САМО РАДИТИ СВОЈ ПОСАО… Пише: др Јована Стојковић

категорија Мишљења / дана 01/09/2017 у 18:58 часова /

САМО РАДИТИ СВОЈ ПОСАО…„Својевољно, а не принудно лечење које је резултат лекареве самовоље, то је данас правни принцип. Пацијентова одлука има примат над медицинским разлозима лечења, јер човекова личност не сме се жртвовати никаквим, па ни медицинским циљевима. На лечење не овлашћују лекара ни симптоми болести, ни медицнска индикација, него пристанак болесника“
– Проф.др Јаков Радишић

Падоше и први родитељи за слободу. Осуђени на 15 дана затвора због одбијања вакцинације своје деце вакцинама које су одобрене од АЛИМС-а прегледом документације која има статус службене тајне (члан 49. Закона о лековима). Њихове „преступе“ евидентирали су доктори који ову докуменатацију никада нису видели, јер нису ни могли према члану 207. Закона о лековима. „Преступе“ су затим прописно казниле судије, а све према Закону о заштити становништва од заразних болести који је у супротности са Уставом републике Србије (члан 25.)
И тако, док невини очеви и мајке буду лежали у затвору, доктори, инспектори и судије ће сматрати да су само радили свој посао…

ДА СУ ГОСПОДА СУДИЈЕ РАДИЛИ СВОЈ ПОСАО, УЗЕЛИ БИ У ОБЗИР:

Да Устав републике Србије (члан 25) гарантује неповредивост физичког и психичког интегритета, те да је закон о обавезној вакцинацији неуставан.
Да према Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода „нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном и понижавајућем поступању или кажњавању“ (члан 3.)
Да је према Повељи ЕУ о основним правима (члан 3.) свакоме загарантован психички и физички интегритет, а за интервенције у области медицине и биологије неопходан је слободан пристанак лица.
Да према пресуди Европског суда за људска права од 9.7.2002., као нежељено лечење, обавезно вакцинисање омета право на приватност загарантовано чланом 8. Европске конвенције о људским правима.
Да Конвенција о људским правима и биомедицини, у члану 2., потврђује примат људског бића чији интереси и добробит имају предност над самим интересом друштва и науке.
Да члан 44. Закона о пацијентима предвиђа казну за оног ко без пристанка пацијента предузме над њим медицинске мере.
Да према члану 8. Закона о правима пацијената, пацијент има ПРАВО на спровођење превентивних мера, а не обавезу.
Да према Закону о здравственој заштити, члан 25., пацијент има права на остваривање здравствене заштите уз поштовање људских права, права на физички и психички интегритет личности и уважавање моралних, културних, религијских и филозофских убеђења…

Страва у ходницима Српског здравства! Болнице или Кланице?

ДА СУ ГОСПОДА ДОКТОРИ РАДИЛИ СВОЈ ПОСАО, УЗЕЛИ БИ У ОБЗИР:

Да принцип аутономије у медицинској пракси представља спремност, моралну и законску обавезу лекара да поштује мишљења, одлуке, процене и вољу пацијента у свим сегментима медицинског поступања. (Увод у медицинску етику, стр.70.)
Да је морално проблематично полазити од претпоставке да је нешто за пацијента добро и из тога закључивати да би пацијент требало да пристане на третман. (Увод у медицинску етику, стр.72.)
Да продирање права у подручје медицинског морала и етике, не значи увек и ојачавање морала и етике, право их каткад и анулира (Увод у медицинску етику, стр.72.)
Да Женевска декларација (осавремењена Хипократова заклетва) наводи да „ни под претњом нећу користити медицинска знања тако да кршим људска права или угрожавам грађанске слободе“.
Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да поштује право компетентног пацијента да прихвати или одбије лечење.
Да Интернационални кодекс лекарске етике обавезује лекара да пружа стручну помоћ са потпуном моралном и професионалном независношћу.
Да је према Кодексу лекарске етике Србије, лекару загарантовано право да слободно и самостално одлучује о деликатним питањима везаним за људско здравље и живот.
Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члан 3., медицински професионалци обављају своје занимање према својој савести, начелима медицинске етике и начелима човечности, као и да не треба да се држе начела, прописа или упутстава који су неспојиви са њиховим задацима и за чије спровођење они не могу да одговарају.
Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 7., медицински професионалци не треба да учествују у чину лишавања слободе.
Да према Основним етичким начелима Етичког одбора РС, члану 9. лекар има право да одбије сваки покушај притиска од стране колега, пацијената или других лица уколико противрече етичким принципима, професионалним дужностима и закону.
Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 30. који говори о принудним медицинским интервенцијама, нема помена присилне вакцинације која се, евидентно, спроводи у Србији.
Да према Кодексу професионалне етике ЛКС, члану 45., за сваку интервенцију над малолетним лицем потребан је писмена сагласност родитеља, а да лекар може да интервенише без сагласности само у хитним случајевима.