НИЈЕ СРБИЈА НЕГО ЈЕ НАТО ФАКТОР НЕСТАБИЛНОСРИ НА БАЛКАНУ

Актуелна англосаксонска политичко-безбедносна виђења, наводно усмерена ка успостављњу стабилног мира на Балкану подударна су њиховим виђењима у последњој деценији 20. века, која су довела до ескалације исламистичког тероризма, крвавих ратова и агресије НАТО-а на СР Југославију, првенствено с циљем отимања Србији Косова и Метохије. Додуше, постоји извесна разлика у њиховом саопштавању. Она се, пре свега, огледају у преобликованости тадашњих ултиматума Србима („лошим момцима“) у „пријатељске и партнерске“ суптилне захтеве Србији да безусловно призна  (прихвати) резултате НАТО агресије из 1999. године, чиме би наводно, једном за свагда балканско „буре барута“ постало оаза мира и просперитета. То аргументовано потврђују систематске препоруке, оцене и прогнозе англосаксонских експерата ради „трајне“(?) стабилизације Балкана, које се своде на следеће упоришне ставове: (1) Западни Балкан (лукаво лансиран термин за збуњивање грађана) и Србија имају „европску перспективу“ (стратегијска подвала, јер је реч  о могућој перспективи ка Европској унији, будући да је Европа  шири појам од ЕУ; (2) Србија је на добром „европском путу“  а заправо, реч је о замишљеном алтернативном  путу ка Бриселу; (3)  Србија треба да нормализује односе  са Косовом (читај: призна лажну државу „Косово“) чиме би убрзала кретање на „еврпоском путу“, чињеницу коју је недавно потврдио Кајл Скот, амбасадор САД у Србији, лицемерном изјавом: „Изненадило би ме да Косово буде услов за ЕУ… Тренутно је најважније да дође до нормализације односа између Београда и Приштине“(„Политика“, Београд, 22. 07.2017, стр. 1.) и (4) Србија треба да  „окрене леђа“ Русији, наводно зато што руски „малигни утицај“ представља главну претњу безбедности Балкана. Са друге стране, забрињавају поједине поруке из структура актуелних власти Србије, попут следеће: „Ниједна земља попут Србије није доживела да јој у миру некадашње савезнице у светском рату отму део њене територије и да направе парадржаву без икаквог освртања на међународно право“, како је изјавио Предраг Марковић, историчар и функционер Социјалистичке партије Србије (Б.Р.: Друштвени дијалог – помак и озбиљно питање; „Политика“, Београд, 27. 07.2017, стр, 6.). С тим у вези, подсетимо се да је Косово и Метохија на основу Резолуције СБ ОУН 1244/99  под привременим протекторатом ОУН. Дакле, није трајно отето, осим ако неко сматра да је дефинитивно изгубљено за Србију, што се може закључити из поменуте поруке.

Евидентно је да поменуте „пријатељске“ препоруке и нехатне или свесне заблуде појединих наших ауторитета одражавају континуитет са онима из 90-тих година 20. века. Ради потврђивања констатованог, из богатог арсенала чињеница помињемо једну из недавне прошлости и једну актуелну. „Био сам француски обавештајац… НАТО је имао задатак да сломи Србе примењујући на њима начела индоктринације. Да би то постигао, користио се методама које подразумевају рад истурених агената… Током 1998. године, настојећи да се инфилтрирам међу Србе, ја сам отишао ипак мало предалеко и откривен сам…“ (Пјер-Анри Бинел, Ратни злочини НАТО-а, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003, стр. 7.).

„Србија може бити фактор нестабилности на Балкану зато што има интересе изван својих граница, као, на пример, на Косову… Ако Србија, Албанија и Косово и друге земље уђу у ЕУ, њихови територијални спорови ће се решавати у оквиру ЕУ. Косово и Албанија неће пробати да се уједине…“, изјавио је амерички новинар Роберт Каплан у интервјуу београдском дневном листу „Политика“, 19. 07. 2017, стр. 2.

Будући да  Каплан није само „експерт“ за Балкан, него и неко ко утиче на америчку политику (у доба Клинтовоне администрације заговарао је војну интервенцију на Балкану), оваква његова оцена о Србији (“Косово“ не сматра делом Србије), поуздано легитимише кључни фактор нестабилности на Балкану – континуалну агресорску политику САД, водеће чланице НАТО-а која се ослања на „бившу“(?) албанску терористичку „ОВК“ – садашњу окосницу лажне државе „Косово“. Такође, зачуђује и то, да вајни експерт Каплан није препознао Албанце као кључни фактор нестабилности на Балкану – и њихове  донедавне најбруталније координисане претње албанских лидера из Приштине и Тиране Србији о намераваном  уништењу Срба на Косову и Метохији, уколико  Србија не призна „нову реалност“ и наговестили су повраћај „албанских територија“ све до Ниша. Најзад, запрепашћује да нам овакву инсинуацију  упућује утицајна особа државе (САД) која јавно проглашава сопствене националне интересе у читавом свету и не устручава се да их остварује и употребом силе.

