Приштина – слова која недостају

Ни граја жена које су за младим сунцем пошле по воду, ни бритки корак мајке која је зором послом журила пред јунским даном, нису га истерали из сна. Драгана је будио мирис липе. Лаган, свеж, топао, слаткаст, цветан, цитрусан, медан, пун пчељињег воска, нанет благим ветром. Млади студент архитектуре протрљао је воденасте очи, погледом прешао преко табака хамер папира и истеглио прсте набрекле од оловке и дугих ноћних сати техничког цртања. Шездесет грама гудала, за уморне зглобове, лакши су од пера. Деташе, ге, де, а, е…

Ј. Л. Петковић
Чувар успомена: Радмила Тодић Вулићевић
– Они који остану живи, састаће се једног дана опет у Прокину гају, наложиће ватру у логору Тепсија и око ње ће причати о онима који се нису вратили. Причаће дуго и с љубављу, али само лепе ствари. Само лепе ствари, јер то једино остане иза човека и то је било једино богатство наших дечака – затворила је књигу Микица.

Тонови виолине из комшијског дворишта пренули су је и огласили да одмиче дан. Широм је отворила прозоре не би ли јасно упила сваки тон. Отац ће ускоро доћи и у трпезарију ће угалопирати резак талас колоњске воде, а за њим ће остати мекан мирис солее.

Кад лето запече посред Диван-јола, два пута дневно је ишла у комшилук, у градску библиотеку. Микица је имала баку, а бака је знала старе народне приче и песме. Учитељица јој је од првог дана школе говорила да треба да чита. И тако се, пре него што је знала шта је љубав, девојчурак браонкастих очију које су при сусрету са књигом постајале весело зелене, заљубио у реч.

Милосрдни газда Јован
Ма колико мушки водили рачуна о изгледу, берберница њеног тате није била толико богата да приушти књиге и сликовнице. Микица је одлучно погледала у наслов „Орлови рано лете“ – Бранко Ћопић, писало је на сивкастим корицама. Књигу је ставила под мишку и спремила се на педесетак блиских корака до новог пишчевог сновиђења.

Библиотекари су посебни људи. Свакодневно бораве са хиљадама великих умова, па не знају за компромис. Уз степениште жутасте куће, масивних белих гелендера, уз висока степеништа, дуж храпавих зидова златасте боје, дечје одељење градске библиотеке у Приштини налазило се на спрату. Тетка Мица, сећа се јако добро Микица, била је старија, ниска женица, са пуно љубави према малим истраживачима, али јој се књига није враћала тек тако. Као вечност је деловало штиклирање малих жутих картончића у којима је као за казну било уписано име оног ко је позајмио.

– А шта је Јованча рекао на крају – било је најлогичније питање које је могла да очекује док Мицине знатижељне очи испитивачки мере.

– И нико никада се није усудио да закасни са враћањем књиге. Били смо деца, били смо спремни на много шта, али не и на тај ризик – са осмехом данас прича Микица, која се тек као млада сусрела са „Животињском фармом“ Џорџа Орвела.

Орвелова одбрана
Ситуација је хтела да је Микица рођена тачно десет година након што је прво издање те књиге забрањено, а Орвел је ванвременски, прецизно и тачно говорио:
– Ако је већина заинтересована за слободу говора, биће слободе говора чак иако је закон забрањује. Ако је јавно мишљење нестабилно, непожељне мањине биће прогањане чак иако закон постоји како би их штитио.
Газда Јован Минић је био богати трговац који је марио за лепо. Милосрдан према сиротињи, волео је да покаже и луксуз. У Приштини је поседовао чак девет кућа. Очигледно су му биле мале, па је решио да изведе архитектонско „чудо“ и гради десету „на кат“, на плацу у близини Битлијске чесме и Покривене чаршије. О овом подвигу цео град је причао, забележиће све детаље вешто Микица много година касније. Тек што је стављена под кров 1930. и таман се газда Јован са породицом уселио, дошао је још један рат, а са њим се уселили Италијани, па ОЗНА, КОС и напослетку, 1947. и библиотека са 14.000 књига. До Сашиних школских дана нарасла на 300.000 наслова.

