Није лако у једној реченици речи много о неком народу поготово не о светосавском. Чини су да је Сисили Изабел Феарфилд то ипак пошло за руком. Ова британско-ирска књижевница много је познатија под псеудонимом Ребека Вест и свом најзначајнијем делу из 1941. године „Црно јагње и сиви соко“ које представља уствари путопис о Југославији. Књиге која је у англосаксонском свету доживела бројна издања и била обасута бројним изразима дивљења. Сама Ребека дивила се неком другом, владики Николају Велимировићу. О њему је говорила: „Најизузетније људско биће које сам икада срела“.(1)
Но, вратимо се оној реченици која са тако мало говори тако пуно. Седам речи које свакоме ко их прочита морају остати трајно урезане. Тих седам речи односиле су се и описивале српски народ а њиховим потомци читајући их јасно осветљавали једини могући пут. Пролећа 1941. године док је само још годишње доба најављивало сунце али немачке „штуке“ изнад Лондона већ изазивале „помрачење“ и најављивале могућу нацистичку инвазију, Ребека је себе храбрила речима:
„Господе, допусти ми да се држим српски!“(2)
То је управо оно што су други знали и осећали у сваком сусрету са светосавским народом. То је управо оно што нас је одувек красило и доносило оне величанствене, најсјајније и најдивније победе. Смемо ли онда то потискивати, сумњати у себе и своје а туђе величати. Никад не смемо заборавити ни једног српског див јунака и њихове светле примере, поготово не зарад некаквих тренутних користи. Морамо у себи поново пробудити част, чојство, понос и веру које су нас вековима и одржале. Које су од нас направили народ коме се диве иако то не смеју сви као Ребека отворено да признају.
„Немци цене Србе, али их не воле. Немци не воле оне народе којима се диве. Ту су, поред Срба, Французи и Енглези. А оне које воле, њих презиру. У ту групу спадају Хрвати, Бугари, Италијани… Потомци старих тевтонских ратника презиру поданички менталитет фукаре. Руса и Американаца се плаше…“(3)
Монахиња Јована, рођена као Сибила Лер (62), Унука генерала Лера
Баш зато помажући овом људском отпаду и јаду запад је чинио све да нас некако лажно представи и изједначи са њима. Нисмо и никад нећемо дозволити да постанемо фукара. Политичари који су то прихватили нека сада сами носе свој крст. Проблем им је одувек представљало то што светосавац не чини ништа ћега би се сутра његови потомци стидели. Све што су Срби радили одувек је служило на понос будућим генерацијама. Одувек нове генерације српских патриота и родољуба поносно и спокојно су одрастале на части и чојству предака. Када већ нису могли ништа лоше да нађу или прикаче Србима онда су се свим силама трудили да нам забране да причамо о славним и часним делима својих ђедова.
Најбољи извођач тих нечасних радова по инструкцијама запада била је комунистичка партија Југославије. Било је то дуго и исцрпљујуће терорисање српске свести и душе. Онда када су мислили да је прошло довољно времена, да су већ довољно њих побили и застрашили, а да су млађој генерацији свест изврћући истину променили кренули су са цепањем Србије и окупирањем и отимањем српских територија. Уз помоћ сорошевих плаћеника, УСАИД-ових пројеката, разних ЛГБТ организација, њихових представника, миљеника и плаћеника наставља се терорисање разума оних непреумљених, светосаваца.
Али и поред свих њихових метода није могуће изменити крв правог Србина, она ипак има непроменљив и непобедив код. То је иста она крв као и његових ђедова, управо истих оних који су четовали за сваки педаљ земље, за сваку њиву, за сваку српску кућу, споменик, гробље, цркву, манастир… Ни душа светосавца није се променила јер то и није могуће, а она је поново почела да се буди.
Они прави све више престају да слушају и читају западне лажи. У архивима и списима налазе ону праву истину коју сад већ увелико деле међу собом. На тај начин налазећи потврду да је истинито све оно што им је крв већ говорила а душа осећала. Запад зато и покушава трзај дављеника, називајући истину митовима. Али ти митови су реални догађаји и личности које је историја забележила, и нико их не може оспорити или избрисати.
