Ненад Антонијевић: Страдање Срба на Косову је црна рупа наше историографије

Доктор историјских наука Ненад Антонијевић у разговору за „Печат“ баца ново светло на тему која је била вишедеценијски табу на овим просторима – страдање Срба на Косову и Метохији током Другог светског рата. „Не смемо дозволити да нам се по питању писања историје последње деценије 20. века, диктира теза да су Архив МКСЈ у Хагу за бившу Југославију и судске пресуде које је овај суд донео недодирљиви и самим тим нису подложни критичком читању из фокуса научне историографије“, рекао је др Антонијевић у разговору са Милошем Милојевићем

Ненад Антонијевић

Иако беспрекидно присутни у јавности као важан политички проблем и средишњи локус српског националног идентитета Косово и Метохија у многим аспектима – са становишта историографије и других друштвених наука – представљају недовољно испитано подручје. Наш саговорник Ненад Антонијевић, доктор историјских наука који ради у Музеју жртава геноцида у Београду, суочио се са тим проблемом приликом истраживања за своју докторску дисертацију посвећену жртвама ратних злочина на Косову и Метохији током Другог светског рата.

Последњих година, међутим, објављено је неколико вредних монографији о историји српског народа на Косову и Метохији. Историчар Милош Јагодић је двема књигама обрадио српско—албанске односе крајем 19. и почетком 20. века и уређење новоослобођених области Старе Србије у Првом балканском рату. Трећу књигу посветио је месту Старе Србије у српској државној мисли 19. века (Србија и Стара Србија (1839—1869): наслеђе на југу, Београд 2016). Више монографских радова и докторских дисертација посвећено је историји Косова и Метохије у оквирима Краљевини Југославије. Својеврсну круну бављења Старом Србијом у новијој српској историјској науци представља рад Славенка Терзића Стара Србија: Драма једне цивилизације (Београд, 2012).

Период Другог светског рата испуњен динамичним и далекосежним дешавањима до сада није адекватно истражен. Једним од ових аспеката – страдањем српског народа – темељно се позабавио Ненад Антонијевић а његов рад, слободно можемо рећи, успешно наставља овај незанемарљив низ у остварењима новије српске историјске науке.

Господине Антонијевићу када коментаришемо стање српске историографије о Косову и Метохији можете ли да прокоментаришете са каквим сте се проблемима, ограничењима и изазовима суочавали током истраживања?

Страдање Срба у крајем 19. и почетком 20. века су одлично обрађени у српској историографији, као што сте и ви напоменули захваљујући бриљантним студијама професора Милоша Јагодића (Српско–албански односи у Косовском вилајету (1878–1912), Београд 2009. и Нови крајеви Србије (1912–1915), Београд 2013.)

Такође један од одличних начина обрађивања теме Косова и Метохије, представља и монографија професора Радоша Љушића из два дела о Истоку, насељу на Метохији, која на истраживачки утемељен начин говори о животу и страдању Срба на једном мањем делу територије Метохије у дужем временском интервалу. (Хроника подгорског села Исток, део први, Вујкина врата, Београд 2011. и Хроника подгорског села Исток, део други, Време суровости, Београд 2015.)

Период између два светска рата на Косову и Метохији, одлично су обрадили такође српски историчари Владан Јовановић и Божица Славковић.

Српска и југословенска историографија баштини више историографских, публицистичких и мемоарских радова у којима се говори о злочинима извршеним у току Другог светског рата на подручју Косова и Метохије, али је мало оних који настоје да на целовит начин осветле бројне облике путем којих се он исказивао у тој сложеној историјској, националној и верској средини. Тема злочина геноцида извршених над српским народом у Другом светском рату дуго година представљала је табу и била „бела мрља” југословенске и српске историографије.

Проблем извршених злочина је узгредно додириван у научним радовима о настанку идеје о Великој Албанији и њеном остваривању, о окупаторима и албанским квислинзима и њиховим злочинима над Србима на Косову и Метохији (нацистичка Немачка у Србији, 21. СС брдска дивизија „Скендербег“, коју су сачињавали Албанци и муслимани, италијански окупациони систем и војне формације у Југославији), о страдању Српске Православне Цркве у Југославији, о ратној штети коју су немачки, италијански и бугарски окупатори учинили у Југославији, о избеглицама и пресељеницима на територији окупиране Југославије, у литератури о логорима и затворима, деловању НОВЈ и ЈВУО на овом и суседним подручјима, у сећањима учесника ратних збивања, збиркама архивских докумената (дипломатска, војна, полицијска, судска грађа), у монографијама појединих општина и другој литератури. Тема ратних злочина на Косову и Метохији током окупације сила Осовине за време Другог светског рата није довољно историографски обрађена у научним ра­до­ви­ма у директном обрађивању само теме страдања становништа, нарочито српског на Косову и Метохији, а посебно у студијама и монографијама које обухватају читаво подручје Косова и Метохије.

