Подсећање: Косово, црна мрља на мапи света

ГЛАСНИК КиМ број 140, 12. децембар 2002. године

ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ЉУДСКИХ ПРАВА

САОПШТЕЊЕ ЕПАРХИЈЕ РАШКО-ПРИЗРЕНСКЕ И КОСОВСКО-МЕТОХИЈСКЕ

Грачаница, 10. децембар 2002.

Поводом Светског дана људских права, 10. децембра, Епархија рашко-призренска жели да поново скрене пажњу јавности на изузетно тежак положај у коме под управом УН администрације српска заједница на Косову и Метохији живи од завршетка рата и почетка мировне мисије већ више од три године. Упркос међународном присуству већина косовских Срба свакодневно је изложена строгој дискриминацији и кршењу елементарних људских права, док албански екстремисти и даље настављају са застрашивањем, обесвећивањем и притиском на преостало неалбанско становништво у циљу стварања етнички чистог албанског друштва.

1. Косовски Срби који су напустили Покрајину после рата пред паравојним снагама косовских Албанаца, не могу слободно да се врате у своје домове и да користе своју имовину. Више од 200.000 Срба још увек живе као избеглице у властитој земљи, Србији и Црној Гори, у изузетно тешким условима и сиромаштву. Иако Резолуција 1244 Савета безбедности УН гарантује свим избеглим и расељеним лицима слободан повратак у њихове домове, Мисија УН и водећи НАТО миротворци до сада нису успели да створе елементарне безбедносне услове за нормалан повратак. Оно мало српских повратника који су вратили у крајеве претежно насељене косовским Албанцима принуђени су да живе у потпуној изолацији без основне слободе кретања и сугурности изван њихових малених сеоских енклава. Готово сви косовски градови остали су скоро потпуно етнички чисти албански простори, док су хиљаде српских домова и станова још увек бесправно запоседнути и неизвесно је када ће њихови власници бити у могућности да безбедно користе своју имовину.

2. У готово свим деловима Косова и Метохије Срби немају слободан приступ здравственим, образовним и социјалним институцијама, које су остале углавном под доминацијом етничких Албанаца. Косовски Срби зависе од слабо опремљених сеоских амбуланти, јер не постоји безбедносни услови да им се укаже здравствена заштита у главним косовским болницама у којима српско особље не може слободно и безбедно да ради, са изузетком северног дела Косовске Митровице. Српска деца на Косову и Метохији не могу да добију нормално образовање на свом језику и на ћириличном писму ни у једној градској основној и средњој школи где су већина косовски Албанци, него похађају сеоске школе, којима недостају елементарни услови потребни за савремено образовање. После последњих укидања Кфорових пратњи за српске ђаке, велики број српске деце уопште не похађа наставу или наставља школовање изван Косова и Метохије.

3. Нове косовске институције све више постају инструменти институционалне репресије етничких Албанаца над Србима и другим мањинама. Увредљиво и неколегијално понашање албанских посланика у парламенту и непостојање механизма који би заштитио српске представнике у косовским институцијама од етничке дискриминације и прегласавања, главни су разлози због којих српски посланици и чланови Привремене Владе Косова с правом одбијају да учествују у тим институцијама. Док се у читавом демократском свету демократија схвата као владавина већине уз потпуно поштовање права мањина, на Косову етнички Албанци развијају посебну врсту „демо(но)кратије“, која је заправо терор већине над мањинама и њиховим легитимним интересима. Косовски Срби су спремни да раде у институцијама, уколико оне у потпуности спроводе Резолуцију 1244 СБ УН, али не пристају да представљају декорацију непостојеће мултиетничности и демократије.

4. Српска популација је готово у целости незапослена. Само мали проценат ради у приватном сектору или у Унмик и Кфор администрацији. Услови живота за највећи број косовских Срба су очајни. Већина становништва зависи од хуманитарне помоћи. Чак и код расподеле међународне хуманитарне помоћи постоји дискриминација Срба који добијају пропорционално далеко мање помоћи него косовски Албанци.То је разлог што чак и они Срби који су успели да остану у својим домовима упркос ужасној безбедносној ситуацији, размишљају да напусте Ксоово и Метохију и потраже услове за живот изван УН управе у Покрајини. Страна улагања у српске енклаве су толико недовољна, да изазивају додатни притисак на већ осиромашену српску популацију на Косову и Метохији.