Свим тим „митовима“ се зна и време и место и учесници. Цар Лазар, Обилић, Синђелић, Бабунски, Танкосић, војвода Вук, Рафајловић, Гоџевац, војвода Степа, Гавриловић, Мишић … Нису они никакав мит знамо ми и кад и где су рођени и ко су њихови преци и ко су им потомци. Њихова дела су реална и знана и само их неписмена будала може називати митом.
Важно је и то да тамо где је писана она права истина која није претрпела западна лажирања не постоји ништа због чега би се стидели. Нема ничег због чега не би били поносни на херојске битке, своје хајдуке, ускоке, четовање српских родољуба… Оно што западу додатно ствара страх и проблем јесте сазнање да када год су Срби притиснути невољама били присиљени да бране или ослобађају своја вековна огњишта није постојала сила која је могла у томе да их заустави.
Одувек је непријатељ био несразмерно јачи али то је само чинило коначну српску победу величанственијом. Тако је било онда када су мислили да ће Србе у Јужној Србији истребити, искоренити веру, народ прекрстити или их једноставно у другу нацију преобразити. Управо онако како су покушали својевремено и са Бугарском егзархијом, али и поред свих зверстава, присиле, преваре нису успели да промене светосавску душу. О томе нам говори и светли пример Мицка Крстића. Који је крајем XIX века са својим друговима уносио страх по кичевским планинама српским непријатељима.
Ипак на превару 1882. године Турци успевају да га ухвате и осуде на 101 годину робије. У затвору су више пута покушали и да га убију али је некако увек уз Божју промисао успевао да преживи. Тако је бивало све до октобра 1898 када је желећи да изгради боље односе са Бугарима турски султан дао да се сви осуђени Бугари помилују.
„…Сретни да изађу из затвора, сви су гледали да се користе овим наређењем из Цариграда и нико није полагао на то да ли ће се у том тренутку звати Србин или Бугарин.
Са свим осталима у двориште битољске тамнице изведен је и Мицко Крстић.
Прозивали су редом све осуђенике да им скину окове и да их пусте, прочитали су и Мицково име :
– Мицко Крстев. Бугарин-милет, ослободуе се.
Мицко кад је ово чуо за себе, изашао је из реда и без објашњења вратио се назад у ћелију, вукући за собом своја гвожђа.
Зачуђени његовим поступком, Турци су га питали зашто не иде кад је ослобођен и кад већ толико година лежи затворен.
– Ја несум ни Мицко Крстев, ни Бугарин, па несум ни ослободен.
Прошло је још неколико година и он је остао упоран тражећи своје право име и своју народност. И тек када се за његов случај заузео у Цариграду и наш посланик Чеда Мијатовић, после 21 године проведене у тамници, Мицко је дочекао да га једног дана позову као Мицка Крстића, Срб-милета и пристао је тек тада да се користи слободом.“ (4)
Показао нам је тако и доказао Мицко да се у свим условима може држати до себе и остати светосавац, држао се српски. Чекао је на слободу, али је зато могао када ју је и дочекао поносно да корача. Није продао веру за вечеру, остао је доследан вери и путу својих предака. Није прихватио слободу после које би морао да хода као бескичмењак. Веровао је до краја у светосавски пут и његову исправност, није се поколебао. Зато је онда када је и дочекао иако тешко извојевана то била управо она слобода и победа о којој је говорио и писао протестантски свештеник Фридрих Грисендорф. Победа душе, срца и хришћанске љубави.
Нама је данас као и увек до сада остављено да сами одаберемо свој пут. Можемо зато кренути за отровним путем среброљубља, које нам тако свесрдно препоручују наши политиканти. Оним којим је слушајући их кренула и Српска листа и газећи по сенима Срба у квази Косовској скупштини гласала за звер у лику Харадинаја. Причинавајући тако управо највеће задовољство зверима прљајући се у њиховој каљузи бесрамности, зла и злочина, делећи њихов грех. Или ћемо остати оно што смо одувек били, светосавци. Не мењајући своју природу, чекаћемо можда дуже, али ћемо коначну победу вере, истине и правде дочекати усправни и поносни. Боже, помози нама да се држимо српски.
- sr.wikipedia.org/sr-el/Ребека_Вест
- novosti.rs/…/clanci.119.html:608098-Neprijatelji-odaju-pocas…
- novosti.rs/…/aktuelno.293.html:656060-ISPOVEST-MONAH…
- Станислав Краков Пламен четништва, 1930, издање из 2009. С.42, 43.