О оку­па­то­ри­ма и кви­слин­зи­ма и њи­хо­вим злочинима над срп­ским и јеврејским становништвом на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји најзначнију монографију представља издање Института за савремену историју Србије из Београда, Републичког одбора СУБНОР–а и Војноиздавачког и новинског центра из Београда, чији су аутори Бранислав Божовић и Милорад Вавић „Сурова времена на Косову и Метохији, квислинзи и колаборација у Другом светском рату”. У овој монографији представљени су сви већи злочини албанских квислинга у Другом светском рату на Косову и Метохији, имена инспиратора, организатора, наредбодаваца, извршилаца и саучесника злочинаца, места страдања – називи стратишта, типологија злочина, бројни подаци о жртвама злочина (имена, старост, занимање, места пребивалишта).

Која су ограничења досадашњих историографских радова?

И поред свега напред наведеног (бројне вредне и незаобилазне књиге за проучавање историје Косова и Метохије и српског присуства на том подручју), сматрамо да није довољно писано о Косову и Метохији. У свести нашег народа и јавности, преовлађују када је реч о овим просторима митови и многе погрешне чињенице. Тема Косова и Метохије је у фокусу интересовања, често само приликом обележавања значајних државних и верских празника. Сматрамо да је таквом стању једним делом допринела и српска, а раније југословенска историографија својим погрешним деловањем, али још у већој мери неделовањем. Као „оправдање“, ту може послужити оптерећење идеолошког калупа који је наметнула идеологија владајуће партије (КПЈ – СКЈ) у време социјалистичке Југославије. Политика братства и јединства, у начелу хумана идеја, на овом пољу нанела је огромне штете, инсистирањем на једнаком доприносу свих југословенских народа и мањина у антифашистичкој борби и страдању у Другом светском рату.

Шта је то идеолошко опредељење значило у случају Косова и Метохије?

На Косову и Метохији, ова идеологија је оставила огромне и ненадокнадиве последице. Тезе су биле да су Срби и Албанци дали једнак допринос победи над фашизмом. Како, међутим, због масовне албанске сарадње и злочина над православним становништвом, пре свега Србима, ово питање није могло остати неспоменуто, скрајнуто и потпуно избрисано, речено је да су припадници албанске заједнице на Косову и Метохији ипак извршили „неке“ злочине, али да за то имају „оправдање“, због „терора“ коме су били подвргнути од југословенске војске и жандармерије између два светска рата, и да је то била природна реакција након више од две деценије подређеног положаја у односу на Србе услед политике „великосрпске хегемоније“ и „најповољнијег“ положаја српског народа у односу на друге народе у Краљевини Југославији, а нарочито на Косову и Метохији.

Неке одлуке нових власти Демократске Федеративне Југославије ишле су на руку албанским квислинзима и стварању таквог стања на терену, које су последице извршених злочина над српским становништвом учиниле трајним (законска забрана повратка српским колонистима, али и бројни случајеви убистава након судског поступка, који је трајао кратко и праћен са бројним неправилностима, или често и без икаквог суђења, такође одузимања имања оним Србима, који су били на супротној идеолошкој и војној страни од победничке стране – НОВЈ/ЈА и КПЈ). Највећи број албанских квислинга није кажњен због својих злочина. Многи од њих постали су део нових југословенских власти (?!).

Која је релевантна грађа за бављење овим проблемима? Да ли се истраживач због специфичности простора Косова и Метохије и релативне заосталости овог поднебља у односу на неке друге делове Југославије среће са више потешкоћа у односу на ауторе који се баве на пример дешавањима у НДХ?

Необјављена архивска документација о страдању српског становништва на Косову и Метохији у току Другог светског рата налази се у Архиву Југославије, у фондовима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Државној комисији за утврђивање ратне штете (Репарационој комисији), Савезној комисији за попис жртава рата 1941 – 1945, Емигрантској влади Краљевине Југославије, потом у Архиву Србије, у фондовима Земаљска комисија Србије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, Министарски савет Милана Недића, Комесаријат за избеглице и пресељенике, као и у фондовима Војног архива Србије – Архиви Народноослободилачког покрета, Италијанској архива, Немачкој архива, Недићевој архиви и Четничкој архиви, као и у Историјском архиву Београда, у фондовима Заповедника полиције безбедности, службе безбедности Београд – БдС и Специјалне полиције. Подаци о људским губицима на Косову и Метохији, у периоду 1941. – 1945. године налазе се и у Архивима ССУП – а и РСУП Србије у Београду, Архиву САНУ у Београду и Архиву Светог Синода Српске православне цркве у Београду.

