ИЗ дубине Новака допирала је песма: „Каранфил се на пут спрема и пева, а драга му коња седла и плаче“. Песма је продирала кроз отворен прозор малене куће. Провлачила се ова призренска мелодија, да је чује цело село. Певао је женски глас, само дарован од Бога могао је тако да извезе жалопојку растанка старе Метохије. Први утисак је да извире из грла младе девојке. Али утисак вара.

– То је наша Моме, наша Момирка Спасић, старица мудрац. Желите ли да је упознате? Ево, сад ћете – кажу нам Срби повратници у Новаке код Призрена. Мало их је. Вратили су се у пролеће 2003. године, а осули после погрома 2004. Момирка је остала кад су други одлазили. И њена деца, три ћерке, кад су отишла, јер их је она заклела да оду, није одустала. И супруг Ђорђе, кад јој је умро, пре годину и по, достојанствено је поднела тај растанак. После више од шест деценија брака. Осетила је, тада, страшну самоћу. Неописиву патњу и невољу због неизвесног времена – да ли ће је Новаке, село потпуно смањено 1990. – надживети.

– То сам закопала у себи. И то је готово – каже нам. Иза ових речи је сва имовина Спасића нестала у тој ватри. Имовина Момирке, њеног Ђорђа и њихове деце. Али она о томе никад није говорила, па каже, неће ни сад.

Малена кућа на крају села, ни делић оне коју је са Ђорђем давно подизала, у којој је изродила децу, удавала их, свадбовала и унуке дочекивала.

Испред нас старица Момирка сићушна као зрно, продорног погледа, потпуно поверљива према нама, мада је ово наш први сусрет. Раширила руке као да смо донели какав празник у њено двориште.

– Добро сте дошли, мало нам ко долази – казала је и као сенка нестала у кући.

– Само мало да поспремим, да не помислите: бака сама, па јој није до тога како јој кућа изгледа. А није било потребе да било шта поспрема. Овде је све под конац. Читава кућа мирише на смиље, босиљак, рузмарин, лаванду… На столу књиге, свеске и оловке, као да смо у кући каквог писца.

Момирка воли да чита, још више да пише, и без наочара

– Волим да читам, више да пишем… Бележим све – читав живот мој, моје деце, Ђорђа и све што се догађало у нашим Новацима… Све је овде у овим свескама… Показаћу вам, прочитаћу, ако има времена, али прво да се послужите. Нико, душе моје, овде никад није ушао а да није био почашћен. И у нашој највећој сиротињи, а некад смо били сиротиња и то она права, понекад и гладни, било је за част, за образ. Ето, кажем овде, а мислим на онај живот пре овог. На нашу кућу и наш живот пре ’99.

Неописива је радост овог сусрета. Неописива, готово као који сат пре, када смо се на улазу у село под врбом, крај извора, срели са Србима повратницима. Радост већа од радости. И више од тога. Момирка Спасић је лекција о достојанству живота у старости, самоћи и невољи. Зато смо и желели да испричамо ову причу.

– Понекад и запевам, сама – говори док, чини нам се, лети с краја на крај куће. С краја на крај дворишта у коме је тек спустила да одмори срп који њеним старачким рукама не пристаје, као што им ни тежак рад не пристаје. Али, овој старици рад је – живот.

Сеоска црква коју посећују тамошњи Срби

– Сваки човек, и када му је најтеже, мора да нађе неку утеху. Моја утеха је у раду – говори нам. Стежући мараму показује нам врт, па башту, шљивике, орахе, под чијом хладовином су остале успомене Спасића, а данас трају тишина и самоћа.

Родили ораси, родило у повртњаку. На цветњаку јој могу позавидети и некадашње метохијске девојке… Цветови из врта пењу се уз саме зидове, све до прозора кроз који је потекла она песма о каранфилу. Све је чудесно, и све лепо, као што је лепа српска Метохија.

– Не смем да се предам, душо моја – каже Момирка Спасић. – Зашто? Зато што је најтежи терет бити на рукама оних које волимо. Моје ћерке, кад позову и питају: како си мајко, кажем им – све боље! Па се наслоним на ону чесму коју је мој Ђорђе подигао и радосна сам… Деци сам рекла истину. А из прошлости, осим оних тренутака који су били најлепши, ништа не узимам. Говорим само о ономе што је стварно било најлепше.

– А кад сте морали да одете – питамо – и кад сте се вратили на згариште, зар и за то имате снаге да га потиснете из сећања?

Заћутала је. Тишина је засела на место коме ова старица, у ствари, једино припада, а не признаје тој тишини снагу која све више обузима село повратника и јунака.

– Од тог сећања понекад не могу да заспим – одговорила је. – А кад не спавам, тада највише радим.

ПРЕЋУТАНО ПИТАЊЕ

Имате ли пензију? – питали смо Момирку Спасић. – Чиме ћете платити дрва за зиму? Како ћете се грејати? Прећутала је питање. Као да га није чула. Али, то су њене егзистенцијалне тајне на које има право само онај ко читав живот ради. Ради од детињства, до судњег дана. И који ништа не очекује од другог.

ФОТОГРАФИЈЕ СЕЋАЊА

Удала сам се у деветнаестој. Тако је отац одлучио, мада сам имала и две старије сестре, неудате. Била је свадба, ма, за памћење. Тако сам и ћерке удала. Жао ми је, ниједна фотографија није преживела. Фотографије су у мом сећању, као песме. И сад, кад одем на неко весеље, ја певам и мало их је који ме натпевају. А кад ме питају: „Моме, да ли ти и за чим жалиш у животу“. Жалим само што се нисам школовала. А била сам, била сам много добар ђак.