Тихе годишњице насиља над ЕРП у егзилу и њена победа над светом

Међу свим оним силним годишњицама и датумима „на данашњи дан“, нигде нећете моћи да нађете податак о некој од годишњици насиља над најобесправљенијим делом српског народа, оном који је остао веран Епархији рашко – призренској у егзилу.

Кућа у којој је била смештена капела ЕРП у егзилу, страдала у једном од напада. Спаљена је априла 2011. године док се њен власник, о. Небојша, налазио у манастиру у Љуљацима служећи Васкршњу Литургију.

Прогоњени из јавног живота, из културе, из свести, па ево и из Цркве, услед материјалистичке спреге државних и црквених власти које су чврсто стегле између себе све друге институције и личности од утицаја, они остају јединствена врста верских апатрида. Зато нећете моћи у јавности не само да чујете о њиховом животу већ ни да се подсетите ни једног датума ни догађаја значајног за прогон верног народа, монаштва ни Епископа рашко – призренског Артемија, данас у егзилу, осим ако то није нова најава прогона коме ће бити изложени.

Прошле суботе прослављали смо празник Преображења Господњег, али ето, нигде нисмо могли да се подсетимо да је и то једна од неславних, у овом случају пета, годишњица једног од напада. Да, рећи ће многи, није то био никакав страшан напад ни злочин. У очима људи овога света и није али пред Господом нема малог греха ни од наших личних а тек од оних уперених директно против Његових малих: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мат. 25, 40)

Током ноћи, уочи Преображења Господњег 2012. године, непознати починиоци ишчупали су два знака која су водила ка светосавској Катакомби у Жеровници, а свега неколико дана пошто су постављени. Исти знак који је већ био оштећен у два наврата пре тога, овај пут је потпуно префарбан црним спрејем а белим је преко тога исписано „Секта“*.

Фото: ЕРП у егзилу

Две различите боје којима су се изгредници опремили, време утрошено на уништавање знака и грчевит натпис увредљиве садржине указивао је на мржњу којом се све то чинило.

„Мржња и ненавист према нашој епархији у егзилу је видљива на много места и на много начина. Семе те мржње је посејао отац лажи али нажалост оно се најбоље примило у врху наше помесне цркве. Због тога сви они у нашем народу који су несмотрено окусили од тога отровнога плода (прихвативши бујице лажи и клевета изливене на нашег Епископа Артемија и нашу епархију у егзилу као истините) а због лакомисленог веровања епископима-клеветницима и њиховим улизицама, ревноваће за погрешну ствар, „мислећи да службу Богу приносе“. Нажалост, скупо ће их коштати што нису своје поверење, проверили оним Господњим упозорењем – по плодовима њиховим познаћете их“ изнео је тада у кратком обраћању јавности поводом овог изгреда протосинђел Евтимије, настојатељ ове светосавске катакомбе.

Постојала је нада да ће се нападачи, будући убеђени да ревнују за веру православну, суздржати и устукнути пред ликом Светог Саве па је на један од два знака налепљена и пластифицирана икона овог светитеља. Заједно са њим и она је стргнута и изгажена, пресавијена, завршила у блату. Тако нешто више није било поновљено али је и пронађено решење којим су изгредници предупређени у даљим насртајима те врсте.

То, међутим, није био једини пут да је изведен директан напад на монаштво које није желело да прихвати и спроведе безбожничко безакоње наметнуто изнутра у овој страдалној Епархији.

Испрва, првих дана календарске 2011., братство овог манастира сместило се у приватну кућу у суседном селу Житковац те прву катакомбну Литургију служило већ за Божић, 7. јануара тако да упркос жестоком прогону народ није остао без богослужења! Радост и окрепљење народа било је велико будући да су примили јасан знак да Господ неће напустити своје мало стадо које Му је остало верно. Истог дана Света Литургија је служена и у новим катакомбама у Новом Пазару и Штрпцу, у капели посвећеној Светим Архангелима.

Пуних месец дана од тада, 8. фебруара у преподневним часовима, пред вратима прогнане братије у Штрпцу, појавила су се три припадника локалне Косовске полицијске службе, захтевајући да разговарају са „главним“. Након што их је увео у кућу, настојатељ манастира, јеромонах Бенедикт, сазнао је од њих да је узурпатор трона рашко-призренских Епископа, Теодосије, поднео кривичну пријаву против четворице православних монаха и то Косовској полицијској служби у Приштини при тзв „републици Косово“, у њој монаштво називајући „бившим“.