Општа заосталост овог подручја у односу на друге делове Југославије, такође је утицала на постојање малог броја доказа у форми докумената и фотографија о извршеним злочинима албанских квислинга над Србима, и тако у комбинацији са послератном комунистичком идеологијом братства и јединства, али наравно и потребом злочинаца да униште трагове о својим неделима на Косову и Метохији, оставила је пустош, и отежала посао истраживачима, али пре свега правди.

Неретко се истиче да је талас насиља Албанаца био усмерен превасходно према колонистима српске народности на Косову и Метохији који су између осталог били носиоци „југословенског државног пројекта“. Шта знамо о односима колониста и локалног становништва у предратно време?

Ово је још једно од питања које је југословенска историографија под утицајем идеологије нетачно наметнула као „оправдање“ за албанске злочине над српским становништвом. Највећи део земље на коју су се доселили српски, али и колонисти других националности са југословенских простора, био је у државном власништву, биле су утрине, које је требало искрчити, да би земља била спремна за обрађивање, и у каснијим годинама, омогућила живот на имањима. Дакле, није било одузимање земље од албанских власника имања лојалних југословенској држави и поклањања српским колонистима.

Колонизација Косова и Метохије у Краљевини Југославији подразумевала је насељавање, пре свега Србима (заједно са Црногорцима) из пасивних крајева Краљевине Југославије, у периоду 1919 – 1941. Циљ колонизације био је успостављање етничке равнотеже у осетљивим пограничним регионима. Етничка равнотежа нарушена је вишедеценијским мењањем етничке структуре на штету хришћанског становништва. Само од 1876. до 1912. са територије Старе Србије је насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти. Колонизација је постала планска и одвијала се у два таласа: 1922 – 1929. по Уредби о насељавању Јужних крајева донесеног 20. новембра 1920. године и 1933 – 1938. по Закону о насељавању Јужних крајева донесеног 11. јуна 1931. године. Насељавање се вршило пре свега српским становништвом са подручја пасивних региона. Током колонизације, узимање земљишта од приватних власника је било забрањено.

У почетку, колонисти су добијали необрадиво земљиште и земљу попут пашњака, пропланка, неплодна и напуштена земљишта, шуме и у мањој мери земљиште бегунаца – одметника. Само 5% од укупног земљишта било је обрадиво. Преко 90% укупног броја колониста су чинили Срби са разних крајева Југославије (укључујући и Црногорце). На основу свих процена сматра се да је на Косово и Метохију у назначеном међуратном периоду било насељено не више од 65.000 лица (официри, жандарми, чиновници и други на државној служби повећавају број).

Како би се укратко могле приказати друштвене и политичке прилике на Косову и Метохији у месецима и годинама непосредно пред Априлски рат?

На Косову и Метохији је преовлађивао патријархални начин живота. Албанско становништво је било организовано у облику племена, братстава, фисова, породичних задруга. Здравствене прилике нису биле добре. Био је недовољан број лекара, недостајале су болничке зграде и одговарајући услови за лечење. Владале су заразне болести, које су избијале због лоших услова становања, слабе исхране и хигијене.

Насупрот државној националној идеји „интегралног југословенства“ међу албанским становништвом била је развијана великоалбанска идеја, настала још од формирања Прве албанске лиге у 19. веку. Пројекат „Велика Албанија“ био је заснован на албанској националној идеји да би сви Албанци требало да живе у једној држави. Косовски комитет је имао водећу улогу у остваривању албанских националних тежњи. Илегални преласци границе, сукоби са југословенским граничарима, крађе и отмице у селима у близини међудржавне границе били су честе појаве.

Подршка члановима Косовског комитета од стране албанске владе и конзулата у Скопљу, пропагандна активност и подршка Италије довели су до огромног ширења великоалбанске пропаганде по косовскометохијским срезовима. Албанија је служила за подмиривање стратегијских интереса Југославије и Италије. Односи Југославије и Албаније били су у периоду између два светска рата променљиви, од изразито лоших до периода неке врсте побољшања. Албанија је сарађивала са Италијом, и у време преговора са Југославијом.

Окупацијом Албаније од стране Италије априла 1939. године, дошло је до отварања новог фронта и све већих инцидената на граници Југославије и Албаније. На граници са Албанијом је од 1939. уведено приправно стање све до априла 1941. које је подразумевало фортификационо уређење границе. У том периоду мобилисано је и неколико пукова југословенске војске, а такође су проверавана мобилизацијска дејства и направљен је нов распоред снага Треће армије југословенске војске.

У вашој дисертацији као и у више других радова спомињете личну архиву Бранислава Божовића. О каквим материјалима је овде реч?

