Исповест Борка Јосифовског, доктора који је раскринкао сарадњу лекара и погребника у Хитној помоћи
Борба против корупције је питање части и морала. У основи те борбе је сучељавање добра и зла. То се дешава импулсивно јер се у суштини никада и не поставља питање да ли треба или не треба тако нешто учинити. Бунт против криминала и корупције постоји или не постоји у човеку. Самим тим неки су се определили да буду насупрот закону. То је уједно и егзистенцијално питање, каже др Јосифовски за Недељник.
Највећа казна древне античке цивилизације била је изопштити некога из живота заједнице. Одузети му част, углед, друштво. Често је постајала средство за обрачун са неистомишљеницима, уместо за оно за шта је првобитно намењена — за кажњавање тирана. Тај осећај изопштености, иако реално непримењив, није се изгубио до данас. И као што то обично бива, потреба да се неко учини неподобним за једно друштво, или макар да се изазове тај осећај код њега, злоупотребљена је, па се често „кажњавају“ они који се не уклапају. Они који подижу глас.
Др Борко Јосифовски, некадашњи директор Градског завода за хитну медицинску помоћ Београд, доктор медицинских наука и доцент на Медицинској академији, схватио је шта значи устати против система, против јачег од себе, и бити „изопштен“. Бити лишен основне егзистенције. Због тога што је покренуо питање сарадње доктора и погребних служби у хитној помоћи (зар није монструозно и само помислити да неко одлучује да не реанимира пацијента јер би могао да добије 300 евра од погребног предузећа?), и изнео све у јавност када је схватио да ће му за борбу против корупције бити потребна подршка медија и грађана, постао је човек оптужен да је нарушио углед колегама, кући у којој је радио, чак као неко ко је сам био корумпиран. Постао је човек без посла, без пријатеља у професији, без подршке, без уважавања које је од студентских дана градио. Његова борба за истину, међутим, и данас траје, и после више од деценије откако је одлучио да подигне глас и, онолико колико је у његовој моћи као директора хитне помоћи, врати част и углед професији којој је посветио живот.
„Борба против корупције је питање части и морала. У основи те борбе је сучељавање добра и зла. Та поларизованост је генуина. Не постоји одређени тренутак одлуке када би требало иступити и обелоданити корупцију. То се дешава импулсивно јер се у суштини никада и не поставља питање да ли треба или не треба тако нешто учинити. Бунт против криминала и корупције постоји или не постоји у човеку. Самим тим неки су се определили да буду насупрот закону. То је уједно и егзистенцијално питање“, каже др Јосифовски за Недељник.
У београдској Хитној помоћи криминал је одувек постојао, каже Јосифовски, али је руководство то толерисало из неких својих виших интереса.
„Осим са крађама, доласком на место директора суочио сам се и са трговином смрћу. Када су до мене почеле да стижу жалбе грађана да погребници пре екипа хитне помоћи долазе код критичних пацијената, јасно ми је било да се иза тога крије тешко дело против здравља људи.
Министарство здравља се, међутим, оглушило на моја упозорења. За мене је било недвосмислено да о томе одмах морам да обавестим јавност. У супротном, ја бих био саучесник у том криминалном чину, а не лекар и хуманиста. Једино што ме је у том тренутку мучило било је то да ли ћу успети јер сам против себе, са једне стране, имао негативце у синдикалном фронту, а са друге, затворена врата Министарства здравља. Поједини синдикати су, наиме, моју непоколебљивост у борби против криминала и кажњавања представљали као завођење диктатуре, чиме се нарушавају међуљудски односи. Убрзо сам се уверио да ни медијска помоћ неће бити онаква какву сам очекивао. Министарство здравља, полиција и тужилаштво убрзо су затворили случај Хитна помоћ и остало је у медијској објави да сам смењен са места директора јер сам износећи непроверене чињенице узнемирио јавност и угрозио рад службе хитне медицинске помоћи. Оно што сам слутио стварно се и десило. То је уједно била и пресуда којом сам осуђен на прогон.“
Др Јосифовски каже да је тада изгубио све илузије да истина побеђује чим изађе на видело. Од тада, заправо, и почиње његова борба против „службене истине“.
„Докле год не победи права истина, а верујем да хоће, ја ћу званично бити отпадник од друштва а не они који су се бавили криминалом. Како год, међутим, да је тумачен мој наступ, сви су разумели шта се стварно дешавало, што је и био циљ, да се људи упозоре. Ја сам своју грађанску дужност извршио, а Министарство здравља, полиција и тужилаштво нека се и даље бране ћутањем. У овом случају, тренутак када сам схватио да поједини лекари не пружају помоћ умирућим пацијентима да би зарадили на њиховој сахрани, био је одлучујући да се то моментално мора спречити.