Констатовано треба све нас да упозори на непромењеност англосаксонске халапљивости према  нашим националним вредностима и интересима, тежишно усмерене на ниподаштавање  (омаловажавање) суверености и територијалне целовитости наше Отаџбине. Наиме, АП Косово и Метохија је део Републике Србије. Стога, заинтересованост Србије за безбедносно и укупно стање на том привремено отетом делу своје територије ни у ком случају не може се третирати као фактор нестабилности на Балкану. Србија се посебно стара да обезбеди сигурност Срба на том простору, пре свега, инистирањем од међународних мисија да доследно спроводе поверени мандат. Дакле, Србија не прети употребом силе ради стварања услова за безбедан опстанак и развој Срба на Косову и Метохији.

Широким друштвеним дијалогом до ваљаног предлога о Косову и Метохији.  Комликован и неизвесан међународни положај наше Отаџбине који се динамично и садржајно усложава због све безобзирнијих захтева креатора и спонзора лажне државе „Косово“ да Србија „прихвати нову  реалност на Косову“, несумњиво је утицао на одлуку нашег председника да недавно (23. јула) најави широк друштвени дијалог за решавање проблема Косово и Метохија. Апсолутно, неопходан је дијалог и референдумска сагласност за решавање овог нашег најтежег проблема (псеудодржава „Косово“), створеног координисаном применом силе терористичке „ОВК“ и НАТО-а, грубим кршењем  Повеље ОУН и међународног права. Међутим, у расправи о овом проблему, треба да будемо крајње опрезни и реалистични. Пре свега, опрез је нужан што нам се нуди да водимо расправу о растакању нашег територијалног интегритета, односно о трајном одрицању од дела сопствене територије. На пружање отпора таквој могућој пропасти обавезује нас порука Патријарха српског Иринеја, о томе да „… ако што се силом узме, то се и врати, оно што се поклони некоме, то је засвагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити“ (Б.Б.: Друштвени дијалог – помак и озбиљно питање, „Политика“, Београд, 27. 07. 2017, стр. 6.). Стога, дијалог је прихватљив само и искључиво у смислу повратка суверенитета Србије над Косовом и Метохијом.

Реалистичност Србије, између осталог, евидентна је по томе што систематски истиче да никада неће признати лажну државу „Косово“, као и да не намерава да  употребом силе поново успостави свој суверенеитет на Косову и Метохији. Уосталом, Србија и да хоће, нема војну моћ да овај проблем реши силом. Наравно, таква реалност не треба да спречава Србију да политичко-дипломатским активностима чини систематске напоре да поврати свој суверенитет над овим привремено отетим делом своје територије. Две упоришне тачке и кључне одреднице треба да карактерише  предстојећа борба између „Давида и Голијата“. Прво, утврђени статус Косова и Метохије у Уставу Републике Србије и друго, Резолуција Савета безбедности ОУН 1244/99. То подразумева да се садашњи друштвено-правни статус Косова и Метохије може мењати или променом Устава Србије (задатак у надлежности Народне скупштине Републике Србије) или модификацијом Резолуције 1244/99, укључујући и доношење нове резолуције (задатак у надлежности СБ ОУН). Стога, предстојећа расправа  о овом проблему треба да резултује не коначним решењем, већ  утврђивањем чињеница за формулисање квалитетног предлога за његово решавање, који би Народна скупштина Републике Србије узела у обзир приликом доношења одлуке. Важан предуслов за ваљаност дијалога треба да карактерише трагање за одговором на питање: ко, зашто и како је  у периоду од 10. јуна 1999. године до данас нечињењем или чињењем, с једне стране, кршио устав Републке Србије у вези са Косовом и Метохијом, и са друге стране, Резолуцију СБ ОУН 1244/99?

Неслободна деца Косова – монаси једини Срби у Зочишту. Није тенденциозно напоменути да широк друштвени дијалог о Косову и Метохији почети узимањем у обзир садашње сурове нове реалности, односно две трагичне вести недавно публиковане у нашим медијима.

Прва вест: „Српска деца јужно од Ибра су деца која  ће само брже одрасти, све друго је на страни њихових албанских вршњака… Као што и ми одрасли занемимо кад видимо које проблеме имају деца по српским енклавама на Косову у 21 веку…, о гету у сопственој земљи…“(Пивљанин Ранко.: Неслободна деца Косова, „Блиц“, Београд, 20. 07. 2017, стр. 2.).