У нашим истраживањима користили смо у највећем обиму Лични фонд Бранислава Божовића, који се у дигиталном облику чува у Музеју жртава геноцида у Београду и садржи историјске изворе из неколико југословенских и српских архива. Главне архивске збирке у облику тематских целина у личном фонду Бранислава Божовића су: Косово и Метохија, Немачка грађа, домаћа полиција, Народноослободилачки рат у Југославији. Најзначнији архиви у којима је истраживао Бранислав Божовић су: Историјски архив Београда; Архив Министарства унутрашњих послова, Београд; Архив Војноисторијског института (сада Војни архив Србије), Београд, Архив Југославије, Београд; Архив Србије, Београд; Јеврејски историјски музеј, Београд и архиви на Косову и Метохији. У фонду посебан значај за наша истраживања имале су копије архивске грађе из Војног архива, Историјског архива Београда, копије грађе из југословенског и српског секретаријата за унутрашње послове, документација државне, покрајинске и партијске провенијенције (САП Косово и Савез комуниста) из косовских архива. Захваљујући овом фонду, који се у Музеју жртава геноцида чува у дигиталном облику и садржи преко 50.000 страница – „скенова“ копија архивских докумената из поменутих архива, нама је истраживање било олакшано, и на неки начин, наравно не у буквалном смислу, надоместило недостатак и мањак иностраних историјских извора. Најмање две трећине копија се односе на Други светски рат на простору Косова и Метохије.

После првог таласа насиља усмереног против колониста уследило је насиље и против других група српског становништва.

Након Априлског рата 1941. територију Косова и Метохије окупирале су немачке јединице. Косово и Метохија подељени су између италијанског, немачког и бугарског окупатора, споразумом Италије и Немачке 23. априла 1941. Највећи део Косова и Метохије остао је под италијанском окупацијом и анектиран је „Великој Албанији“ краљевским указом и указом краљевског намесника од 12. августа 1941. Немачкој је припао северни део Косова (Косовска Митровица и Вучитрн) и Мало Косово (Подујево) и укључен у српско управно подручје као Косовска област у рангу округа, у којем су фактичку цивилну власт имали Албанци. Бугарској су припали Качаник, Сиринићка жупа, део Неродимља и Горњег Поморавља. У јануару 1942. окупациона зона Бугарске шири се на Лапски срез, а у јануару 1943. срезови Косовска Митровица и Вучитрн, долазе под ингеренцију бугарских војних снага. Албанско становништво подржало је долазак италијанског, немачког и бугарског окупатора, јер се њиховом окупацијом и поделом Југославије омогућавало стварање „Велике Албаније”.

Први на удару албанског терора били су солунски добровољци, колонисти и насељеници. Њима је пљачкана и паљена имовина, тучени су, уцењивани, убијани. У априлу и мају 1941. године попаљена су сва насељеничка села у Метохији, сем Витомирице и Добруше, али су и она спаљена у јесен 1941. Само у пећком, ђаковичком, источком и дреничком срезу убијено је 162 лица, међу којима 14 свештеника и 1 монахиња.

Током лета 1941. почело је опште протеривање насељеника из више дреничких села. Формирале су се и две колоне избеглица, које су пратили италијански карабињери. Једна је ишла према Глоговцу, преко Косово Поља у Приштину, а друга колона преко Србице за Косовску Митровицу. Протеривањима су претходила или су праћена многим убиствима, у Србици, Воћњаку, Краљици, Ћирезу, Новом Пољанцу и другим селима.

Ибарски Колашин, компактна српска територија у долини Ибра, од Рибарића до Косовске Митровице био је на удару албанског терора још од краја 19. века. Приликом разграничења, највећи део Ибарског Колашина, издвојен је из састава косовскомитровачког среза и припојен дреничком, чије је седиште било у Србици/ Скендерају. Ову територију нападали су вулнетари из Дренице и Метохијског Подгора.

Српско становништво се пред албанским терором склањало у Србију, Црну Гору, градове и манастире на Косову и Метохији, или одлазило у збегове у суседна српска села. Окупатори су предузимали казнене експедиције и слале Србе у интернацију у логоре у Италији и Албанији.

Који је преломни догађај који је узроковао ову другу фазу таласа злочина против српског народа? Можете ли нам рећи нешто више о посети Мустафе Крује Косову и Метохији?

Мустафа Круја, председник албанске владе и један од најважнијих албанских идеолога, родом са Косова, одржао је 19. фебруара 1942. предавање у Краљевској италијанској академији у Риму, о природном и историјском карактеру „Велике Албаније“. Истакао је да ће Мусолини и Хитлер после победе сила Осовине и успостављања новог европског поретка, обезбедити Албанији најшире етничке границе и да ће она остати у заједници са фашистичком Италијом.