Подаци из службе за аналитику били су недвосмислени да поједини лекари првенствено добијају позиве првог реда хитности, где се одлучује о животу и смрти, а да при томе не примењују реанимацију и да редовно упућују породицу преминулог на услуге приватних погребника. Игром случаја два лекара која су изразито предњачила у тој нечасној трговини била су чланови извршног одбора АСНС, синдиката металаца, једног од најгласнијих у београдској Хитној помоћи.“
Др Јосифовски се присећа да је одмах по издавању саопштења и изласку у медије смењен са места директора, и то у року од једног дана. Јавно тужилаштво се у року од пет дана, 26. септембра 2006. огласило ненадлежним, један дан пре него што ће у Хитну помоћ доћи Комисија за ванредни стручни надзор, сазвана од Министарства здравља да утврди чињенично стање поводом његове изјаве. Преписке тадашње начелнице Министарства здравља и полиције, до којих долази НВО Доктори против корупције посредством повереника за информације од јавног значаја јасно говоре да је полицијска истрага по налогу тужилаштва била стопирана као непотребна. Сазивање Комисије за ванредни стручни надзор, након тога, требало је да буде само формалност.
Међутим, та Комисија налази да у прегледаном узорку од 54 случаја са смртним исходом, код осам пацијената реанимација није примењена иако је то било индиковано, и да још за осам других пацијената нема никакве документације. Налаз Комисије био је закључен 11. октобра 2006. и на основу тог налаза Министарство здравља је 17. октобра 2006. донело решење са предлогом хитних мера које треба спровести да се тако нешто више не би поновило. У образложењу тог решења стоји да су лекари Хитне помоћи начинили стручне грешке и пропусте у раду. Министар здравља се дан касније обраћа јавности и саопштава да је у случају ‘Децедре’ пацијент преминуо због стручне лекарске грешке, а да у Хитној помоћи такви пропусти нису утврђени. Тиме су се врата Хитне помоћи широм отворила за криминал.
Истовремено почињу и претње, проблеми са синдикатом лекара у Хитној помоћи, и они егзистенцијални, који угрожавају његову породицу.
„Када сам смењен са места директора, вратио сам се на место начелника Стручно-методолошког центра Хитне помоћи на дужности едукатора из области ургентне медицине, што сам обављао и док сам био директор. Као лекар са дугогодишњим стажом у Хитној помоћи, са завршене две специјализације, субспецијализацијом, звањима магистра и доктора медицинских наука и именовањем од стране Научно-наставног већа Медицинског факултета за ментора из области ургентне интерне медицине, имао сам све стручне референце за то радно место. Десило се да у моје руке дође поменуто решење Министарства здравља на основу кога сам поднео тужбу суду због начина на који сам смењен са места директора. Оркестрирана хајка против мене се у Хитној помоћи увелико распламсавала. Неки од синдикалних првака београдске Хитне помоћи су одмах после јавног иступа министра здравља кренули са харангом против мене тражећи од новог директора да ми се да отказ јер сам ја срамота за лекарску струку. Свакодневно сам био провоциран и вређан од појединих синдикалних активиста. Истовремено почеле су да ми стижу и анонимне претње преко телефона, мени и мојој породици. Затражио сам од директора да ми одобри неплаћено одсуство због свакодневног малтретирања које сам трпео, на шта је он пристао под условом да се одрекнем места у Стручно-методолошком центру и да потпишем решење којим се распоређујем на послове теренског лекара. Нисам имао избора, потписао сам и напустио земљу на годину дана. Када сам се вратио, био сам распоређен да преко телефона дајем медицинске савете.“
Тада почињу нови проблеми. Месец и по дана касније, 14. октобра 2008. године, према речима др Јосифовског, стигао је у Хитну помоћ тачно у 23.07, без деловодног броја, допис из Министарства здравља, по пријави Н. Н. мушког лица од 20. септембра 2008, да га је докторка са телефонске централе 94 упућивала на своју приватну праксу. Тим дописом се од директора тражило да се случај испита и да се против докторке предузму мере у складу са његовим овлашћењима, пошто је већ и раније био упозораван на слична дешавања, и да о свему поднесе извештај Министарству. Како др Јосифовски примећује, иако администрација Хитне помоћи ради до 15 сати, тај допис је био датиран даном пријема, а затим су и службене белешке о истражним радњама биле сачињене под тим истим датумом.
