СЕКТЕ У СРБИЈИ: „Из гробница сам ИЗВЛАЧИО ДЕЦУ избезумљену од оргијања“

Димитрије Пастуовић/Фото: Курир

Аутор књига “Секте и ментална манипулација” и “Хорор пред нашим вратима” Димитрије Пастуовић, чувени српски сектолог, провео је добар део живота изучавајући подложност наших простора развоју секти, присуству секти на овој територији као и изучавању њихових ритуала.

Аутор прича о опасности коју секте са собом носе, о томе како их се клонити, где вребају и врбују и како изгледају њихови ритуали.

Секташки ритуали су далеко од онога што је блиско и разумљиво обичном човеку и својеврстан су приказ изопаченог ума.

Од конзумирања умоченог пецива и хлеба у животињску крв, преко спавања у гробницама, проституисања, убистава и самоубистава до оргијања, припадници секти не презају ни од чега водећи се принципом контрирања свему што је хришћанско.

Ово је нарочито својствено најопаснијој секти код нас и у свету – „Црна ружа“.

– Више пута сам улазио на њихове обреде и налазио их на црним мисама. Миса почиње углавном на скровитим местима или гробницама спремљеним за сутрашњу сахрану. Они се скупе, а пошто их мрзе да месе хлеб, купе неке жу-жу погачице које касније натопе крвљу зеца или неке животиње. Све се то дешава уз употребу наркотика и на крају се завршава оргијама. Нови члан који се иницира има један од услова да преспава у гробници која је спремна за сутрашњу сахрану.

Пастуовић описује контакт са онима које пронађе у гробницама.

– Извлачио сам их из гробница. Просто је невероватно какав је то призор и колико су избезумљени. Налазио сам и децу од 14-15 година.

Едукација о присуству секти на нашим просторима је минимална, а Пастуовић упозорава да је управо изостанак едукације о опасности и деструктивности секти у Србији разлог због ког им се лаковерно, и из незнања приступа. Неопходност да о сектама почне да се прича не само када се догоди нека трагедија, већ да се константно подиже свест о деструктивности ових организација је више него јасна.

– Мислим да држава мора озбиљније да реагује у борби против секти. Проблем је што се већина секти не назива тако, већ су добиле статус верске заједнице и захтевају иста права као и рецимо хришћанство. Важно је напоменути да хришћанство не ради то што они раде људима. У едукацији о проблему и родитељи треба да имају кључну улогу.

Пастуовић тврди да је “Црна ружа” најопаснија секта и код нас и у свету, да је настала је из Сатанине цркве Антона Шандора ла Веја и да се на нашим просторима везује за ритуална убиства и самоубиства.

Како каже, сви њени чланови углавном завршавају трагично, тако што буду убијени или се сами убију.

– Што се тиче новости о Црној ружи, њене жртве ме јако често зову да би тражили помоћ (кад кажем жртве мислим на породице заврбованих чланова, јер су они такође жртве). Не бих могао сада наводити примере јер нисам добио сагласност, а не могу то да урадим без тога. Што се тиче новооткривених сатанистичких секти наравно да их има… али је централа иста… они мутирају и мењају облик и имена – циљ им је апсолутно исти.

Психолог Марија Милошевић објашњава како уопште долази до тога да неко успе да буде врбован, и да приступи секти:

– Људи који приступају сектама су често несрећни, без самопоуздања, незадовољни, жељни пажње. Они су најлакши за врбовања јер ће у упакованој причи о срећи и рају тражити утеху. Несигурни у тој потрази за припадањем приступају сектама где их фасцинирају магијским мотивима кроз књиге и филмове. Желе да се осећају супериорно и моћно, и у том процесу губе способност за здраво расуђивање.

Осврнувши се на коментар Милошевићеве, Пастуовић је рекао:

– Чињеница је да лабилне личности лакше улазе у замку квази религија, али правила нема те улазе и јачи. Углавном су то они који су имали неку животну трагедију, они који трагају за собом својим идентитетом, они који не познају своју религију и трагају за другом, млади који то раде ради своје промоције… ма, има свега…

Он објашњава да су припадници секти веома задојени таквим учењем, јер им се мозак нон-стоп пуни учењем истих и комплетна личност им се своди на секту, тј. њен интерес.

– Дешавало се да нас ангажују лично заврбовани чланови који су неким чудом дошли на тренутак свести… и углавном су излечени, не лако али излечени. Вође секте на све могуће начине покушавају да спрече одлазак њихових чланова… прво разговором, па претњама, па силом, и на крају и најгорим методом.

Припадност секти је болест зависности

– Секте јесу болест зависности, јер нпр. у псеудо хинду сектама се практикује јога медитација и сл. Приликом упражњавања истих мозак лучи ендорфин, допамин, итд, а практикант осећа неописиво задовољство… и навлачи се на то попут хероинског зависника… уколико се нагло одваја долази до кризе јако сличне наркоманској… Истраживачи морају да буду опрезни јер могу да настрадају – разјаснио је Пастуовић.

О међуљудском односу унутар секташких заједница се мало зна:

– Односи унутар секте се могу дефинисати као однос робовласник-роб. Жртве као да имају синдром заљубљивања у отмичара. Дешавало се да људи који истражују рад секти почну да верују у њихова учења – закључио је Пастуовић.

Извор: ФБ Репортер