На збору у Приштини, 27. јуна 1942, пред бројним албанским становништвом, које је било предвођено сеоским старешинама и руководиоцима Фашистичке партије, рекао је поред осталог: „Албански народ неће постати комунист, не, албански народ не продаје породичну част, част својих жена и кћери, албански народ не продаје своју бесу. Он ће пре себе убити него што ће дозволити да његова кћер буде забава српском комунисти. Косовци, знајте само једно: непријатељи који нам не могу ништа, убацивали су међу нас шпијуне, да би нас обманули лепим речима прекривеним златом и шећером. Уколико не будете на опрезу, многи ће прогутати позлаћени и заслађени отпор. Они вам неће говорити о комунизму, говориће вам о патриотизму, национализму, албанизму. Они ће вам рећи да је Албанија у опасности, рећи ће вам да Албанија није слободна, да је окупирала Италија, да ће Осовина изгубити рат, да већ губи рат, рећи ће вам још много и много парола. Знајте да смо Косово извојевали захваљујући нашем уједињењу са фашистичком Италијом, преко круне заједничког краља и крвљу војника Осовине, те да ћемо и даље моћи да га одржимо уз њихову помоћ.“

Посета председника албанске колаборационистичке владе Мустафе Крује Косову и Метохији крајем јуна 1942, и тим поводом издате наредбе префектима и подпрефектима да све Србе староседеоце прогласе насељеницима, те их, по том основу, уз помоћ италијанских и немачких служби, протерају у Србију или отпреме у концентрационе логоре, наговестила је потпуни егзодус преосталог српског становништва са Косова и Метохије. Током друге половине 1942, албанске квислиншке формације појачале су терор у готово свим српским селима широм Косова и Метохије, користећи се пропагандним порукама Мустафе Крује. После посете Мустафе Крује Косову и Метохији појачан је прогон и повећан је број убијених Срба.

Круја је и 1943. посетио Косово и Метохију у пратњи више министара своје владе. На збору у Призрену је говорио да ће Призрен бити престоница Велике Албаније.У Ораховцу је рекао како је требало уништити Дечане, Грачаницу и друге српске православне манастире.

Шта је уследило после ове посете?

Већи покољ Срба у Урошевцу и околини догодио се 11. и 12. септембра 1943. године. Један од најмасовнијих албанских злочина над српским становништвом догодио се и у Пећи и околини, у последњим месецима 1943, након капитулације Италије, када је стрељано или убијено на други начин више стотина Срба. На подручју Сиринићке жупе догодило се више злочина над Србима. Стравичан злочин над цивилним становништвом догодио се у црногорском селу Велика, општина Плав, на Чакору 28. јула 1944, када су припадници 21. немачке СС дивизије „Скендербег“, коју су сачињавали углавном Албанци са Косова и Метохије, убили најмање 428 мештана, претежно, деце, жена и старих људи.

У овим масовним злочинима учешће нису узимале само неодговорне албанске банде (башибозук) већ и редовне власти (аге и бегови). Срби су најчешће убијани из заседе, али и најсвирепије начине који се могу замислити, ради застрашивања преосталог становништва.

Шта знамо о политичком устројству Албанаца током ратних година?

Влада Албаније је била под снажним утицајем албанских кадрова са Косова и Метохије, пре свега ту мислимо на Мустафу Крују и Реџепа Митровицу. Косовско – метохијски Албанци су по својим екстремистичким ставовима били изразито познати, и по томе се разликују од Албанаца из Албаније. Истакнути албански политичари на Косову и Метохији радили су и за италијанске и немачке обавештајен службе, тако да би спремно дочекали евентуалне промене у односима снага између сила Осовине. На тај начин су спремно дочекали италијанску капитулацију септембра 1943. и истакли опет своје исте националне циљеве и спремност да их остваре под командом владе у Тирани и Трећег Рајха. На самом крају рата, албански квислинзи, пре свих балисти били су спремни за сарадњу са Англоамериканцима када су видели да они добијају рат.

Да ли бисмо, када се узму у обзир ове чињенице, могли да оценимо насиље према српском народу на Косову и Метохији као својеврсни политички пројекат усмерен ка циљу промене етничке слике.

Албанци су имали за циљ не само протеривање или убиства припадника српског народа, већ им је циљ био и дугорочнији. Тежили су да на Косову и Метохији дође до таквог фактичког стања, које би довело до тога, да буду уништени сви трагови о постојању и животу Срба. Непокретна имовина није само одузимана и присвајана, већ је и уништавана. Куће и други помоћни објекти на сеоским имањима су у многим случајевима спаљивани или рушени до темеља. Међе на њивама су насилним путем уништаване. Сеоска гробља нису била само скрнављена рушењем надгробних споменика и раскопавањем гробова, већ су често уништавана или преоравана читава гробља, на којима су били сахрањени припадници више генерација једне српске породице или породичне задруге. Све ово наведено, урађено је, како је велики део албанске заједнице тврдио, да се након завршетка рата и оружаних сукоба, и евентуалних долазака међународних или домаћих комисија, чији би закључци могли имати правни значај и снагу, не би могло поуздано утврдити да су на просторима Косова и Метохије икада живели Срби.

