Прва НАТО агресија била је на Републику Српску под називом „Намерна сила”

30. августа 1995. тадашњи генерални секретар НАТО-а Вили Клас прогласио је операцију „Намерна сила“, ваздушну кампању, односно агресију против Републике Српске која је званично трајала до 14. септембра 1995. године.

НАТО агресори су бомбардовали Републику Српску и Републику Српску Крајину и 1994. године, али не тако интезивно.

Војска Републике Српске пред покретање НАТО агресије имала је веома мало времена за припрему одбране. НАТО напади против Војске Републике Српске почели су као „киша“ недуго после саопштења, у раним сатима 30. августа 1995. године.

НАТО бомбардовање је трајало две и по недеље – преко 5.000 људи је било ангажовано, а 400 авиона из 15 земаља чланица НАТО-а, укључујући Белгију, Канаду, Данску, Француску, Немачку (први пут Луфтвафе бомбардовао након 1945. године), Италију, Шпанију, Турску, САД и Велику Британију учествовало је, правећи 3.515 налета из Авиано ваздухопловне базе у Италији и са америчких носача авиона „Теодор Рузвелт“ и „Америка“ стационираним у Јадранском мору.

Током две и по недеље, снаге НАТО-а су испалиле укупно 1.026 бомби на 338 циљева у Републици Српској, са преко 80 процената скоро потпуно уништених циљева.

Срби и Војска Републике Српске, скоро па немоћни у суочавању са НАТО непријатељем, били су присиљени да приступе захтевима НАТО-а и Запада – потписивањем Дејтонског мировног споразума, тренутно важећег међудржавног уговора о стварању државне заједнице Републике Српске и Федерације БиХ (БиХ), а који је до данас остао на снази.

Нова Ера

У званичној анализи бомбардовања коју је НАТО објавио на 10. годишњицу агресије, професор Рајан Хендриксон, политички научник на Универзитету у Источном Илиноису, био је јасан о значају ове агресије: „Поред разбијања комуникација Срба и присиљавања српских снага да потпишу Дејтонски споразум, он је ефективно завршио дебату изван овог подручја која је доминирала расправама о сталном значају и улози НАТО-а након завршетка Хладног рата.“

Надаље, професор Хендриксон је веома искрен:  „Операција „Намерна сила“ успоставила је нову еру за НАТО, помажући да направи много већи низ мисија које не потпадају под члан 5. Алијансе, а што је одвукло НАТО изван свог првобитног разлога оснивања и осигурања колективне одбране земаља чланица.“

Прве године пост-хладног рата биле су заиста велика анксиозност и несигурност у водећим силама НАТО-а, јер је војни савез основан за изричиту сврху – обуздавање Руса.

Сукоб у бившој БиХ, који се развијао у „дворишту“ НАТО-а, значио је да бивши Совјетски Савез, захваћен жестоким немирима, вероватно неће стајати на путу западној војној акцији усмереној против Срба.

Почевши од 1992. године, НАТО је ушао у „мировну мисију“ на Балкану, која се брзо претворила у директни војни ангажман – 1994. започела су прва бомбардовања Срба, углавном ограничени напади, како у Републици Српској Крајини тако и у Републици Српској.

Операција „Намерна сила“ је планирана и одобрена од стране Северноатлантског већа у јулу 1995. године, иако је недостајао мандат Уједињених нација, а то се променило након догађаја на пијаци Маркале у Сарајеву 28. аугуста 1995. у којем су наводно српске снаге гранатирале пијацу у Сарајеву.

Двадесет година касније Џон Расел, бивши званичник Уједињених нација, открио је да је било „немогуће“ утврдити која је војска испалила гранате које су погодиле пијацу, а он је становишта да су уствари муслиманске снаге извршиле гранатирање пијаце.

