Злочини аустроугарске војске у току битке на Гучеву 1914.године – Милош Дејановић (видео)

Страдање Лознице и околине

Почетком августа 1914. године, када је почела агресија Аустроугарске на Србију, у oквиру Церске битке, аустроугарски војници су чинили велике пљачке и joш грозније злочине, широм Мачве као и у лозничком крају, где су и почела прва дејства аустроугарске војске. Злочине су правдали изговором да их је Српски народ мучки нападао?! Исто су радили и у току ,,друге офанзиве” почев од 8. септембра 1914. г. када је Лозница била опет на њиховој мети.Уочи сваког напада аустроугарска војска није штедила ни Трбушницу, ни Ковиљачу, а посебно не Лозницу, изложући их сталној артиљеријској ватри, дејствујући са осам  пољских батерија (48 топова), са положаја на Шепачкој ади.

У аустроугарским покољима настрадала је и породица Гаврић у Трбушници. Спремајући се у збег Момчилов отац га је послао код стрица по запрегу. За то време су наишли аустроугарски војници, који су запалили кућу и  побили целу породицу Гаврић, управо онако као и у целој Трбушници и околним селима. Оца су заклали,  а убили су му и мајку, три сестре и четворицу браће! Његове сестре и браћа су били старости од две до шеснаест година! Исти ти Аустроугари, који су побијени или остали као заробљеници или болесници, донели су и Трбушници као и многим другим местима тифус и друге заразне болести што ће изазвати прави помор становништва.

Иначе, 42. домобранска дивизија је ,,позната” у нашем народу као,,Вражја дивизија“ због злочина над српским народом у току Церске битке на правцу који из долине Дрине преко Мачковог камена изводи ка Крупњу, као и у току Гучевске битке. У току битке на Гучеву та дивизија је са својим јединицама водила крваве битке, а њени припадници су чинили нечувена зверства над становништвом села Трбушница као и у другим селима овог краја. На бајонете су набијали децу, убијали целе породице, и старо и младо, убијали су људе и жене који су били стари и по 100 година! У село су донели и пегави тифус који ће десетковаати ионако разређене мештане тог села. Међу умрлима је било и око 2000 Хрвата и Мађара заражени  тифусом.

Да им ништа није свето показали су када су ушли у Лозницу, узели су од свештеника лозничке цркве сву црквену одећу и од ње направили прекриваче за коње!? Одмах су запаљене школе са школском документацијом и библиотекама. Основна школа у Лозници, која се налазила у непосредној близини цркве, спаљена је, мада је била већ оштећена и у току бомбардовања. Као и црква. У Лозници, као и широм фронта, непријатељ је чинио страховита зверства: ,,вешао је мирне грађане, стрељао преко сто грађана, међу којима и децу, цркву је развалио и опљачкао, обио и опљачкао приватне домове, општински суд, пошту и радње опљачкао”, У Просветном друштву ,,Караџић” у Лозници, су запалили сву архиву и заставу Друштва!

По извештају Арчибалда Рајса, Лозница је, као и многи други градови, систематски, намерно и неселективно бомбардована данима. У срезу Јадранском запаљена је 741 кућа, 1.738 породица је остало у беди, било је много искасапљених особа. У Лозници је убијено 120 стараца, жена и деце, а у селу Грнчар(и) 151! Становништво је било или убијано, протерано или одведено у заробљеништво. Све ово је било у супротности са Хашком конвенцијом из 1907. Године. Аустроугарски војници су пљачкали практично све на шта би наишли. Упадали су у државне установе: суд и пошту, у трговачке радње,  воћњаке, баште, продавнице, кафане, радње,  амбаре, цркве итд. Односили су храну, стоку, новац, жито, алат, постељину, слике, драгоцености, девојачку спрему, пољопривредне алатке – све. После пљачке уследиле би паљевине објеката, ломљење и уништавање преосталих ствари. Ево шта је записао Арчибалд Рајс у јесен 1914.г боравећи кратко у Лозници: ,,Ево Лознице где нема више никога сем једног полицијског комесара, који има јуначко срце и једног кмета који неће да напусти своју варош и 20 војника који налазе да је вечно бомбардовање потпуно досадно. Боже мој колико је оштећена ова варошица! Сваког дана војници његовог бечког величанства, пошто су је опљачкали од врха до дна приликом проласка, бомбардују отворену варошицу, нарочито са фугасним гранатама, које изазивају пожар. И ту су Вандали побили невино становништво и одвели 160 талаца. Под условом да им се даде 30 хиљада круна обећали су да не узимају таоце, али кад им је новац био у џепу, они су ипак покупили таоце за чију се судбину не зна. Цело време што шетам опустошеним улицама, сваких 10 минута пада једна граната …”

