Церу и Колубари певају се песме, преносе се приче, штампају књиге, а Мачков камен скромно шапће о рекама крви и прекинутом сазревању тадашње српске омладине.

Својом аутобиографијом Ђорђе Карађорђевић сведочи о овим тмурним данима, али и њега историја брише, и његово име бледи, као да је то усуд хиљада оних којима судбина додели најкрвавији витешки задатак, тешку погибију без дуготрајне славе.

Сведоци најстрашнијег војничког страдања изгледа нису случајно мање „популарни”. Постоји веровање које каже да су се историчари након битке договорили да у наредним годинама не говоре много о овој борби, која је обема војскама донела само велике жртве и велики пораз. Пре три године снимљен је филм о овом догађају под насловом „Овде ни птице више не певају”.

Сваке године на дан свршетка битке, 22. септембар, дешава се необјашњиви феномен. На тај датум већ пуне 103 године нема цвркута птица, као да сва природа, читав шумолики крајолик у тишини служи помен незнаним и знаним несретницима који уснуше вечити сан на Мачковом камену.

И када нема политичара да спусте венац уз бројне статисте и активисте, и када нема ветеранских удружења, јер нема живих ветерана оних дана, и тада Свевишњи удеси пригодан програм и минут ћутања природе, који потраје читав дан, сходно тежини страдања војника-јунака.

И данас се шетајући шумама Јагодње, на путу ка врху Мачков камен, ка костурници мученика, наиђе на бајонет који изронивши из земље и даље стоји окренут ка Дрини.

данас се кад ретки поштоваоци утемељитеља слободе донесу цвеће и спусте на безграничну хумку на којој се налази пирамидални споменик чује реч захвалности, прослављања, али и обећање да ћемо их памтити, јер једино заборав може убити хероја, метак га само прослави.

У славу предака, у спомен јунака, поделите данас на друштвеним мрежама стихове Војислава Илића млађег, као свесну пошту и улог вечног памћења наших јунака са Мачковог камена:

„Незнани брате, кад путем наиђеш,
За један часак застани у ходу,
И сврати овде где спавају жртве,
Из исполинске борбе за слободу.
Поклон’ се светој костурници њиној
И опомен’ се, затварајућ’ врата:
Да право значи више него сила,
И да је Давид сурво Голијата.“

 

 

Аутор: Бошко Козарски, оснивач српско -руског центра