Бранко Петрановић, истакнути историчар југословенске државе и посебно Другог светског рата у Југославији истакао је провокативну тезу да је међу албанским становништвом било највише квислинга у Југославији у Другом светском рату. О којим формацијама је реч? Да ли су те формације у знатнијој мери биле носиоци окупационог режима на КиМ током Другог светског рата.

На простору Косова и Метохије деловало је више војних формација, милиција, жандармерија, наоружаних неформалних група и појединаца. Нарочито су доминирале наоружане групе под руководством албанских квислинга, било као део окупационих снага, било као самосталне јединице без командне контроле у систему субординације и ланца командовања, што је веома утицало на обим и карактер злочина и на несигуран и небезбедан положај цивилног становништва, пре свега српског живља православне вероисповести.

Најзначајније квислиншке албанске оружане формације које су извршиле злочине над Србима у Другом светском рату биле су: вулнетари-добровољци, жандармерија, милиција, Косовски пук, батаљон 2. Призренске лиге, албански припадници 13. СС дивизије „Ханџар“, припадници 21. СС дивизије „Скендербег”, припадници немачке шуц-полиције и немачких обавештајних служби, припадници италијанских обавештајних служби и коначно балисти који су извршили највише злочина при крају окупације и Другог светског рата.

Најзначајније политичке организације албанских квислинга за време Другог светског рата биле су Албански народни савез, Косовски комитет, Друга призренска лига и Национални фронт (Бали Комбтар).

Квислиншким формацијама у косовскомитровачком округу руководио је Албански народни савез, основан јуна 1941 (Ферхат бег Драга и Џафер Дева). На овој територији деловао је и Косовски комитет (Бедри бег Пејани, Реџеп Митровица).

У Пећи се налазила команда 1. ловачког пука, чији су припадници били из јужне Албаније. Априла и маја 1943. од Албанаца са Косова формиран је 4. ловачки пук са седиштем у Приштини (командант Реџеп Гиљани). Први пук је имао 2400, а други око 2000 војника и оба су била у саставу 1. албанске ловачке бригаде. Албанска фашистичка милиција била је јачине једног батаљона.

Значајну улогу у стварању и руковођењу оружаним формацијама Албанаца имала је Друга призренска лига, формирана 16-19. септембра 1943. у Призрену, која је прокламовала уједињење Косова и Метохије, Дебра, Струге, Улциња и Тузи с Албанијом. Најзначајнији руководиоци Лиге били су Реџеп Митровица, Џафер Дева, Бедри бег Пејани, Аћиф Бљута и Арслан Бољетинац.

Каква је била судбина јеврејског становништва Косова и Метохије?

На Косову и Метохији је углавном страдало јеврејско становништво које је живело у великим градовима: Приштини (око 400) и Косовској Митровици (више од 100). До почетка Другог светског рата 1939. године, на Косову и Метохији су живели само Јевреји Сефарди, а првих ратних година су из Европе пристизали и Јевреји Ашкенази, који су бежали од прогона немачких нациста. Окупацијом и деобом Косова и Метохије, приштински Јевреји су се нашли у италијанској, а косовскомитровачки у немачкој окупационој зони. У Приштину су пристизали и Јевреји из осталих делова окупиране Југославије. Положај Јевреја у италијанској окупационој зони био је подношљивији него оних у немачкој окупационој зони. Албански квислинзи учествовали су у хапшењима, прикупљању и пљачки Јевреја. Припадницима 21. СС дивизије „Скендербег“ хапшење приштинских Јевреја маја 1944. била је практично прва акција након формирања. Процене су да је близу 40% јеврејске заједнице на Косову и Метохију страдало. Један део приштинских Јевреја страдао је у нацистичком концентрационом логору „Берген Белзен“.

У својим радовима сте цитирали, међу осталима, и два врло интересантна документа – један из „Четничког архива“ Војноисторијског архива у Београду где стоји да су четничке одмазде усмерене против муслиманског становништва у Санџаку имале „велик одјек код Арнаута на Косову и Метохији и због тога њихов терор над нашим живљем попушта“ и други посланика НДХ из Софије Владимира Жидовеца који пише о терору над косовскометохијским Србима. Ова два документа указују да дешавања на КиМ и поред окупационог устројства треба посматрати као део ширих југословенских простора. Која су ратна дешавања ван КиМ утицала на ондашње прилике и како? Мислите ли да је у визури историчара потребан и један овако надрегионални приступ ради правилног мапирања сложених ратних збивања?

Потпуно сте у праву, када сте приметили ове чињенице. Изузетно је важно ову тему ставити у контекст ширих збивања на територији окупиране Краљевине Југославије у Другом светском рату и ширем региону Балкана и Европе.