„Наводним преслушавањем свих разговора од 20. септембра 2008. обављеним такође те ноћи утврђено је да сам ја тај прекршилац који се тражи. Према службеној белешци датираној 15. октобра 2008, директор налаже да се сада преслушају и сви моји разговори обављени у протеклих месец и по дана преко телефона за савете. Тако је наводно за непун један дан преслушано и преко хиљаду мојих разговора и на основу тога сачињени су транскрипти. Извештај о преслушавању разговора био је сходно претходном, антидатиран, тако да тог 16. октобра 2008. ујутру када ми је саопштено да су се стекли услови да добијем отказ уговора о раду, истражне радње, реално, никако нису могле да буду завршене. Кулминација свега је да се и Стручни савет сачињен од пет лекара, међу којима је био и садашњи директор, сагласио да се и његова званична констатација, да нисам тражио одобрење за приватан рад, антидатира. Добио сам отказ, а у касније придодатом образложењу упозорења о отказу стајало је у једној од тачака и то да сам намеравао да упозорим јавност да је један од недавно ухапшених нарко-дилера возач Хитне помоћи. Шест месеци касније, када сам добио пресуду Врховног суда Србије којом се решење министра здравља о мом разрешењу са места директора поништава као незаконито и неосновано и тражи покретање новог поступка утврђивања чињеничног стања поводом мојих навода, видео сам да је она донета 16. октобра 2008. године, оног истог дана када ми је и саопштено да су се стекли услови да добијем отказ.“
Првом пресудом у радном спору, др Јосифовски је враћен на посао, јер отказни поступак није законски вођен, а затим је учињен преседан јер је судија Вишег суда уважио жалбу Хитне помоћи и вратио предмет Основном суду тражећи суштински претрес. Овога пута предмет је додељен другом судији, што је, како каже, такође било супротно Закону о парничном поступку. Интересантно је да тадашњи државни секретар Министарства здравља проф. Периша Симоновић констатује да у архиви Здравствене инспекције Министарства здравља не постоји никаква пријава Н. Н. пацијента од 20. септембра 2008. нити има трага допису, као ни извештају директора Хитне помоћи о истрази поводом тог дописа који је од њега изричито тражен. Др Јосифовски наглашава да, иако је званично констатована злоупотреба меморандума и печата Министарства здравља, ништа поводом тога није предузимано по службеној дужности.
„Није тешко претпоставити да сам спор изгубио на свим инстанцама све до Уставног суда. Из Министарства здравља се нису обазирали на пресуду Врховног суда Србије, док напокон после две године писања дописа нисам добио одговор министра здравља да он не може да ме врати на место директора Хитне помоћи јер је у међувремену ступио на снагу Закон о здравственој заштити по коме сада директора бира Градска скупштина по конкурсу који расписује Хитна помоћ. У његовом одговору није било ни речи о новом поступку утврђивања чињеничног стања о незаконитим поступцима лекара Хитне помоћи, што би коначно расветлило аферу трговине смрћу. На основу тог писма тужио сам суду Министарство здравља, да би Апелациони суд својом другом пресудом потврдио осуђујуће пресуде судије Основног суда, којом се Министарству здравља налаже да ми надокнади разлику између лекарске и директорске плате за период од две године, колико би још трајао мој мандат да нисам био смењен. Иако је то практично била потврда афере трговине смрћу у Хитној помоћи, ништа поводом тога није званично предузето.“
Толико дуга борба са собом носи и последице. Правда има своје жртве. Др Јосифовски каже да се у прво време осећао јадно и огољено.
