РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ III — ТРЕЋА СРЕЋА
Ни 2014. (рушење I), ни 2015. (рушење II), руководство Републике Српске није озбиљно схватило егзистенцијалну претњу себи и држави која му је на чување поверена, нити се обазирало на упозорења и савете. Ове године, јефтином провлачењу дефинитивно је дошао крај. Време је стигло за горку жетву, наплату фриволности, аљкавости, неодговорности и упорног одбијања да се суочи са стварношћу и њеним импликацијама. Нажалост, цену за пропусте и погрешке неће платити само неспретни куратори Републике Српске него — потпуно незаслужено — и њен народ, као и држава за чију изградњу је народ жртвовао све најбоље што је имао.
Назовите то, ако хоћете, „трећом непријатељском офанзивом“, али само подразумевајући да их седам сигурно неће бити и да је ова вероватно одлучујућа и последња.
Сурова стварност, са којом се суочавање непрестано одлаже, је то да формула за уговарање примирја по питању опстанка Републике Српске — не постоји, ни са политичким Сарајевом ни — и то поготово — са западним центрима моћи који му командују. Сваки од тих фактора засигурно има своје посебне мотиве за уништење Републике Српске; међутим, битно је само то да се њихови непосредни циљеви савршено подударају. Из дубоко утемељених геополитичких разлога, ликвидација дејтонске Републике Српске била би неизоставно на дневном реду чак и да њено руководство води најпомирљивију и најкооперативнију политику (баш такву политику у Македонији је водио Никола Груевски, па га то није поштедело насилне смене). А још од како је почело да експериментише и са низом нових, претходно неусклађених политичких решења, у првом реду са отварањем простора за опипљиви руски утицај, да не говоримо о другим облицима реметилачких потеза, оно је себе сврстало негде при врху ранг листе за „промену режима.“ Суперсила на врхунцу престижа и снаге можда би и могла да превиди „миша који је рикнуо.“ Али суперсила на измаку снага, која је и сама параноидно опседнута егзистенцијалним страхом, луксуз мирног посматрања такве врсте непослушности, и толерисање преседана који би другима могло пасти на памет да евентуално подражавају, себи једноставно не може да дозволи.
Главни закључак који из овога произилази — на чему већ годинама свим расположивим средствима инсистирамо — јесте то да је љигава политика „помоз’ Бог чаршијо на све четири стране,“ код озбиљних глобалних играча, осуђена на пропаст. То значи да не постоји начин да се односи са налогодавцима унутрашњег преврата, који се већ по трећи пут захуктава, уреде и изгладе. Беспоштедна борба за опстанак Републике Српске, или барем сопствени ако је оно прво мање битно, сада је неизбежна; једино преостало отворено питање је каквом ће се методологијом та борба водити. Задње три године биле су више него довољне да се измозга адекватан план одбране. Какав је, дакле, резултат те стратешке „мождане олује,“ која већ три године бесни у највишим ешалонима власти у Бања Луци?
Једнострани и инфантилни уступци, као, на пример, недавно демонстративно одрицање од референдума о независности, пропраћено бесмисленим образложењем да за то није постигнут консензус (са киме? са агентуром која тренутно установе РС руши изнутра и чији задатак није стварање услова за њено осамостаљење, него ликвидацију?), никога у Вашингтону, Лондону или Бриселу неће ганути нити импресионирати. Једино што би ту могло да их импресионира, тако што ће додатно појачати њихову одлучност да од свог рушилачког пројекта нипошто не одустану, је утисак слабости и побрканости који нациљана жртва систематски одашиље.
Ако је то требало да буде нека помирљива порука Вашингтону, не би ли ублажио притисак, она ће тамо деловати исто онолико ефикасно колико и порука генерала Симовића упућена Хитлеру после 27. марта, да Југославија „и даље поштује све своје међународне обавезе“. Ускоро се показало, 6. априла, са коликим је ефектом та неозбиљна порука деловала на Хитлера.
Логичким следом, на тај закључак надовезује се још један. То је да се ни спасавање сопствених фотеља — а камо ли народа и државе — више не може постићи уобичајеним средствима, политичким маневрисањима и унутаролигархијским нагодбама и договарањима, другим речима размештањем седишта на палуби док Титаник тоне. Једино решење је општа мобилизација свих националних ресурса, иза јасне моралне визије (не политике), која ће надахнути и објединити малаксали народ да се и овај пут жртвује и избори за опстанак. Имају ли надлежни креативности и снаге за тако нешто? Вредело би им да се добро преслишају, јер би и они били колатерални корисници таквог здравог обрта.