5. Косовским Србима ускраћена су и верска права. Они не могу нормално да посећују своја света места, гробља, нити да присуствују црквеним обредима. Са 112 порушених или тешко оштећених цркава после рата у присуству НАТО, Косово и Метохија је постало подручје на коме је хришћанство изложено уништењу и прогону. Косово је део Европе у коме се средњовековне и новосаграђене хришћанске богомоље могу некажњено уништавати толико времена, а да ни један починилац скрнављења не буде изведен пред правду, нити да се и једна истага у потпуности заврши, упркос присуству хиљада међународних и локалних полицијаца. Готово сви српски православни манастири су у изолацији непријатељског окружења локалних муслимана Албанаца који немилосрдно уништавају преостале хришћанске споменике у својој околини. Српска гробља у свим крајевима Косова у којима доминирају Албанци су или оскрнављена или претворена у депоније смећа, што се, нажалост, дешава са знањем Унмика и Кфора. Најважнија српска света места, манастири: Пећка Патријаршија, Високи Дечани, Свети Архангели и Девич зависе од сталног присуства Кфора, јер би без војног присутва албански екстремисти могли да их претворе у пепео. Недавне најаве смањења снага Кфора изазвале су велику немир међу српским православним свештенством и монаштвом зато што у већини случајева за последње три године није дошло до побољашња сигурности.

6. Косово и Метохија још увек је безбедан рај за албанске екстремисте и организован криминал. После завршетка рата и размештања Кфорових миротвораца, екстремисти ОВК убили су више од 800 косовских Срба и вероватно двоструко више „Албанаца неистомишљеника“. Преко 1.300 косовских Срба је киднаповано или отето упркос присуству НАТО. Тренутно је на десетине унакажених тела Срба убијених после рата откривено у масовним гробницама, а да ниједан косовски Албанац није оптужен за злочин над српским цивилима. Главни разлог за то је непостојање сведока који би се појавили на суду јер су толико заплашени колико и међународна Мисија да би њено особље могло да се нађе на мети екстремиста. До сада је само неколико ОВК екстремиста оптужено за убиство других косовских Албанаца, што је још једном изнело на видело истину о албанским екстремистима и њиховим терористичким акцијама против Срба и сопственог народа.

Иако су Косово и Метохија под протекторатом УН са више од 30.000 врхунски наоружаних НАТО миротвораца етничка репрeсија и кршење људских и верских права и даље се настављају. Последњих месеци безбедносна ситуација се знатно погоршала, упркос званичним извештајима који теже да Косово представе као „успешну Унмик причу“. Косово и Метохија и даље остаје црна мрља на светској мапи људских права. Упркос свим горе наведеним чињеницама, водеће међународне организације за људска права упорно остају глуве за обећања дата српској заједници и незаинтересоване да било шта учине како би се истина изнела пред јавност.

Глас Српске Православне Цркве на простору Косова и Метохије, која се доследно противила сваком етничком насиљу пре, током и после сукоба 1999. године, јесте „глас вапијућег у пустињи“ (Мат, 3:3). Иако многи игноришу наше апеле, Црква ће наставити да сведочи истину у нади да ће истина превагнути, као и да ће сви становници Косова и Метохије, без обзира на њихову националну и верску припадност, моћи да живе у миру и сигурности.

Информативна служба Епархије Рашко-призренске и косовско-метохијске

Шеф УНМИК-а о коначном статусу Косова

РАЗГОВОР БЕЗ ВЕТА

Вашингтон, 10. децембра (Тањуг)

 Још није време за решавање коначног статуса Косова, али када оно дође, неизбежно је да Приштина и Београд директно разговарају, без икаквог полагања вета, изјавио је шеф Мисије Уједињених нација на Косову Михаел Штајнер.

У интервјуу Гласу Америке, датом у Вашингтону, где обавља редовне консултације са Стејт департментом, Штајнер је нагласио да ће на крају Савет безбедности УН имати последњу реч.

„Сви воле да теоретишу о решењима која би се допала једној или другој страни, али оно што је много важније и теже јесте да се оствари промена стварности на терену и терен припреми за једно друштво које је способно да спроведе у дело суштинску самоуправу замишљену Резолуцијом 1244“, рекао је Штајнер.