Друга вест: „На само неколико километара од Ораховца налази се село Зочиште. У овом селу, до јуна 1999. године, поред 70 албанских породица, живело је 50 српских домаћинстава, са око 300 становника…Већ крајем 1998. албански екстремисти су почели свакодневно да убијају и киднапују Србе. Убијено је преко 60 Срба… 1999. године сви су протерани. За сва ова свирерпа убиства  за сада нико није одговарао… Данас, након 18 година, Зочиште је и даље без Срба. Све српске куће су уништене, а имања су узурпирали Албанци из овог села. Да није троје монаха у манастиру Светих Дамјана и Козме, у овом селу не би се чула  српска реч…Поред Зочишта, Срба више нема ни у суседним селима Оптеруша, Ретимље…Да није на свом огњишту остало нешто преко 500 Срба у Ораховцу и Великој Хочи, овај део Метохије био би ‘очишћен’ од српског жовља…“(Тодоровић Мирослав, Монаси једини Срби у Зочишту, „Политика“, Београд, 27.07.20217, стр. 16.).

Зашто поменуту сурову реалност треба узети као оријентир у најављеном широком дијалогу о Косову и Метохији? Зато што наведени случајеви одражавају укупно стање на простору лажне државе „Косово“ и обавезују да се установи ко, зашто и како је саботирао Резолуцију СБ ОУН 1244/99 и да ли је Влада Републике Србије чињенично упозоравала Генералног секретара ОУН о њеном недоследном спровођењу на терену. То, пре свега, зато што најважније одреднице Резолуције 1244 односе се, с једне стране, на  стварање услова за повратак свих прогнаних са Косова и Метохије током агресије НАТО-а и са друге стране, на обезбеђивање људске и имовинске  сигурности свих грађана на том простору, независно од националне, верске и друге припадности. Цивилна (УНМИК) и војна (КФОР) мисија ОУН нису ревносно извршиле овај одговоран задатак. Наиме, обезбедиле су повратак свих  Албанаца, међутим, нису обезбедиле услоове за повратак 260.000 прогнаних Срба, а посебно, нису обезбедиле личну и мовинску сигурност преосталих српских цивила на Косову и Метохији.

Да би установило зашто се то догодило, неопходдно је студиозно анализирати периодичне (полугодишње) извештаје шефа УНМИК-а и представника  Србије о стању на Косову и Метохији, који су предочавани СБ ОУН. Тако би се несумњиво дошло до релевантних сазнања о томе ко је био „неук“ или је лагао и тиме нехатно или свесно повлађивао организованом и систематском терору Албанаца над Србима. Заправо, дошло би се до сазнања о томе ко је, зашто и како допринео  да у условима потпуног одсуства стандарда о људским и мањинским правима на Косову и Метохији, у гро план избије једонстрано „решавање“  његовог статуса – самопроглашењем лажне државе „Косово“ 2008. године.  Расправа у овом смислу је нужна, јер добијени резултати би несумњиво показали да је могао бити спречен настанак садашњег катаклизмичног стања на Косову и Метохији, које лицемерно игноришу спонзори лажне државе „Косово“ Евентуално одбијање расправе о овом питању, хтели ми то или не, легитимисало би нас да  прихватамо садашњу „нову реалност“.

У вези с тим преседаном (некажњеним грубим кршењем Резолуције 1244/99), искрсавају бројна питања, која треба да буду предмет широког дијалога, попут: ЗаштоУНМИК и КФОР нису имобилисали терористичку „ОВК“, већ су је трансформисали у “косовски заштитни корпус“? Зашто УНМИК и КФОР нису створили услове да се контингент војника и полицајаца Србије врати на Косово и Метохију и да ли је Влада Републике Србије инсистирала на томе? Зашто се јавности Србије не учини доступним План Владе Србије о реаговању у случају једностраног проглашења независности Косова 2008. године и зашто није активиран? Да ли можда зато што је, како је Викиликс објавио, један тадашњи политичар Србије   дотични план правовремено саопштио Амбасади САД у Београду? Зашто се не установи чиме су се руководили владари Србије који су 2008. године, уместо да захтевају од УНМИК и КФОР да доследно спроводе поверени мандат у обезбеђивању стандарда из области људских права и слобода на Косову и Метохији, позвали на инсталирање мисије ЕУ (ЕУЛЕКС)? Важно је такође испитати њихове мотиве у вези са загонетним (потпуно неадекватним) питањем које су упутили Међународном суду правде у вези са једностарним проглашењем лажне државе „Косово“ – уместо да поставе питање зашто се дозвољава Албанцима да грубо прекрше Резолуцију 1244/99 и тиме угрожава територијални интегритет Републике Србије и мир у региону, они су формулисали питање сагласно албанским сепаратистима. Нарочито је важно установити да ли је мисија ЕУЛЕКС учинила нешто више него УНМИК и КФОР у погледу јачања људске и имовинске сигурности Срба на Косову и Метохији? Важно је запитати се да ли нам могу бити пријатељи државе које су признале  лажну државу „Косово“ и још врше притисак на нас да верификујемо резултате  њихове договорне агресије? Јавност Србије би несумњиво хтела да сазна  да ли су наши званичници од неке или колико држава које су признале лажну државу „Косово“, захтевале да повуку дотично признавање, односно исправе своју грешку? Ко је одговоран што нам прети џихадистичка претња са Косова и Метохије?…?…?  Без претходног тадовољавајућег одговора на поменута питања, излишно је покретати било какав унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. 