Скулптура из Св. Архангела

У наведеној пријави шиптарској полицији наводи се да су поменути „бивши“ монаси понели са собом из Епархије рашко-призренске антиминсе које је осветио Епископ Артемије, пре безаконог протеривања из Епархије рашко-призренске. Испоставило се да је Теодосију одан протосинђел Михајло Тошић, а уз присуство протојереја Живојина Којића, архијерејског намесника призренског, преузео манастир Светих Архангела, а по сведочењу преосталих Срба Призренаца, веома ретко обитава у њему и то уз гласну музику, вику и вриску која из манастирске трпезарије често допире. Ваљда уз гледање фудбалских утакмица и преноса са Тотал ТВ-а, који је одмах по одласку монаха инсталиран а због честог одсуствовања из манастира, он је предат на „чување“ неким цивилима.Те године, августа месеца, из овог манастира украдена је и  скулптура цара Душана у каменој пластици из 14. века и од тада јој се губи сваки траг.

Дан после полицијске посете катакомби у Штрпцу, 9. фебруара, око 19:30 на катакомбу у Житковцу бачена су два молотовљева коктела на возило и кућу у којој су се у том тренутку налазили монаси. Иако је једна од флаша са запаљивом садржином била разбијена, са фитиљем који је наставио да гори, до пожара није дошло.

То је уплашило власника куће коју је издао монасима јер је видео да претње које је пре тога већ добијао нису празна прича па је замолио монахе да оду због чега су и пронашли кућу у Жеровници која је прикупљеним прилозима и купљена како не би били принуђени да се стално селе.

Занимљиво подударање датума десило се у ноћи 17. на 18. март када су „непозната лица“ подметнула пожар у капарисаној кући у Жеровници. Причињена је велика материјална штета али срећом, без људских жртава. Неизбежно је било сетити се погрома 17. марта 2004. године када су такође гореле православне светиње рушене и скрнављене од стране Шиптара.

Власник те куће поврдио је да га је непосредно пре подметања пожара посетио свештеник веран узурпатору епархијског трона Теодосију и отворено му рекао „да одустане од продаје куће монасима или ће она бити уништена“.

Запаљена кућа у Жеровници.

За оба напада карактеристично је да иако су били познати налогодавци, нико није ухапшен нити одговарао за почињено. А поједини свештеници са великим „усрђем“ предали су се овоме „послу“, међу којима, не неочекивано, предњаче архијерејски намесници Живојин Којић из Штрпца, Томислав Миленковић из Новог Пазара и Милија Арсовић из Косовске Митровице…

Поред пропаганде (слања писама парохијанима) од стране узурпатора Епархије рашко – призренске, најновији притисци долазили су од полицијских снага лојалних самопроглашеној и безаконој творевини самозване шиптарске државе Косово који су се „ставили у службу узурпатора и нарушитеља црквено-канонског поретка у епархији рашко-призренској“ приметио је о. Евтимије реагујући на претходно привођење његовог сабрата о. Јакова. За њега је косовска полиција, по сопственом признању, добила налог од СПЦ да га приведе и испита! У њиховој станици испитивање је трајало пуна три сата где су се претежно занимали за његова верска убеђења а мање за лажну оптужницу да је реметио јавни ред и мир „ширећи верску мржњу“ која је пала „у воду“ још док се он налазио у станици.

Међутим, напади нису вршени само на Косову и Метохији већ широм Србије где год су се верни монаси и свештенство налазили. Априла месеца те исте године запаљени су дом и капела свештеника Небојше Стевића у селу Драгобраћа код Крагујевца док се са породицом налазио у манстиру у Љуљацима где је служио Васкршњу Литургију.

Отац Небојша са породицом испред спаљеног дома и капеле.

А извршено је и више напада, упада на службе, претњи и застрашивања као и других видова притисака. Универзитетски професор др Зоран Чворовић, врсни познавалац канонског права, добио је отказ на Универзитету у Крагујевцу јер је написао слово о одбрани Епископа Артемија. Касније је на посао враћен јер је Суд утврдио да не постоје основе за његовим прогоном. И много је још других напада како физичких тако и медијских, најгорим клеветама што траје до данас уз најаве нових прогона.

Догађаји се, дакле, нису одвијали по плану прогонитеља иако су чинили све што су могли широм Епархије у егзилу, чија територија након прогона више није физички ограничена, због чега јој прилази све више верног народа који је сагледао екуменске и нехришћанске потезе узурпатора црквене власти а у чему не жели да саучествује. Само чудом Божијим могуће је да се дешава оно чему у наше време сведочимо.