„Моја препорука релевантним престоницама и трустовима мозгова гласи – помозите нам да остваримо такву стварност, па тек онда, тако спремни, можемо да разговарамо о тешком питању коначног статуса“, поручио је шеф УНМИК-а.

Штајнер је рекао да „не може да порекне“ да има проблема са безбедношћу српске мањине на Косову, али и указао на позитиван податак да се „српска мањина више не смањује“, већ је „ове године први пут почела да расте, што значи да се више људи враћа него што одлази“.

За постојеће инциденте он је окривио „људе сумњивог карактера, који не желе да се докаже да разне националности могу да сарађују“.

Указујући да ситуација није свугде иста, Штајнер је прецизирао да је у неким областима Србима неопходна заштита Кфора, и да „још има џепова у којима не влада стање достојно човека и примерено Европи 2002. године“.

„Али, има места где се остварује велики напредак, где је већинско становништво схватило да је у њиховом интересу да се докаже да је Косово друштво у којем има места за мањине“, рекао је он.

„Сигуран сам да ће на крају већинско и мањинско становништво живети у миру“, закључио је Штајнер, оцењујући да је „заједништво предност“, и да ствара „богатије друштво, за разлику од моноетничких друштава, која су тако досадна“.

Он је, међутим, избегао да директно одговори на питање да ли чисте савести може да поручи одбеглим и расељеним косовским Србима да се врате кући, указавши да су за повратак потребне „куће које имају кров, струју, воду, школе и, надасве, заштита права“.

ЧОВИЋ: ДАЛЕКО СМО ОД МУЛТИЕТНИЧКОГ ДРУШТВА

Председник Демократске алтернативе Небојша Човић јуче је на Дан људских права, подсетио да на једном простору наше земље, на Косову и Метохији имамо свакодневне примере кршења људских права.

Човић је на конференцији за новинаре рекао да је просто невероватно да у 21. веку има људи којима је онемогућено да се врате својим кућама, да нема одговарајуће безбедности и слободе кретања, нема решених проблема за почињене злочине и решења за велики број несталих и киднапованих.

Он је истакао да смо далеко од стандарда везаних за циљ који се жели постићи – мултиетничко друштво на простору Косова и Метохије.

„Уверен сам да наша држава, и поред унутрашњих проблема који су прилично велики, може да смогне снаге да заједно са међународном заједницом на простору Косова и Метохије достигне одговарајуће стандарде“, нагласио је Човић.

Он је, такође, рекао да је недопустив покушај да се Косовски заштитни корпус трансформише у такозване Косовске одбрамбене снаге, додавши да УНМИК „тај пројекат мора да спречи у старту“.

(Тањуг)

У Церници, селу са мешовитим живљем

ДЕЦА БЕЗБЕДНО ИДУ У ШКОЛУ

Јужно од Гњилана, поред пута који води за Урошевац, скрајнуто у воћњаке и њиве, пружило се село Церница. У њему данас има око 60 српских кућа и три стотине српских житеља. Било је ту до 1999. године, двоструко више српских кућа а толико и више Срба. Албанских кућа било је око три стотине и у њима је живело око две хиљаде људи. Како некад, тако и сада.

Нико их не провоцира

Простире се, уздуз, око километар и по. Срби живе у две махале, на два краја села, у западној „горњој“ и источној „доњој“. Да би стигли једни до других, морају да прођу кроз део насеља настањен албанским живљем… Некада се селом слободно кретало. Од 1999. године, своју главу чувају и кад су у сопственим кућама.

И њиве у атару су измешане, српске поред албанских. На пољске радове се иде опрезно. Пре петнаестак дана, у једној српској њиви пронађена је постављена мина. На срећу, берачи кукуруза су угледали положену жицу, која је требало да активира експлозив… Рат је престао пре три године, а правог мира још нема.

Обнова вере и наде

На српском гробљу у Церници подигнуто је пет споменика после 12. јуна 1999. године. На сваком од њих постоји исти текст „погинуо (или погинула) од шиптарских терориста“. Најстарији међу њима био је Војин Васић који је у време погибије, 2000. године, напунио 58 година, а најмлађи Милош Петровић, само пет и по година! Ту је и споменик једној жени, Благици Васић… Нека остане забележено да су терористи ранили 24 Церничана. У својој осионости и намери да Србима утерају страх у кости и да их из Цернице отерају, нису бирали средства. Цркву, посвећену Светом Илији, минирали су на Српску нову годину, ноћу, 14. јануара 2000. године.