Да би се уверили да овог пута шале нема, довољно је само узети у обзир радикално погоршање стања у свету и у односима између два блока, у раздобљу између „прве офанзиве“ 2014. године и ове данас. Ако је пре три године преврат у Републици Српској био само пожељан, сада он представља геополитички императив. Да се вратимо на горе већ начету аналогију, прекомпоновање целокупног балканског простора, од Вардара до Драве, је стратешки предуслов из истих разлога који су важили пред Хитлеров поход на Исток 1941. године. То су (1) војно обезбеђење позадине за предстојећи рат на Истоку и (2) још пре него што непријатељства буду и отпочела, да се ривали, Русија и Кина, економски и политички истисну са овог подручја. Позадина „македонског сценарија“ и разлог зашто је први офанзивни потез у процесу прекомпоновања Балкана морао бити повучен баш у Македонији уско је повезан са наведеним обзирима. На такав начин најефектније се истовремено препречава пут и спречава даљњи продор, не само руског гасовода, него и опасног кинеског програма „Један појас, један пут.“ То је стратешки смисао „македонског сценарија“ и његовог преливања на околне државице, а начин како је доведен и постављен Заев је чисто оперативно, техничко питање.
Оперативна техника, наравно, у овим стварима није небитна и треба јој посветити дужну пажњу. Дрскост превратничке агентуре у Републици Српској, осокољене охрабрењем страних налогодаваца да је наступио одсудни тренутак у њиховој вишегодишњој, грчевитој борби да се по сваку цену домогну привида власти, не заостаје за безобразлуком који су Заев и његова подједнако аморална екипа испољили у Македонији. Саопштењем да намеравају да у Републици Српској руше законите установе власти и „ванинституционалним средствима,“ они су не само прешли Рубикон законите политичке делатности него су — ако је то могуће — у јавном дискурсу отишли чак и корак даље од својих македонских узора. Али када је реч о „македонском сценарију,“ да би потези противничке стране били разумљиви, неопходно је појаснити из чега се тај сценарио заправо састоји, а још важније, из чега се — не састоји.
След догађаја који су се одиграли у Македонији (насупрот тврдњи осведоченог морона Драгана Мектића) нема никакве препознатљиве везе са „догађањем народа,“ или било каквом класичном варијантом досадашњих „обојених револуција.“ Обрнуто, масовно учешће народа у Македонији огромном већином било је усмерено против, а не за, резултат који је на крају, перфидношћу и преваром страних империјалиста и домаћих квислинга, био наметнут. Довођење на власт у Скопљу македонског „Савеза за промене“ догодило се не услед, него упркос дуготрајним и масовним протестима народа. Постигнуто је не захваљујући притиску са улице, макар и привремено заблуделих грађана, него активирањем шесте колоне унутар установа система, која је деловала упоредо са бруталном интервенцијом западних центара моћи, уз примену пуног спектра средстава уцене и застрашивања на носиоце власти.
Преврат у Македонији био је све друго осим „догађања народа.“ Власт у Македонији није освојена, она је капитулирала. У томе заправо и јесте право и релевантно значење „македонског сценарија,“ не само за Македонију и друге балканске пашалуке, него и за Републику Српску.
Након два безуспешна покушаја анимирања маса у Републици Српској, западни ментори су извели рационалан закључак да ће њихови локални пиони морати да чекају сву вечност да систем сруше и приграбе власт ако би то зависило од исфабрикованих афера или уличне побуне. Зато, док је током протекле три године руководство Републике Српске размештало столице на палуби Титаника, специјалне службе њихових противника биле су продуктивније запослене, позиционирајући своју шесту колону, плаћене и уцењене сараднике и кртице, по дубини система. Сврха скупштинског театра је да одврати пажњу од тачака где ће се кључна питања стварно решавати. А то није на улици него у коридорима система; не у скупштинској сали, малој или великој, нити на бомбастичним конференцијама за штампу, него у дискретним контактима, далеко од очију јавности, али отворених досијеа, са онима о чијим се (за сада, чини се, само политичким) главама ради.
Ако овај, трећи по реду, сконцентрисани напад на Републику Српску буде успео, превратничка дружина неће бити унешена у установе власти на плећима народа. Њима ће на други начин, као Заеву, бити утабан пут да буду устоличени; они ће ушетати на главна врата.
Потцењивање опасности која се надвија над Републиком Српском и њеним народом, фриволно изражавање уверења да ће се „ипак све добро завршити“ и потенцирање заблуда које су их довеле у ћорсокак било би најгора услуга која би им се у овом преозбиљном тренутку могла учинити.
Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ
*
Извор: ФСК
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