Предлог Магацин-а: Изетбеговићев чувар: Алија одобрио напад на Маркале и подстицао нападе на села у околини Сребренице

Без обзира на то, инцидент је НАТО-у пружио савршени изговор за свеобухватну агресију, а успех операције у обезбеђивању Дејтонског мировног споразума накнадно је кориштен да би се оправдала агресија на СР Југославију 1999. године.

„Тријумф“ те кампање заправо је коришћен да оправда сваку агресију НАТО-а, укључујући и инвазију на Авганистан 2001. и „интервенцију“ у либијском грађанском рату 2011. године.

У међувремену, готово две деценије од ступања на снагу Дејтонског мировног споразума, етнички сукоби још увек расту у државној заједници БиХ, а међународни администратори ефикасно воде политику и издају директиве изабраним званичницима. Штавише, хиљаде иностраних трупа остаје стационирано у земљи – вероватно испуњавајући парадоксални циљ НАТО-а – „управљање безбедносним ризицима створеним сопственим постојањем“.

„Противваздушни напад“ Војске Републике Српске

Како је изнад територије бивше БиХ био успостављен режим „забрањених летова“, небо изнад Републике Српске су контролисали НАТО авиони. Под окриљем ове мисије, НАТО авиони су већ почели са увежбавањем гађања положаја Војске Републике Српске. То су чинили разним маневрима, пикирањима и сталним налетима изнад одређених територија. Војска Републике Српске, увидевши да се ради о припремама за напад изместила је положаје ПВО јединица како би избегла евентиалне губитке.

И овакав потез се показао исправним, а предвиђања о предстојећем нападу тачна. НАТО је започео нападе по већ утврђеним положајима Војске Републике Српске, а који су на срећу били лажни. ПВО јединице су већ припремиле макете и добру камуфлажу као и имитаторе зрачења како би НАТО пилоти мислили да је то прави положај.

Војска Републике Српске је имала три ватрене тачке ПВО јединица и деловала је „партизански“, сталним премештањем положаја.Један од таквих начина деловања био је тај да се непријатељ увери да је одређена зона сигурна и да у њој нема ПВО система. Навикнувши се на одређене руте НАТО авиони су их користили стално, мислећи да у тим рејонима не постоје ПВО системи, па је то Војска Републике Српске искориштавала како би дејствовала по њима.

Војска Републике Српске је користила ПВО средства од ПАТ-ова до КУБ-ова.

Током агресије НАТО пакта, настао је и нови термин у ПВО терминологији, а кумовали су му официри Војске Републике Српске – противваздушни напад.

ПВО Војске Републике Српске није улазила у фронтало отварање ватре него је чекала погодан тренутак како би „без“ опасности могла деловати по авионима. То, првенствено из разлога јер фронтални одговор није био могућ због супериорности непријатеља.

Током НАТО агресије оборено је укупно девет непријатељских авиона, плус два хрватска. Такође није познат број авиона који су пали у Јадранско море оштећени, за које није потврђено обарање.

Искуство Војске Републике Српске је много допринело и одбрани Савезне Републике Југославије, јер су две братске армије размениле сва искуства и помогле једна другој у борби против НАТО непријатеља.

Јавна је тајна да су одређени дорађени делови ПВО система отишли у СР Југославију 1999. године како би се унапредила одбрана.

Првог дана операције на небу изнад Пала, у окршају ПВО и авиона Алијансе, који су мештани посматрали са улица, око 17.00 часова ракетом „земља-ваздух“ оборен је француски „Мираж 2000“. Авион је пао 20 километара југоисточно од Пала, а два пилота спасила су се катапултирањем.

Нато авијација је 9. септембра 1995. године почела да делује и на системе противваздушне одбране на северозападу Републике Српске.

Занимиљив је детаљ да је Војска Републике Српске први пут оборила авион Ф-16.

Напади су прекинути 12. и 13. септембра због лошег времена, а 14. септембра постигнут је договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбедности што је и учињено закључно са 17. септембром.

НАТО агресија на Републику Српску окончана је 14.09.1995. године.

*

Извор: МАГАЦИН