Но, поред свега, српски житељи Цернице се нису дали. Одлучили су да оштећену цркву обнове. У томе им је помогла канадска влада. Добар глас се далеко чује, а онај о злу још даље. Чули људи из далеког света о вандализму у Церници и помогли… Обновљена црква је поново освештана 2. августа 2002. године, на дан Светог Илије.

Чуло се по Косову и Метохији да је црква у Церници обновљена. Једна, а има их порушених и оштећених у последње три године више од стотину. „Није једна, већ прва!“, кажу Церничани. Не сме, веле, њихова црква да остане једина обновљена на Космету.

У Церници, као и у свим селима са мешовитим живљем, Србе муче сличне бриге. Представници УНМИК-а су својевремено рекли да у селу постоји амбуланта и да припадници обе етничке заједнице могу слободно да је користе. Пошли Срби у амбуланту, а албанско медицинско особље им рекло: „Шта тражите ви овде? Идите у Србију па се лечите!“ Церничани, кад морају код лекара иду у Србију, а за обичну невољу у амбуланту у оближњем српском селу Партеш.

Горка стварност

Има ли наде да се стање у селу промени? „Веру смо сачували, сачуваћемо и наду“, кажу Церничани. Њихов земљак др Милорад Тодоровић, лекар педијатар и међуминистарски координатор за повратак у влади Косова, обећао је, између осталог, да ће порадити на томе да у амбуланту у Церници дође српски лекар. „Што пре, то боље“, рекоше Церничани.

У селу је својевремено влада Србије направила нову школу. Лепу и велику. Њу сада похађају само албанска деца. Српски ђаци иду у школу „Бранко Радичевић“, која је у приватној кући Божидара Бошка Ристића. Каже да су му мештани рекли да ће кад умре на кући поставити плочу на којој ће да пише да је у худим временима Бошко своју кућу српској деци за школу уступио.

Ово, како каже, помало личи на црни хумор, а у ствари је горка стварност на Космету.

У школу у приватној кући, која иначе носи име српског песника Бранка Радичевића, иде и тринаесторо малишана и девојчица из горње махале у Церници. Морају до ње да пређу 1200 метара, кроз део насеља у којем живе Албанци. Децу су до маја месеца пратили припадници Кфора, а након тога прогласили да се безбедносно стање побољшало и да пратња деци није потребна. А малишани и даље доживљавали провокације, псовке, каменовања…

Пошла деца сама у септембру у школу. Једну девојчицу су напали албански екстремисти. У октобру, тринаесторо српских ђака у Церници престало је да иде у школу.

Дошао у село Оливер Ивановић, члан Председништва Скупштине Косова. И Марек Новицки, омбудсман за Косово. Дуго се, како каже његов помоћник Љубинко Тодоровић, разговарало и преговарало са Албанцима и узнемиреним родитељима српске деце, као и са представницима Косовске полицијске службе… Одлучено је и прихваћено да малишане у школу прате припадници Косовске полицијске службе. И аутобус који средњошколце из Цернице вози до Партеша прате припадници КПС.

– Нико нас сада не провоцира и не каменује – каже Драгана Петровић, ученица другог разреда ОШ „Бранко Радичевић“. „Рецепт“ пратње српских ђака из Цернице примењен је у Обилићу, Косову Пољу, Племетини, Прилужју… Ако Бог да и буде добре воље међу људима, како рече Бошко Ристић, може бити да ће на Космету бар деца бити безбедна.

У Церници, на простору између школе у приватној кући, цркве и постаје Кфора, играју се деца. Ту су били Ружица Јаснић, Стефан Стојановић, Бојан Костић и други малишани чија имена нисмо забележили. Нешто даље постављена два коша. Скачу и надигравају се у баскету средњошколци.

Нека се зна, како рече Александар Јанковић, ученик другог разреда економске школе, да млади Срби играју кошарку и у Ен-Би-Еј лиги у Америци, али и овде, у Церници.

