Емир Кустурица: На трговину органима срамно су заборавили

Културни српски режисер Емир Кустурица пре неколико дана зачудио је свет, саопштивши да намерава да сними у Русији филм о трговини органима на Косову. Филмски савез ове самопроглашене земље већ је затражио од власти да забрани Кустурици улаз на територију под њиховом контролом.

У интервјуу за Глас Русије господин Кустурица је објаснио да су балкански медији помало померили акценте, а такође је навео свој „најлековитији“ филм и размишљања о катарзи.

Прво, забуна је да сам ја најавио филм. Ја пишем већ дуго роман „Драги мој Фјодоре“. То је роман који говори о једном младом човеку који упада у дилеме око тога шта је данас морал и како се морал тумачи. Да ли то уопште постоји? Упада у једну игру историје и судбина га доводи до Косова. Његова дјевојка која је везана за унука Фјодора Достојевског такође се на крају нађе на Косову. И тог човјека, тог главног јунака спасе унук Достојевског. Спасе га чега? Спасе га чупања органа. То је роман од којег, ако Бог да да ја завршим, можда направим и филм. Дакле, никаква најава филма! Ту се десило заправо да је српска јавност срамотно заборавила (на те догађаје) због ових преговора, зато што је услов преговора са људима који су чупали органе (да заборави), па је та вјест тако изашла на површину. А у ствари ради се о роману и евентуалном филму за 3, 4 или 5 година. Тај филм ја намеравам, пошто се он највећим дјелом дешава у Русији, да га снимим у Русији. Пошто се дио радње дешава у Сент Питерсбургу, сигурно је да ће дио филма бити снимљен у Сент Питерсбургу. А на Косову ја не бих могао да га снимим зато што нисам сигуран, пошто су већ вадили те органе, нисам сигуран да су они пријатељски наклоњени неком ко би евентуално правио филм о томе.

Да ли је ће тешко бити да се нађе замена Косову?

Па неће бити тешко. Има те запуштености које Косово има и у Румунији, има свуда. Али углавном, само да вам кажем поново, вађење органа није централна тема тог романа. Централна тема романа „Драги мој Фјодоре“ је морална дилема једног филмског редитеља коме један олигарх нуди да му он убије жену, па да му онда да паре да сними тај филм. И, кад уђе у тај вртлог око убиства, побјегне и нађе се на Косову. А на Косову ка спасе унук Достојевског, којег је тамо довела једна жена која је заљубљена у унука и која хоће његово дијете. Тако да тај филм овдје није филм о вађењу органа. То је филм о нечем другом где је у финалу, на том најкатарзичнијем мјесту реч о вађењу органа.

Колико је уопште важна ова тема?

Она је веома битна, али је у Србији потпуно заборављена. У Србији је тај проблем стављен под тепих. Њега више у јавности не спомиње нико. Постоје књиге, али књиге не могу да освјетле, нити да учине актуелним тај догађај, као што може филм.

Ви сте обећали руску премијеру панк-опере Дом за вешање, при томе на музичком фестивалу Кубана. Шта ће то бити?

То ће бити једна од извједби опере која је урађена у Бастиљи по причи из филма „Врјеме цигана“ („Дом за вешање“). Она изражава моју склоност ка апстракцији, која је у театру и у затвореном простору много лакша, него што је на филму. На филму мора све да се докаже, а у опери и у позоришту, посебно оном Мајерхолдовом позоришту које сам ја уважавао највише, може да се прави циркус и могу да се праве чуда. И гледаоци могу да очекују то чудо.

У етноселу Дрвенград постоји улица названа у част вашег идола Федерика Фелинија који је говорио да ако снима филм о фирбама, све једно то је филм о њему. Да ли можете да кажете исто за себе?

Могу. Они су филмови о мојим опсесијама, о мојим доживљајима свјета. Уосталом, то је све моја слика свјета. Сваки мој филм је и моја слика свјета који третира различите теме.

Има лекова који једноставно ублажују бол, а има оних који лече. Ако се размишља у тим категоријама у уметности?

Умјетност никада није била права анестезија, умјетност је увек била права терапија. То потврђују дјелови симфонија које је Моцарт компоновао, а за које се тврди да често слушање смањује епилепсију на 10%.

А ако се говори о савременој филмској индустрији?

Филмови данас то не раде. Филмови су данас отуђени. И кад погледате ситуацију у Србији, схватићете о чему се ради. Пре два дана је представница за културу из једне од партија које су на власти рекла да се спрска култура, односно умјетност ставља на тржиште. Потпуно. То је заправо почетак смрти једног читавог народа. Ако смо се борили кроз ратове, освајали своју слободу, шта ће бити са нама ако нам нестане културе? Јер је извесно да наше тржиште не може да покрије наша културна дјеловања. Ако не буде државе ту, она ће пропасти. Српска држава одваја 0,68% од буџета за културу. Толико нема ни амбијента, ни расположења да култура представи наш народ и да нам уствари олакша будућност.

А који ваш филм производи најприметнији терапетутски ефекат?

Ја мислим, „Црна мачка, бели мачор“.

Слушали сте интервју са режисером Емиром Кустурицом.

Тимур Блохин / Глас Русије