„Без сигурне егзистенције, изгубио сам и свој друштвени статус, чиме је директно била угрожена и моја породица. То је ситуација када вам многи окрену леђа да им случајно не бисте тражили неку помоћ, што би и њих могло довести у неприлике. Био сам стављен ван закона и препуштен сам себи. У својој рођеној земљи осећате се као прогнаник чија реч не вреди ништа. Можда је боље рећи да имате статус државног непријатеља и да су вам врата на која бисте закуцали по правилу затворена. Не преостаје вам ништа осим борбе или сталног бекства. Ако сте се већ упустили у такву неравноправну борбу, каква је она са системом, онда желите да га промените из корена јер не ваља. Враћање на исто радно место, по мом мишљењу, није победа ако се ништа друго није променило. Државни систем мора да буде правно устројен и тек тада ће моћи да се каже да жртве које су поднели узбуњивачи нису биле узалудне. Нажалост, то време још није дошло јер међу људима влада страх од онога што ће им се десити ако подигну свој глас. Други су, опет, конформисти и лакше им је да се приклоне сили и да добију све што пожеле. Ја нисам желео да будем партијски комесар после свих диплома и признања које сам стекао. Сасвим сам дакле сигуран да се никада више не бих вратио на место директора Хитне помоћи ако бих морао да будем послушник.“
„Ја сам борбу против криминала наставио да водим“, каже др Јосифовски. Лично је Вишем тужилаштву септембра 2009. поднео кривичну пријаву против доктора за учињено тешко дело против здравља људи, уз коју је приложио налаз Комисије за ванредни стручни надзор извршен у Хитној помоћи, решење Министарства здравља донето на основу тог налаза, као и пресуду Врховног суда Србије и извештаје Јавног комуналног предузећа „Погребне услуге“. Месец дана касније, сазнао је да је пријава одбачена као неоснована. Две године касније на конференцији Пиштаљке, опет је лично предао исту пријаву, овога пута једном од учесника, директорки Агенције за борбу против корупције Зорани Марковић. После извршене истраге Агенција пет месеци касније, новембра 2011. подноси кривичну пријаву Вишем тужилаштву против два доктора Хитне помоћи због тешког дела учињеног против здравља људи. Тужилаштво истражне радње поверава Весни Димитријевић, садашњој председници новоименоване Комисије за борбу против корупције у здравству. На основу њеног извештаја исти тужилац поново одбацује пријаву као неосновану. „Накнадним увидом адвоката Пиштаљке у предметне списе установљено је да је капетан УБПОК-а Весна Димитријевић поднела два потпуно иста исказа оптужених доктора, као и наводну изјаву начелника правне службе Хитне помоћи да се ради о два савесна доктора против којих никада није вођен никакав дисциплински поступак. Као допуну свог извештаја поднела је и констатацију да сам ја био правоснажно осуђен за клевету тих доктора. Некадашњи начелник правне службе Хитне помоћи, а затим и државни секретар Министарства правде, Биљана Павловић, негирала је пред новинарима Пиштаљке да је полиција долазила да истражује тај случај и да ју је неко нешто питао о томе. Како је капетан Весна Димитријевић била задужена за борбу против криминала у здравству, до ње су сигурно морале доћи и документоване пријаве које сам ја подносио Управи полиције а на крају и Агенцији за борбу против корупције, за велике малверзације у Хитној помоћи којима је РФЗО био оштећен за вишемилионске суме новца. Само за првих девет месеци 2012. дуг Хитне помоћи је мимо уговора са РФЗО-ом износио 115 милиона динара. Овде пре свега истичем тендерске махинације и фиктивно запошљавање радника.“
Др Јосифовски, међутим, бива 2015. године оптужен да је злоупотребио службени положај, јер су се за време његовог мандата медицинским техничарима делиле плате по вишем коефицијенту него што им је био одређен Државном уредбом из 2001, као и због тога што није поступио по налогу Буџетске инспекције из 2007.
„Превидело се да сам ја на место директора дошао 2004, да су пре мене Хитну помоћ водила два директора, и да ја нисам мењао никакве коефицијенте, јер ми то није било сугерисано од надлежних служби, правне, кадровске и финансијске. Такође је било испуштено из вида да сам ја био смењен 2006. те да никако нисам могао да поступам по налогу Буџетске инспекције из 2007. Кулминација свега је да је Више тужилаштво и поред тога покренуло истражни поступак за то дело, против мене и два директора која су ме наследила. Интересантно је при томе да је из истраге био изостављен садашњи директор Хитне помоћи кога Градска буџетска инспекција у свом извештају из 2014. сматра одговорним за исти прекршај. Тужилаштво је 2016. обуставило даљу истрагу против мене и других окривљених због недостатка доказа. Због прогона који се против мене као узбуњивача води, тужио сам, уз подршку Пиштаљке, по Закону о заштити узбуњивача, државу Србију и дочекао одбацивање оптужбе од стране Вишег суда у Београду.“
Наш саговорник се, међутим, никада није покајао због онога што је учинио и, како каже, консеквентне одмазде коју трпи, јер верује да ће правда на крају победити.
„Моје је да и даље будем истрајан на путу који сам изабрао јер верујем да је правда достижна. Њена спорост увелико је довела до варваризације друштва, што сматрам болешћу против које сам дужан да се борим. Можда је та борба донкихотска, али докле год је нас таквих ‘лудака’, бар ће и бити некакве борбе. Камен са пута се не може померити само мишљу. Оно што радим није узалудно, јер то је оставштина за будућност. Поколења дела суде, и ја верујем да ће доћи време када се ни у Србији неће ‘убијати’ доносиоци лоших вести.“
*
Извор: СРБски ФБРепортер
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