У дисертацији било је тешко одвојити општу причу о рату на Косову и Метохији од приче о ратним злочинима на истом подручју. Наши резултати истраживања и на основу њих утврђене чињенице и донети закључци, наметнули су рат и ратна догађања на Косову и Метохији као неизбежан оквир наше теме. Покушавали смо да прикажемо целовиту и рационалну слику. Ово није само прича о албанским злочинима, иако је још 1992. професор Бранко Петрановић закључио у својој синтези „Србија у Другом светском рату 1939-1945“ да је албанска колаборација била најмасовнија на просторима окупиране Југославије у Другом светском рату. Злочини су у неједнаком обиму вршени на свим странама, које су се нашле на анализираном и истраживаном простору у сложеним збивањима, где су егзистирале три окупационе зоне, у различитим временским периодима, и у границама које су се мењале.

Немачки окупатори су доносили најзначајније и коначне одлуке приликом међусобних спорова са својим италијанским и бугарским савезницима. Такође, припадници колаборационистичких политичких и оружаних организација и формација, посебно припадника албанске заједнице, били су у подређеном положају у односу на немачке окупационе снаге.

Окупационе зоне мењале су границе у току Другог светског рата, посебно су биле важне комуникације (путни и железнички правци, мостови), привредни објекти и ресурси. Немачка је имала највећи утицај и контролисала је границе са царинама, најзначајније привредне ресурсе и стратешки кључне комуникационе правце. Немци су били најбитнији фактор на Косову и Метохији за време окупације, иако до италијанске капитулације септембра 1943. нису формално били окупатори највећег дела територије Косова и Метохије.

Након капитулације фашистичке Италије, Немачка остварује кључну и једину улогу као окупатор на Косову и Метохији. Трећи Рајх постаје једини гарант остваривања политичких и територијалних циљева албанске националне и политичке елите. Немачка је била у могућности да врши ову улогу све до повлачења својих трупа крајем новембра 1944.

Сви Словени, посебно православне вероисповести су за албанске квислинге, које је подржавала већина припадника албанске заједнице у окупираној Југославији, били политички и војни противници и према њима су се непријатељски односили, без обзира на националну, регионалну или политичко-идеолошку припадност, без разлике да ли су били припадници неке оружане формације или су били само цивили, што је био најчешће случај.

Секретар Месног комитета Комунистичке партије Југославије (КПЈ) за Косовску Митровицу, Али Шукрија у Писму Обласном комитету за Космет из новембра 1941. о војно – политичкој ситуацији и о стању партијске организације, наводи: „Арнаути не мисле много на то који су комунисти у Србији а који четници и друго. За арнаутске масе Срби су Срби, непријатељи Арнаута, без разлике како их крсте, комунистима или четницима“, што на најексплицитнији начин изражава искључив негативни став Албанаца према Србима.

Шта се ван КиМ знало о терору над Србима? Колико су и како информације из овог подручја долазиле у друге делове Југославије па и даље ка емигрантској влади и савезницима? У случају страдања Срба у НДХ можемо да укажемо на неколико кључних „инсајдерских“ извештаја. Да ли је тако нечега било и са Косова и Метохије?

О страдањима Срба документацију је прикупљала и југословенска влада у Лондону, која је имала Комисију за ратне злочине. Податке са Косова и Метохије добијала је телеграме – извештаје од генерала Драгољуба Михаиловића: на пример о порасту терора након посете председника албанске владе Крује 1942. Влада је обавештена о страдањима Срба у Грачаничком срезу, у Косову пољу, на Метохији, у Ибарском Колашину. Такође су добили мишљење од Михајловића да ће Албанци настојати да ове злочине прикажу као дело неодговорних елемената. Хитно је тражено да се извештаји о страдању Срба на Косову и Метохији објаве на Радио Лондону и да се упозоре Албанци да прекину са терором. Комесаријат за избеглице и пресељенике владе генерала Милана Недића је интезивно прикупљао изјаве избеглих Срба и документацију о страдању Срба на Косову и Метохији. Српска Православна Црква је прикупљала грађу истог садржаја у току рата (изјаве избеглих свештеника, монаха и других црквених лица). Као пример наводим изјаву избеглог свештеника Јована Кажића.

У вашем раду дали сте и процене броја страдалих на Косову и Метохији током рата… Колико се оне разликују од досадашњих навода у литератури? Међу појединим академским и публицистичким круговима радови Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића наводе се са страхопоштовањем. Колико су и зашто они оманули када је реч о Косову и Метохији?

Део српског становништва је протеран са Косова и Метохије или је био принуђен да побегне са ове територије, да би избегао смрт. Процене су да је око 40.000 Срба напустило италијанску, 30.000 немачку, а 25.000 бугарску окупациону зону. Срби су одлазили са овог подручја све до августа 1944. Према нашим истраживањима процењујемо да је интернирано или протерано у избеглиштво између 90.000 и 100.000 Срба.

