би изнутра могла себе да уређује по европским стандардима, да сузбија корупцију и криминал и инсистира на правима Срба на Косову и Метохији, будно мотрећи на њихову безбедност и педантно бележећи и објављујући сваки инцидент. Истовремено, показало се да налогодавци албанске стране за сада не желе конфронтацију у Прешеву и Бујановцу.

На спољнополитичком плану, Србија би таквим потезом добила природно место у Европи: у орбити европско-руских, односно руско-немачких односа. Такав корак, до душе, изискује конкретније понуде и гаранције Москве, него што је прошлонедељна изјава руског амасадора у Косовској Митровици, да Србија треба да се прикључи животној снази Русије. Прилика за такав корак је добра, јер Београду нико не може да пребаци кривицу за пропаст преговора.

Притом, не мислим на преговоре са Албанцима, за које се знало да су одређени америчким координатама, него са Бриселом. Србија је била спремна да плати највећу цену за пријем у ЕУ и то јој није било довољно ни за почетак преговора о чланству. Ту околност нико у Бриселу не може да јој замери и она је најјачи аргумент Београда за промену европске политике.

Ако покаже вољу да се уклопи у поредак растућих руско-немачких интереса, Србија добија сигурнији или макар мање агресиван хоризонт на западу и залеђину на истоку, а бојазан да би због промене курса трпела економија постала би излишна.

На жалост, политика Албанаца у српској јужној покрајини тренутно је више државничка, него политика Београда. За разлику од тројца Николић – Вучић – Дачић, Хашим Тачи чврсто поштује свој устав, не хаје за европске интеграције, а понајмање за економску зависност од Србије. Због тога је важно да из стања хладног европског окружења, Србија својом акцијом пређе у стање веће сигурности и перспективе економског раста.

Србија по укусу и стандардима режисера Љирака Ћељаја није у стању то да изведе и због тога јој треба нови квалитет политике. Мислим на квалитет једнак квалитету који филму, на пример, дају Никита Михалков или Емир Кустурица. Ако овог пролећа изнедри политичко решење тог калибра, за Србију има наде.

Бранко Жујовић / Глас Русије