„Милост Божија, браћо и сестре, не даје се на граме и на меру него рука Божија излива изобилно благодат своју и милост своју. И на нама се, заиста показује, из дана у дан изливање те милости Божије и благодети Божије“ рекао је владика Артемије у својој беседи 2013. године приликом освећења прве испоснице ЕРП у егзилу, посвећене св. Пимену великом на планини Јелици.

Искључена из свих фондова и ускраћена за сваку званичну и институционалну финансијску подршку Епархија рашко призренска у егзилу успела је не само да опстане већ да изгради импозантан број светиња каквим се највећи број епархија не може подичити ни за свој једновековнивековни рад. До данас изграђено је преко 35 богомоља, од којих неке завидних димензија и изгледа, а изградња других је такође у току.

Неканонским црквеним властима на узурпираном простору у надлежности ЕРП, није помогло ни то што њихов представник, Теодосије, истовремено добија огромну финансијку подршку у милионским износима од државе Србије, Европске уније, Америке али и шиптарских сеаратиста при тзв. „републици Косово“. За ове потоње је чак учинио много више него за Епархију и верни народ, који му никада нису ни били у жижи пастирског интерсовања а по Господњим речима:

Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник. (Јов.10:1)

Викарни епископ Теодосије не само да се у много наврата оглушио о благослове свог духовног оца и надлежног епископа Артемија, кршећи основно монашко правило о послушању, већ је на његово место дошао учествујући у црквеном пучу, чинећи духовно оцеубиство које, изникло из безакоња и као злочин над злочинима, за собом и може само безакоње да вуче и доноси.

теодосије је чак и „освештао“ неколико храмова чија је изградња започета протеклих година а њиховим новцем у циљу стварања нове „косовске цркве“ која треба да помогне и заокружи још једну шиптарску државу на овом простору. Куда одлази сав новац сигурно само они знају а колико им је до њега стало показао је Теодосије својим присуством на Бир-фесту, у току Богородичиног поста, испијајући пиво и то у циљу „промоцији манастирске пиваре“ не размишљајући о „промоцији“ православља односно, да тиме сасвим супротно промовише!

Материјална добит је једина чиме се вековима воде противници цркве Христове, без икакве сумње у то да је тако и данас.

Његов овакав поступак, иако недвосмислено дубоко супротан православном учењу, бране други али такође – њему слични док нехришћанско понашање као зараза узима све више маха у СПЦ. Тако ће 26. и 27. августа, задњих дана али док још у току Богородичиног поста, у порти манастира Манасија бити одржан  „витешки фестивал“ на коме су „невероватни мириси разноврсне дивљачи изненађење мајстора кулинарства који ће спремати разне средњовековне специјалитете“ каже се у најави којом се маме посетиоци. А „Када витезови заврше са борбама и дође време за одмор и опуштање, поред сокова који су ту за савесне возаче, моћи ће да се послуже најфинијим српски вином“ обавештава нас организатор, и не размишљајући о месту, светињи и времену у коме се овај фестивал одржава. Но, ако су организатори нецрквени и неутврђени у вери, онај ко је одобрио овакав скуп у манастирској порти за време поста а где се монашко тиховање ремети више него довољно грајом, циком и музиком до касно у ноћ, морао је да укаже на потребу да се макар храна конзумира у складу са црквеним прописима за тај период.

На другој страни, не обазирући се на такве испаде, из Епархије рашко – призренске у егзилу за крај Богородичиног поста, а уочи празника Успенија Пресвете Богородице 14/27. августа, у манастиру Светог Николаја у Лозници код Чачка, заказано је монашење пет искушеница ове Епархије. Чин монашења обавиће Његово преосвештенство, епископ рашко – призреснки у егзилу, ГГ. Артемије под чијим је духовним вођством монаштво ове Епархије чинило преко 70% укупног монаштва Српске православне Цркве.

„У свету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја победих свет.“ (Јн. 16, 33)

_________________
* Секта представља неко ново учење. Епархија рашко – призренска у егзилу проглашена је „сектом“ јер одбија да се повинује неканонским, незаконитим одлукама Синодалаца иако се тврдо држи искључиво Црквеног предања, православне догматике и канонских одредби усвојених на Васељенским Саборима, без икаквих измена! А за то је проглашена од стране Синодалаца и представника црквене власти који су кроз ССЦ (Светски савез цркава) у заједници не само са иновернима већ и са још око 300 секти. Поред тога у богослужења на велика врата уводе новотарије, каче каноне „мачку о реп“, учествују у заједничким молитвеним општењима са иновернима и спроводе екуменску етику што је проглашено на свим Саборима и од Светих отаца не само као јерес, већ као свејерес.

Извор: КМ Новине