Ремек-дело подно Акташа
Саша је живео у модерном крају града. У Улпијани. Рођен је када је Микица кренула у основну школу. О градској библиотеци је знао другу причу. У кући Јована Минића убијен је 1945. народни херој Миладин Поповић, секретар Окружног комитета КПЈ за Косово и Метохију.

– Увек ми је било мучнина да одем тамо. Када си дете, онда си осетљив. Гледаш око себе и видиш нешто није добро по твоју будућност – магловито се присећа Саша одлазака у „неугледну зграду“.
На путу до мале читаонице, први пут је видео Његошев „Горски вијенац“ преведен на албански језик.

– Нема веће несреће на свету до губитка разума – често му и данас проструји реченица из „Мајстора и Маргарите“, Михаила Булгакова из школске лектире.

Саша јесте био романтичан, али подно његовог прозора нико није свирао гудачке инструменте. Напротив. Било је то време вируозних рифова, точкова и бунта. У његовом стану по ваздан је трештао Смак, а поруке симпатијама остављале су се на школској клупи. На крају прве смене, после шестог часа, док ђаци као тајфун чиле из учионице, графитном оловком оставиш поруку. За ону која дође у другу смену, па је прочита. И то тако траје месецима. Можда и зарад драгоценог времена које, по слободној процени, није требало трошити на одлазак у други крај града, по позајмицу обавезне школске литературе ишао је сваки четврти у друштву. И тако укруг.

Све се то променило када је надахнут пчелињим саћем, архитекта Андрија Мутњиковић завршио своје ремек-дело подно Акташа. Народна библиотека у Приштини отворила се 1982. Великолепном појавом и данас одузима дах. Испоставиће се из других разлога.

Ј. Л. Петковић
Архитектонско чудо: Народна библиотека у Приштини
С ветром у лице
Саша је стезао црну кожну јакну на себи, док је чистином дувао студен ветар. Ма колико жмурео, киша је упадала директно у очи. Све је то било О.К. Далеко од тога да је једини. Велики ред, стиснутих, слеђених и упорних Приштеваца подно намрштеног сивог неба, стисао се вијугавим путем од уласка у Универзитетски центар, само да уђе у библиотеку. Не, у град нису дошли ни Стонси, ни Дееп Пурпле. Било је то још једно књижевно вече, које, просто, није смело да се пропусти.

Ј. Л. Петковић
Приштина без липа
Јелена, дуге смеђе косе, рођена је четири године пре отварања библиотеке. „С ветром у лице“, био је један од њених омиљених албума, гимназијских, па и студентских дана. Универзитетска библиотека била је место окупљања за студенте који су путовали дугим друмовима из Пећи, Урошевца, Ђаковице, Призрена… тако и за младе Приштевце. А около? Све около је било место за више од књиге. Ту су се дешавали први пољупци, запалиле прве цигарете. Скровито место у самом срцу града, готово Јелена намигне, када помисли на то.

Габријел Гарсија Маркес је био тихо и стидљиво дете, опчињено причама свог деде. Све клице будућих дела никле су у кући у Аракатаки у којој је живео, па тако и „Сто година самоће“ коју је Јелена, пажљиво и дуго читала.

– Од виталне је важности да се људи сећају своје историје како не би патили – дубоко јој се у сећање урезала порука.

И данас, када је свој Макондо оставила иза себе, не верује да једно место до краја може бити уништено, заједно са сваким трагом да је икада и постојало.

– Немогуће је да се створи утисак да житељи нису успели да оставе никакав траг у историји и никакакву могућност да се докаже да ли су се протекли догађаји догодили или не – промицала јој је мисао док је пролазила великим холом библиотеке, па уз полукружне степенице које су водиле ка амфитеатру и читаоницама.