Тешко трајно отклањање претње националној безбедности Сепублике Србије. Тек када се кроз најављени дијалог дође до прецизног одговора на поменута и наравно још многа слична питања, могуће је створити атмосферу да се грађани реалистично изјасне на референдуму или  формулишу адекватан предлог, који ће Народна скупштина Републике Србије узети у разматрање. Да знамо шта нам је чинити! Зашто једна од могућих опција не би могла бити да СБ ОУН поништи једнострано проглашену независност Косова и инсталира међународне мисије које ће обуздати тероризам албанских џихадиста  и обезбедити повратак прогнаних Срба? Неко ће рећи да је то неизводљиво, јер би се Албанци побунили. Таква теза се може тумачити само као капитулација пред „незаустављивим“(?) исламистичким тероризмом и пројектованим калифатом на Балкану.

У наведеном контексту, да се осврнемо на  актуелну тезу у оптицају о томе  да уколико се помиримо са Албанцима, тиме би избегли сукобе у будућности. Очевидно, поборници ове тезе или не познају главни узрок (џихадизам)  једноиповековне агресије Албанаца на српске територије или им је познат, али га из непознатог разлога, пренебрегавају. Некако истовремено, на дотични узрок подсетио је бившпи вођа терористичке „ОВК“ и актуелни председник лажне државе „Косово“ Хашим Тачи (20.07.2017.) најавом да ће ускоро доћи до историјског споразума о нормализацији односа и помирења између Косова и Србије, чији је крајњи циљ „признавање реалности“  и  да „оружане Косова биће формиране… тај процес је незаустављив…“.Овакво упозорење и наравно, комплекс претњи Приштине упућених Србији у овој години, о потпуном уништењу Срба на Косову и Метохији и „проширењу Албаније до Ниша“, доводе у питање тврдње неких ауторитета из Београда о могућем повољном исходу евентуалног помирења између Срба и Албанаца.

Тако,  на пример, Душан Ковачевић, у тексту листа „Блиц“ (28. 07.2017, стр. 4), између осталог, констатује: „Ваљало би да учинимо све да нас неко не испровоцира да уђемо у нови рат… Мени се диже коса када чујем људе који седе у Београду на неким фотељама да позивају на одбрану Србије на сваком кораку…“, док, Владимир Костић истиче да „… мора да се стави тачка на ратне покличе политичких елита и једног и другог народа, који кад год им затреба, звецкају оружјем…“(„Блиц“, 29.07.2017, стр. 4.).

Тачно је да је Србија страдала у шест ратова у 20. веку. Међутим, Србија у тим ратовима није учествовала зато што је била бахата и арогантна, већ се бранила од спољног агресора. Србија није провоцирала агресора Србија нити је била агресор, осим ако неко не прихвати неоснована терминолошка подметања о значењу појма агресије скувана у англосаксонској кухињи. Баш зато, наша дипломатско-политичка борба треба резултује томе да  државе које су признале лажну државу „Косово“, преиспитају такву своју одлуку, пониште признање квазидржаве чиме би искрено допринели квалитету унутрашњег дијалога. То, између осталог, зато што лажна држава „Косово“ представља нуклеус пројектованог калифата исламиста на Балкану, који се неће задовољити чак и у случају да Народна скупштина Републике Србије одлучи да призна ту псеудодржаву. Верујемо да општенародни предлог о решавању овог горућег проблема  неће садржати став којим ће Србија дозволити да Срби буду национална мањина у сопственој држави.

Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији треба да почне оног тренутка када буду испуњени сви стандарди Резолуције 1244/99 о личној и имовинској сигурности Срба на Космету, обезбеди повратак свих проганних Срба у покрајину, разреши и процесуира сваки појединачни злочин над Српским и осталим неалбанским живљем (посебно након доласка КФОР-а 1999. год), и распореди војно-полицјски безбедносни контигент Српских снага од 999 припадника на целој територији покрајине, укључујући Српско-албанску границу. 

У супротном, дијалог ће представљати повлађивање тероризму албанских џихадиста. 

*

Извор:  Милан МИЈАЛКОВСКИ