Годишњица бомбардовања Републике Српске

На положаје Војске Републике Српске NATO авијација бацила је укупно 1.026 бомби, од чега 708 вођених. Укупна тежина баченог експлозива износила је око 10.000 тона. Напади су трајали до 14. септембра. Повод за агресију НАТО пакта била је експлозија на сарајевској пијаци Маркале за коју су оптужени Срби. У извјештају независне комисије из тог периода наведено је да “не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја”.На данашњи дан 1995. године, у два часа и дванаест минута, почело је NATO бомбардовање Републике Српске у коме је убијено више од стотину цивила. NATO је у акцији под називом “Намјерна сила” користио радиоактивну муницију, уз “објашњење” да она треба Србе у БиХ да “доведе за преговарачки сто”. Напади су трајали до 14. септембра. За бомбардовање Хаџића, Вогошће, Илијаша, Јахорине, Пала и Братунца, мјеста која су била под контролом Војске Републике Српске, NATO је користио осиромашени уранијум, а од његових посљедица умрло је највише бивших становника општине Хаџићи, који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца. На братуначком гробљу, само четири године након бомбардовања, сахрањено је око 400 људи, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома. И многи страни војници, који су боравили на овим подручјима у току и након бомбардовања, данас имају сличне здравствене проблеме. Првог дана операције на небу изнад Пала, у окршају српске артиљерије и авиона Алијансе, који су мјештани посматрали са улица, око 17.00 часова ракетом “земља-земља” оборен је француски “Мираж 2000”. Авион је пао 20 километара југоисточно од Пала, а два пилота спасила су се катапултирањем. NATO авијација је 9. септембра 1995. године почела да дјелује и на системе противваздушне одбране на сјеверозападу Републике Српске. Напади су прекинути 12. и 13. септембра због лошег времена, а 14. септембра постигнут је договор да Војска Републике Српске повуче тешко оружје из такозване Зоне безбједности што је и учињено закључно са 17. септембром. “Намјерна сила” услиједила је двадесетака дана након пада Републике Српске Крајине. Када се погледа развој догађаја тог августа 1995. године, јасно је да је циљ био слабљење моћи Војске Републике Српске, која је била у знатној борбеној предности у односу на непријатеља. Истовремено са “Намјерном силом” покренута је и NATO акција “Мртво око” чији је циљ био онеспособљавање противваздушног система одбране Војске Републике Српске. Том приликом бомбардован је радар на Јахорини. У извјештају независне комисије из тог периода наведено је да “не постоје јасни докази да су гранате дошле са српских положаја”, што је потврдио лично и Јасуши Акаши, тадашњи изасланик генералног секретара УН за Балкан. Тадашњи командант UNPROFOR-а генерал Мајкл Роуз изјавио је након инцидента да не може да се утврди одакле је граната испаљена. Руски пуковник Андреј Демуренко, који је био командант руског миротворачког батаљона у Сарајеву и учествовао у истрази, изјавио је да су Срби “неправедно били оптужени само да би NATO имао повод за напад”. Он је истраживао случај “Маркале” на основу анализе коју су направили Французи. Непосредно након гранатирања пијаце у Сарајеву, обишао је и мјесто одакле су наводно гађали српски минобацачи. На површини од стотину метара, гдје је требало да буде закопан наводни минобацач, није било апсолутно никаквих трагова на трави. Друго мјесто, гдје су по француским прорачунима требало да буду српски минобацачи, било је шумовито. Добро је познато, објашњавао је тада Демуренко, да минобацачи не могу да гађају из шуме, јер гране могу да зауставе гранату. Такође, и због зграда које окружују Маркале, граната ни случајно није могла стићи са српских положаја. Демуренко је и у октобру 2012. године, као први свједок одбране на суђењу Радовану Караџићу у Хашком трибуналу, поновио да минобацачка граната на сарајевској пијаци Маркале није могла бити испаљена са положаја Војске Републике Српске. “Маркале нису биле погођене минобацачком гранатом, то је био терористички акт на улицама Сарајева”, рекао је он на свједочењу. Многи су још тада тврдили да су снаге Алије Изетбеговића инсценирале, односно саме извршиле напад на сопствене цивиле како би изазвале NATO бомбардовање Републике Српске. Московски историчар Константин Никифоров дошао је до информација да у августу 1995. године Маркале нису гађане из минобацача, већ су, по сценарију западних обавештајних служби, ту крваву акцију обавили муслимани, са једне од сусједних вишеспратница. Али, упркос свим доказима и сазнањима, међународна заједница је оптужила Војску Републике Српске и искористила то гранатирање као повод за бомбардовање.