– Врло је логично. Сећање не може нико да ти одузме – закључила је.

Као студент Правног факултета често је посећивала учионицу. Пријали су јој мир и тишина, савршено место за учење и спремање испита. У библиотеци су се често организовале промоције књига, изложбе, песничке вечери, али и часови веронауке које је посећивала.

– И данас се сећам са каквим је жаром професор Слободан Костић покушавао да нам пренесе своје знање.

Раздуховљено време
Чувени и уважени професор Слободан Костић био је директор библиотеке и професор књижевности, књижевник, песник, есејиста, који је са невероватним стрпљењем младима заливао жилишта, много пре него ће изговорити:
– Живимо заиста у раздуховљеном времену, потпуно препуштени садашњој унијалности заборавности, времену које се као магла под потмулим ветром распршује и која ће скончати у вртлогу последњих дана, ако се не присетимо корена.
Један евро сат
Средњовековни Европљани сматрали су липу светим дрветом. Њен, не баш нарочит стас, симболизовао је пријатељство, добробит и заједништво, па је био обичај да се саде на местима окупљања, на трговима или дуж шеталишта.

– Сећам се, за лектиру ми је била потребна књига „Звездане баладе“ Мире Алечковић, а све су књиге из градске библиотеке биле на читању. Имала сам велику бригу како да је нађем, како ћу у школу? Био је викенд, а у понедељак је требало да о њој причамо. Туговала сам и стидела се унапред што нећу бити спремна за час. У недељу су биле Материце. По обичају од маме сам добила поклон и била је то управо књига која ми је требала. То ми је најлепша успомена из детињства везана за даровање – причала је одрасла Микица, сада Радмила Тодић Вулићевић, познати писац и песник.

Стајала је крај дрвене ограде, на непреопознатљивом прагу њене куће, данас ресторана Ел Греко. Кроз порозне звучнике у позадини је вриштао сиртаки са ЦД-а. Мирис липе, осетио се у трагу, тек када је једна сређена дама, улицом прошетала 5 авенију Елизабет Арден, разбијајући помешан мирис бензина, тешке прашине и роштиља.

Ј. Л. Петковић
Сведок прошлости: Српска кућа у Приштини
Било је то лето 2017. године и мислила је Радмила, можда је и добра година. Ниједна књига није била забрањена. Неочекивано, након 50 корака до градске библиотеке, носећи позамашну „Госпођу Мајар“, наишла је на високе зидове и челичне ограде. Њена комшијска, градска библиотека у Приштини, ограђена је са свих страна. До најблиставијих умова, до генијалних идеја, нобеловаца, сећања, успомена, нема пролаза. Узалуд је покушавала да нађе макар и најмањи. „Госпођо, ово је паркинг“, појашњавао је младић у црној кошуљи, потпуно несвестан да се његов „бизнис“ налази покрај храма литературе. „Један евро, сат“, пише на табли са једне стране. С друге, сметлиште око зелених решетака, разносио је ниски градски ветар, вртећи пластичне кесе, празне флаше пећког пива и воде.

– Унутра су постојале ретке и скупе књиге које нисмо смели да изнесемо. Могли смо да их читамо једино за тим великим столом читаонице на којој је увек био отворен прозор. Памтим један леп и сунчан дан и цвркут птица – говорила је Радмила показујући на зграду зараслу у дубок коров.

Знамење срама
Цветови липе су мали, хермафродитни, петочлани зеленкастожуте боје. Цвет садржи танин, етарско уље, хетерозиде, шећер, восак, манитол, тартарат… Такав дрворед, посред главног шеталишта од приштинске Гимназије до Универзитетске библиотеке заменили су платани. Мирис кафе и цигарета, бука кафића, нису омели Радмилина сећања. Руком је убрала један зелени лист, а деловало као под прстима пребира медоносне цвасти.