У исто време на имања и земљу српског живља према нашим истраживањима процењујемо се да је насељено између 80.000 и 100.000 Албанаца са Косова и Метохије и из Албаније, мада постоје и истраживања у српској историографији са мањим или већим проценама досељених Албанаца.

Обласна комисија за истраживање ратних злочина и њихових помагача за Косово и Метохију, у ДФ Југославији, образована је тек јула 1945. Током рада Комисије, прикупљено је преко десет хиљада пријава, на основу којих је за ратне злочине оптужено само 140 лица. Комисија није радила добро, јер је била под контролом албанских партијских кадрова (комунисти), који нису били наклоњени намери да се документују бројни злочини који су извршили над Србима припадници албанске заједнице.

Једини званични државни попис који је 1964. извршила СФР Југославија утврдио је да је на Косову и Метохији страдало 7.927 људи, према месту пребивалишта, од чега 4029 Срба, 1460 Црногораца, 2127 Албанаца, 74 Јевреја.

Према подацима Музеја жртава геноцида (Пројекат „Жртве рата 1941-1945 – Ревизија државног пописа из 1964. године”) прикупљено је 8063 имена српских жртава на Косову и Метохији према месту становања-пребивалишта. Српски народ је на Косову и Метохији, већином страдао у директном терору од стране албанских квислинга, који су деловали самостално или били под командом или неком врсте контроле окупатора. Међу страдалим цивилима има и жртава окупаторских војника. Процене броја убијених Срба у српској историографији, крећу се најчешће од 10.000 до 12.000, мада има и већих процена.

Према нашим истраживањима, процењујемо да је страдало између 9.000 и 10.000 Срба са местом пребивалишта на Косову и Метохији. (најмање трећина жртава били су колонисти и насељеници из Херцеговине и Црне Горе).

У вези са питањем кредибилитета података Богољуба Кочовића и Владимира Жерјавића, у демографским студијама страдања становништва Југославије у Другом светском рату можемо нагласити следеће чињенице у вези са територијом Косова и Метохије. За Кочовића а посебно Жерјавића можемо рећи да су повећали број албанских жртава. Кочовић је навео око 6.000 албанских жртава али за читаву Југославију (дакле и за Македонију и Црну Гору), док је Жерјавић за Косово и Метохију проценио чак 14.000 албанских жртава, а на пример за Србе је дошао до процене од свега 3.000 страдалих.

Један део вашег опуса односи се ратна збивања 90-их. Како стоји српска историјска наука када су по среди ова дешавања? У коауторском раду који сте написали са Бојаном Ђокићем наводите да се српска историографија налази у ћорсокаку када је реч о деведесетим годинама двадесетог века. Како изаћи из тог ћорсокака?

Пре свега, желим да нагласим да директор Музеја жртава геноцида професор др Вељко Ђурић Мишина, охрабрује научно – истраживачки рад кустоског тима у Музеју. Прошле године поред мене докторску дисертацију одбранио је и колега Драган Цветковић.

Овај рад који сте споменули, верујемо није претенциозан. Желели смо да отворимо, по нама важно питање о потреби писања радова о историји југословенских простора у последњој деценији 20. века, посебно о страдању становништва у време оружаних сукоба, и поред великих проблема и тешкоћа које рад на овим темама захтева. Теорија историјска дистанце је сматрамо превазиђена. Довољно ограничења имамо у законима, као што је Закон о тајности података. Постоји довољан број извора, које је наравно потребно критички анализирати, проверити, користити или одбацити, али нема оправдања да се не пише. Чланци, расправе, тематске збирке докумената, научне студије и монографије, а зашто не и мастер радови и докторске дисертације, наравно писани по методологији научне историографије и уз анализу, поређење и укрштање бројних извора.

Не смемо дозволити да нам се по питању писања историје последње деценије 20. века, диктира теза да су Архив МКСЈ у Хагу за бившу Југославију и судске пресуде које је овај суд донео недодирљиви и самим тим нису подложни критичком читању из фокуса научне историографије. Коначно, многи правни стручњаци у Србији и свету критиковали су судску праксу МКСЈ. Суд који сам споменуо је веома дискутибилан, и сам је мењао своја правила више пута. Један од његових циљева прокламованих јавно је треба да буде нека врста историјског института након завршетка свог рада и да треба да доприносе помирењу народа на просторима бивше југословенске државе. Није могуће вештачко уједначавање регионалних историографија због прокламовања неких политичких „виших“ циљева (на пример регионалних и европских интеграција). Историографија има своја методолошка правила. Она не треба да својим радовима доприноси или одмаже реализацији политичких циљева у региону, Европи и свету. Историчари треба да пишу на основу доступних историјских извора радове по правилима своје струке, и да стално постављају питања, и да све, па и оно што су они сами написали у једном тренутку, изнова критички преиспитују.

Пише: Ненад Антонијевић

*

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