Стана Ристић

Изјава команданта КФОРА

УКИДА СЕ ВАЗДУШНА ЗОНА БЕЗБЕДНОСТИ ОКО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Ваздушна зона безбедности око Косова ускоро ће бити укинута, изјавио је јуче италијански генерал Фабрио Мини, командант Кфора.

Генерал Мини је рекао да је изузетно задовољан односима са Војском Југославије, као и са посебним састанком са генералом Бранком Кргом, заступником начелника Генералштаба ВЈ, који је одржан пре две недеље.

У складу с тим, италијански генерал је потврдио решеност Кфора да настави са релаксацијом ваздушне зоне безбедности око Косова.

„Мислим да је у будућности то могуће. Ми смо потпуно релаксирали копнену зону безбедности без икаквих проблема и то је још један пример наше успешне сарадње са Војском Југославије и Министарством унутрашњих послова“, нагласио је генерал Мини.

Подсећајући на то да је ваздушна зона безбедности сада релаксирана на пет километара, што је више, како је рекао, „мера предострожности за хеликоптере Кфора, односно за нисколетеће летелице, него из неких других разлога“, командант Кфора је закључио да ће „релаксација у будућности бити потпуно извршена“. Генерал Фабрио Мини је седми командант међународних снага на Косову који ће на тој дужности бити до октобра 2003. године.

Патолог др Славиша Добричанин упозорио у Нишу

УНМИК УСПОРАВА ЕКСХУМАЦИЈЕ

НИШ – У току ове године на Косову смо ексхумирали 107 тела, обдуковали 45, а идентификовали 32 лица. Настављамо обдукцију још 65 тела ексхумираних у Призрену и Ораховцу. Међутим, стичем утисак да некоме не одговара да ми патолози брже радимо свој посао на Косову и Унмик и даље просто избегава да нам омогући да радимо на већ познатим локацијама са више стотина сахрањених лица, а за које се претпоставља да су у највећем броју Срби, рекао је у Нишу патолог професор др Славиша Добричанин, на конференцији за новинаре коју су организовали Удружење породица киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије и нишки Ресурс центар Одбора за људска права.

Одговарајући на новинарско питање о стању већ ексхумираних и идентификованих лица и евентуалне процене начина како су ликвидирана, др Добричанин је рекао да се ради о пуцњима с леђа, у слепоочницу или у лице изблиза (такозвана „овера“), али да је било и примера класичног клања жртве уз одвајање главе од тела које су бацане по каналима, па и неким улицама, или су на лобањама жртава уочавани трагови удараца тупим предметима. Неоспорно је да се ради о делима која спадају у категорију тешких ратних злочина, нагласио је Добричанин.

На конференцији у Нишу је саопштен и податак да је код МК ЦК још увек регистровано 2.670 несталих из Хрватске, 3.709 са Косова и 18.015 лица из БиХ.

Запис из српског села код Косовске Каменице

ЖИВОТ СРЕЋКА ИЗ БОЉЕВЦА

Куће у селу, има их 37 и све су српске, распоређене су на неколико висова и у видокругу нема другог насеља, па је једино уз помоћ мештана могућно одредити на којим је странама остали свет. Руком показују да је иза једног брда Ново Брдо, иза другог Косовска Каменица, а иза трећег и још неколико брда – Медвеђа.

Њихова насеобина у дивљини зове се Бољевце. Сад се први пут ваља друм од шест километара до суседног села Стрезовце, иде пут између и преко брда. У Бољевце је недавно стигла помоћ у одећи и намирницама, коју су прикупили и допремили монаси СПЦ из чачанског краја, а у селу нас је, као домаћин, дочекао млад и сувоњав домородац. Каже да се зове Срећко Тасић. Тридесет и једна му је година.

Ти људи, у њиховом беспућу, живе свој живот.

– Пре него што је дошао Кфор имали смо 55 кућа, али су се неки одселили. У оно време три месеца нико није спавао. Држали смо страже због Албанаца и сачували село. Али, нису сви људи на броју. Мој брат од стрица Саша Тасић киднапован је 19. јуна 1999. године у Косовској Каменици, код црепане, и нема му трага – прича Срећко Тасић. Каже да му је помогло и то што зна албански језик.

– Не знам га добро, али се сналазим. Познајем неке Албанце из Каменице и других села и, онда кад је било најгоре, рекли су ми да не говорим српски. То ми је помогло да се сачувам, а разумео сам на пијаци шта они причају, и каква нам опасност прети.