– Увек патим за тим мирисом, где год да сам – рекла је помирљиво.

– Имамо само једну на српском, ако вам је по вољи – казао је на чистом српском језику улични продавац књига, пред улазом у Универзитетску библиотеку нудећи дебеле зелене корице Курана. Ако се стрпимо, понудио је осам књига Кронина, за 15 евра. Попуст је одличан, на српском су, убеђивао је, показујући на остале наслове и цене.

Страх од истине
Посложени картонски сточић запоселе су разне теме, на албанском и енглеском језику, а међу њима и инспирација за светски чувену „Игру престола“, модерну серију инстант времена. Поглавље 15, страна 168, сама се отворила у рукама.
– Wхен yоу теар оут а ман’с тонгуе, yоу аре нот провинг хим а лиар, yоу’ре онлy теллинг тхе wорлд тхат yоу феар wхат хе мигхт саy (Када ишчупате човеку језик, не доказујете да је лажов, већ само говорите свету да се бојите онога што би могао рећи) – са странице је изговарао Тирион Ланистер у „Судару краљева“ Џорџа Мартина.
У Универзитетској библиотеци у Приштини за Србима је остало 800.000 наслова на метерњем језику. Тог паклено угрејалог летњег дана ћирилично издање Клода Алвина које је већ отежало у Радмилиним рукама, имало је шансу да посети само ту библиотеку. Врелим степеницама уз здање, Десанка Максимовић, Иво Андрић, Ђуро Даничић, Радоје Домановић, недотакнути цело пунолетство, деловали су све ближе. Телефоном је протутњао звук електронске поште.

„Драги Јелена, Жао ми је, али званично потврђујем да није дозвољено посећивање збирке књига на српском језику у Националној библиотеци Косова“, стигао је одговор на постављено питање.

Ј. Л. Петковић
Забрањено за новинаре: Народна библиотека
Већ више од хиљаду година, од прве библиотеке у Месопотамији, постојало је убеђење да књиге не може нико да зароби, да су оне ту да их људи читају. Све до Косова 1999. Истина, од старог Рима књиге су умеле да буду непријатељи, забрањивање и спаљене. Али, никада ухапшене. Све до Косова 1999. На полицама, по подрумима, заједно са српским писцима, остали су заробљени и Маркес, и Орвел, и Булгаков, Самјуел Бекет, Михаил Шолохов и Салман Ружди. Без права на одбрану. Без права на посету. Косова 2017.

Добро смо се загледале у преосталих пет степеника до улаза. Пред њим су опуштено млади људи живо разговарали о некој теми. На самом прагу стајали су човек и пас. А нама је четврт корака било непремостиво.

Радмила је тихо, као сена, скренула на другу страну, ка цркви Христа Спаса. Све около је било обрасло у истоветан коров. Тешким браон погледом парала је пејзаж. Сагла се и убрала један цвет.

– Јелена, ово је срамеж. Недавно, мајка ми је пренела знамење. Докле год се међу белим цветићима налази и црни тучак, то је знак да људи умеју да се стиде. Временом се он смањивао. А погледај – приближила ми је уз лице. Нема га овде, нема ни около.

Ј. Л. Петковић
Срамеж
Сећања о Приштини са читаоцима „Вести“ су поделили:

Радмила Тодић Вулићевић, рођена је 1955. у Приштини, живи у Грачаници. Њен стан у центру града је противправно заузет. Успешан је писац и песник и аутор документарних филмова о родном граду.

Алексадар Саша Ђикић, мангуп, Улпијанер, рођен је 1962. Између осталог, био је новинар „Дуге“ и „Круга“, данас је доктор наука и професор Универзитата у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

Јелена Трајковић Живковић, рођена 1978. успешан је новинар. Радила је на БК ТВ, за Б92, а сада је новинар и презентер на Радију С. Живи у Београду, али посету породици у Чаглавици редовно користи да обиђе родни град.

Извор: Вести-онлајн