Француски књижевник и новинар Анри Барби, као ратни дописник париског листа ,,Журнал”, акредитован код српске Врховне команде још од балканских ратова, извештавао је и о злочинима аустроугарских војника и старешина у Лозници: ,, Командант 26. пука Шенцлај (26. пуковнија – карловачка, из 42. домобранске дивизије) убио је лично заробљенике и сељаке које је водио. Поручник Бертић из 28. пука, (28. пуковнија – осијечка, из 42.  домобранске дивизије) убио је у Лозници седам сељака, који су били потпуно невини. Капетан Козда из 79. пука (из 72. бригаде/36. пешадијске дивизије) и капетан Вујић из 21. пука су све српске војнике трећег позива сматрали добровољцима и стрељали су их. Капетан Зајферт из 25. пука (25. Пуковнија – загребачка, из 42. домобранске дивизије) и каплар Фајт из 37. пука, палили су куће”.

Практично, становништво Лознице, Ковиљаче и околине је побијено, отерано у заробљеништво – депортовано у логоре у Мађарској и Аустрији (Нежидер, Нађмеђер, Матхаузен, Браунау, Сент Михаљ, Болдогасањ итд.) или протерано – мало их је остало у околини, све оно што је могло отишло је у збег на воловским или коњским запрегама, у прва околна села  поред пута Лозница-Ваљево, почев од Корените, преко Брезјака и даље ка Завлаци. Општина је, такође, пресељена – у Брезјак. Када је почео аустроугарски пробој српских положаја на Гучеву – опет збег ка Ваљеву, а затим све до Лесковца, где су остали до краја рата, одакле се многи нису ни вратили. У Трећем прекобројном пуку-Дринском, само један мали број војника добио је чакшире (војничке панталоне) и блузе, тако да је већина била у свом сељачком оделу (у ланеним гаћама  и кошуљама) и могли су се уочити са велике даљине. Заробљене војнике овог пука, Аустроугари су стрељали као цивиле, супротно Хашкој конвенцији!? Аустроугарске снаге су употребљавале и по ранијим конвенцијама забрањено, распрскавајуће пушчано зрно за одређивање даљине као и дум-дум метак. Та су зрна, правила малу улазну рану, а затим по распрскавању огромну излазну рану, до тада непознату у војној хирургији. Из целокупног односа и понашања Балканске аустроугарске војске, K u K  (Kaiserlich und Koniglich) царске и краљевске Аустроугарске  монархије, може се закључити да је имала основни циљ: систематско, планско и потпуно уништавање српске војске, државе и народа. Геноцид који су спроводили огледа се у: покољу локалног српског цивилног становништва на привремено заузетим територијама;  одвођење у ропство (у концентрационе логоре) српског становништва, девојака, жена и малолетних мушкараца; свирепо убијање ратних војних заробљеника и рањеника српске војске на бојишту и изван њега; уништавање, паљење, пљачкање приватне и државне имовине; рушење и скрнављење православних српских светиња, цркава и сл.

Милош Дејановић пуковник у пензији