Село данас има четвороразредну школу „Десанка Максимовић“ са седам ђака, малу цркву Светог Пантелејмона и продавницу с неколико артикала, коју држи Тасић.

Како данас живи Срећко из села Бољевце – питамо га.

– Па, онако. Печемо креч овде, а ја то возим трактором у Гњилане и Грачаницу, продајем по 15 динара за килограм и тим парама купим нешто робе за продавницу, со, шећер, уље и тако и донесем нашим људима.

Одавде до Гњилана или Грачанице има по тридесетак километара, и на било коју страну да одлучи, Срећко мора да прође кроз неколико албанских села. И да се узда у језик, и кума који му је наденуо име.

Гвозден Оташевић

ОД 16. ДЕЦЕМБРА У ЗВЕЧАНУ И СЕВЕРНОЈ МИТРОВИЦИ

ПРИПАДНИЦИ КОСОВСКЕ ПОЛИЦИЈСКЕ СЛУЖБЕ НА УЛИЦАМА

Косовска Митровица, 9. децембра

На основу споразума који су почетком новембра потписали представници Координационог центра за Косово и Михаел Штајнер, шеф УН за Космет, од 16. децембра у северној Косовској Митровици и општини Звечан патролираће припадници Косовске полицијске службе. УН полиција о томе није издала никакво званично саопштење.

Како сазнајемо из добро обавештених извора, свршених 60 питомаца Полицијске академије у Вучитрну патролираће од половине месеца и у ове две општине, једине преостале на Космету у којима није функционисала ова служба.

Како тврде наши извори, 45 полицајаца из овог састава биће на улицама северног дела Косовске Митровице, док ће их 15 бити распоређено у звечанској општини.

Иначе, у протекла три месеца кадети Полицијске академије из Вучитрна били су на једнонедељној обуци у северној Косовској Митровици, али су се могли видети само на ободу града и то у делу који је насељен искључиво албанским становништвом, у Бошњачкој махали и у селу Суви До.

ПРВО СРПСКО ВЕНЧАЊЕ

Јутро пред венчање започело је прилично стереотипно. Нервозна и ужурбана млада панично запомаже како не може све да постигне и наизглед незаинтересовани младожења који је непрестано пожурује.

Кренули смо колима испред изнајмљене, газда Трајкове куће у Лапљем Селу где живимо и где се налази редакција месечника „Глас југа“. У једином листу на српском језику јужно од Косовске Митровице, млади Живојин Ракочевић је главни уредник, а потписник ових редова уредник и, што је за ову причу од веће важности, кум на венчању.

Џип руског контингента Кфора чекао нас је испред Радио КИМ-а у два до три километра удаљеном рубном селу енклаве Чаглавица, у којем се српске куће и имања већ увелико распродају. Ова пратња била је готово неформално договорена пошто су се младожења и руски официр Виталиј Федотов спријатељили на поменутом радију где Виталиј једном седмично води емисију „Руски час“ намењену руским припадницима Кфора смештеним поред аеродрома Слатина. У џипу су са Виталијем била тројица руских војника са калашњиковима. У нашем комби возилу сам, као лице од изузетног значаја за предстојећи обред, био смештен одмах до возача, Драгана из Звечана, док су се на задњим седиштима млада, и њена „кума“ Зоран из Гњилана, администратор на КИМ Радију, и пријатељица Виолета из Краљева, запослена као преводилац у једној од бројних НВО организација на Косову. Младожења се са Виталијем сместио у пртљажник комбија, док је џип, са тројицом Руса, кренуо за нама.

Кип слободе

Након неколико минута вожње путем који пресеца земљу која је до пре годину дана била у власништву Срба и која се непрестано распродаје, успели смо се на Ветерник, брдо изнад Приштине. У Приштини је пре бомбардовања живело између 40 и 50 хиљада Срба. Данас мање од три стотине Срба и то уз непрестану војну и полицијску заштиту. Српски језик тек понегде преживљава под „фирмом“ босанског, бошњачког, хрватског а каткад, злу не требало, и црногорског. Тако је и са таблицама које се могу видети на улицама: све су „дозвољене“, осим оних из централне Србије (искључујући оне из Санџака, наравно).

На уласку у Приштину налази се каменорезачка радња „Клинтон“ а поред, на крову новоподигнутог мотела, гипсана копија Кипа слободе величине неких три метра на којој бакља у уздигнутој руци ноћу бљешти осветљена сијалицом. На билбордима нам добродошлицу пружа насмејани, из маскирне униформе у Арманијево одело убачени Хашим Тачи.

У колима, тајац. Само младожења има примедбе на младин избор свадбених потрепштина. Чиме је незадовољан – знају сви. Овде су се и упознали на студентском протесту 1996. године песник Живојин и студенткиња медицине Соња Јефтић. Данас, шест година касније, у свом граду, с војничком пратњом у прастаром руском ВАЗ-у иду на венчање. „Кума“ Зоран примећује како су овим возилом ушли у Берлин 1945. и како су истим из Берлина и изашли 1989. године. Виталиј пита шта смо рекли. Ничево!

Прво смо кренули до Универзитетског насеља, где су се дружини прикључили песникиња Даринка Јеврић и професорка Митра Рељић. Ретке преостале Српкиње у граду. Њихове муке, претње, избацивања из станова и страх у којем живе, тешко је описивати. Код Срба преосталих у Приштини видео сам исто као код ове две жене: поглед у којем је скупљено толико туге да их то чини истовремено и најплеменитијим и најкрхкијим бићима.

Но свадба је, треба се веселити. Дара и Митра су из својих станова изнеле скривене и брижљиво умотане заставе, једну југословенску и једну српску. Одмах су у колима проглашене за барјактаре.

На улицама је мало света. Недељно јутро је хладњикаво. Поред нас промичу добро позната места. Студентски домови, Универзитетска библиотека, недовршена Црква Светог Спаса у центру града, коју су већ два пута неуспешно минирали, а од скоро су је, због „побољшане безбедности“, оставили без обезбеђења. Око ње се сада налази нагомилано ђубре и контејнери, а крст на врху сија на јутарњем сунцу.

Приштинска звона

Настављамо према старом делу града и цркви Светог Николе где, све време, у потпуној изолацији, заштићен од стране британских војника смештених у стражари на улазу у цркву, живи једини преостали свештеник у Приштини, Мирослав Попадић. Смирен и одвикнут од гужве, с дечанским калуђером Нектаријем, припрема венчање. Ово је прво венчање у Приштини после доласка Кфора. Пре тога је у овој цркви било једно крштење а два Американца су у протеклом периоду примила православље.

У цркви су и, за ову прилику оспособљени и одевени помоћник-чтец, наш колега, новинар Синиша и као свадбени фотограф Горан из Крагујевца, технички уредник у нашим новинама, који су нешто раније дошли са оцем Нектаријем да помогну. Литургијско венчање у певници прате чувар цркве Илија Трајковић и Бугарка Валентина, радник из УН администрације. Литургији су присуствовали и Виталиј и руски војник, који су замолили оца Мирослава да у цркви буду са оружјем, што им је он, из разумљивих разлога, и дозволио. Два Руса су остала напољу. Негде, при крају обреда Илија Трајковић изађе, а недуго затим се зачуше и звона. То је био и најрадоснији и најтежи тренутак тог лепог јутра.

После обреда изађосмо испред цркве. Зоран и Драган су запевали „Удаде се Јагодо“ и друге старе косовске песме. Понеки радознали и збуњени Албанац би застао и „бацио“ поглед преко црквене ограде. Појавила се и старица Наталија Тишма која је истог трена заплакала. Почела је да нас љуби и грли и говори нам о својим синовима и кћерима који су се из Приштине расули којекуде по Србији.

Одлазимо. Опраштамо се од оца Мирослава и осталих са мучним осећајем као да их издајемо, Илија Трајковић звони.

На повратку, ушавши на територију енклаве, развијамо барјак. Неко је окренуо наопако српску заставу, па изгледа као руска. У кафани чека хармоника и можемо слободно да запевамо. Пријатељи чекају. Виталиј диже здравицу и каже да је срећан што је као Рус могао барем нешто да помогне. Жао му је што као народ нису могли више. Каже, ни код њих није пуно боље. Али свадба је, Богу хвала, ред је да се веселимо.

ПРЕДРАГ РАДОЊИЋ – НИН

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