ДРУГА НЕДЕЉА ПОСТА – Мисли на сваки дан у години – Свети Теофан Затворник

ПОНЕДЕЉАК

Своју проповед Господ је започео речима: Испуни се време и приближи се Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђеље (Мк. 1,15). На крају века ће такође бити речено: „Испунило се време. Приближило се Царство“. Међутим, неће се више додати: Покајте се и верујте, него: „Изиђите на Суд. Време покајања и труда на самоисправљању се завршило. Нека свако да одговор о томе шта је добро или зло учинио у телу“. Тако, дакле, док има још времена – пожурите да се побринете за своје спасење. Наручје Очево је отворено за примање свих који долазе са искреним осећањем скрушености за оно што је прошло, и са жељом да унапред послуже Господу путем испуњавања Његових светих заповести. За сваког од нас крај века је његова смрт. Она представља врата за други живот. Стога чешће гледај на њу и пажљивије се питај: „Шта после?“ Затим се, без жаљења себе, прихвати труда како би довршио са оним што је неопходно за ступање у место где је радост без краја, и како би одстранио све што слугама таме најкрајње може дати право да тобом овладају и да те одвуку у своју област, одакле више нема изласка.

УТОРАК

Господ је говорио у капернаумској синагоги и сви су се дивили Његовом учењу: Јер их учаше као онај који власт има а не као књижевници (Мк.1,22). Та власт није у наредбеном тону, негo у сили утицаја на душе и срца. Његова реч је улазила унутра и везивала људске савести, указујући им да је све онако како говори. Таква је увек реч која је проникнута Божанском силом, реч од Духа или помазана реч. Таква је она била и код светих апостола, и после њих, код свих утицајних учитеља који нису говорили од учености, него од саопштавања Духа. То је дар Божији који се стекао не толико трудом у испитивању истине, колико срцем и животом у истини. Ту реч постаје проникнута убедљивошћу, будући да прелази од срца ка срцу. Ту се налази власт речи над душама. Књижевницима који говоре и пишу о ономе што су научили, не даје се таква сила, будући да говоре из главе и у главе пресипају своје умотворине. Међутим, није живот у глави, него само врх његов. Живот је у срцу. Само оно што из срца излази може утицати на ток живота.

СРЕДА

Нечисти дух је славио Спаситеља, а Он му је рекао: Умукни и изиђи (Мк.1,25). Демони никада ништа не говоре и не раде са добром намером. Они увек нешто зло имају у виду. Тако је било и овде. Не разобличујући њихове замке, Господ је једном речју решио: Умукни и изиђи. Он није хтео да дуго има посла са нечистим духом. То је поука и за нас. Ономе ко учинн неко мало добро, одмах прилази бес и почиње да труби у уши: „Ти си такав и такав“. Немој слушати и немој улазити у разговор са лажовом, него га одмах пресеци говорећи: „Умукни и изиђи“. Његов траг проветри уздисањем и самоукоревањем, а место окади скрушеном молитвом. Он xoћe у теби да породи самомњење и самоосећање и да из њих затим размахне самохвалисање и сујету, тј. помисли и oceћaња које су у духовном животу исто што и крадљивци у обичном животу. Увукавши се у дом, они пљачкају домаћиново благо. Тако и ови, укоренивши се у души, потиру и избацују свако добро, тако да већ не остаје више ништа што би Господ могао да похвали.

ЧЕТВРТАК

А ујутру врло рано уставши изиђе и отиде на пусто место и онде се мољаше Богу (Мк.1,35). Ето поуке да треба рано устајати и прве часове дана посвећивати усамљеној молитви. Обновљена сном, душа постаје лака, свежа и способна за прожимање, као свежи јутарњи ваздух. Стога она сама тражи да је пусте тамо где је сва њена утеха, тј. пред лице Оца небеског, у друштво анђела и светих. У јутарње време њој је лакше да оствари ту жељу, него после, када на њу налегну дневне бриге. Све Господ уређује. Од Њега треба примити благослов за дела, неопходно уразумљење и потребно укрепљење. Стога пожури изјутра, док још ништа не смета, да у усамљености узнесеш срце Господу, да му изнесеш своје потребе, намере и да измолиш помоћ. Опремивши се молитвом и богомислијем од првих минута дана, сав дан ћеш затим провести у страху Божијем и побожности, са сабраним мислима. Одатле долазе – пажљивост, смотреност и сређеност у делима и узајамним односима. То је награда за труд на који си се изјутра у усамљености принудио. То је благоразумно и за световне људе, и ниуколико не омета њихове циљеве. Напротив!

ПЕТАК

На Преображење је глас са неба изрекао: Њeгa послушајте (Мк.17,5). Због чега? Због тога што је пред очима био представљен и плод послушања. Отац небесни као да говори: „Хоћете ли да достигнете до овога? Онда слушајте оно што вам Он каже и што вам заповеда. Уколико пођете Његовим путем, несумњиво ћете ступити у област светлости која неће долазити споља, већ изнутра и која ће вас увек држати у стању у коме ћете из све душе говорити: Добро нам је овде бити. Испуниће вас светлост утехе, светлост добрих намера, светлост знања: све жалости ће проћи, немир страсти ће ишчезнути, лаж и заблуде се расејати. Бићете на земљи као на небесима, од земнородних ћете постати – богородни, од земљаних – вечноблажени. Тада ће све бити ваше, будући да сте постали Христови“. Онога који воли Христа Господа, воли Отац небесни. Они долазе к њему и у њему се настањују.
Ето светлости Преображења.

СУБОТА

Два јерихонска слепца вичу и Господ им даје прозрење (Мт.20,34). Међутим, зар су они једини били без светлости очију у том месту. Наравно, не. Па зашто су само они добили прозрење, а не и остали? Други нису добили зато што нису викали, а нису викали зато што нису имали наде. Нису, пак, имали наде зато што нису угађали Богу. Нису му угађали зато што су мало веровали. Ко стекне праву веру одмак почиње да угађа Богу. Угађању одмах придолази нада, а њој – молитва која изнуђава сваку помоћ више. Таквима се више не отказује. Они умеју и да траже, и добро знају шта треба тражити, и меру у искању схватају, и трпељиву неодступност у молитви показују. Све то је потребно имати да би се имало успеха. Молитва сама по себи има слаба крила.

НЕДЕЉА ДВАНАЕСТА ПО ДУХОВИМА

Тешко је богатоме ући у Царство небеско (Мт.19,23). Овде се мисли на богаташе који у себи самима виде узрок и моћ свог благостања. Међутим, богаташ који одсече сваку пристрасност према имању, који у себи угаси сваку наду на њега и престане да у њему гледа своју истинску потпору, у срцу постаје као и онај који ништа нема. Њему се због тога открива пут у Царство. Богатство тада не смета, већ помаже, будући да даје могућност да се чини добро. Није богатство несрећа, већ уздање у њега и пристрасност према њему. Ту мисао је могуће уопштити: човек се богати оним на шта се нада и оним према чему је пристрасан. Ко се у јединога Бога нада и уз Њега се свим срцем прилепљује – обогатиће се Богом; а ко се нада у нешто друго, и према њему окpeћe срце, постаће њиме богат, а не Богом. Одатле произилази: ко није богат Богом, не може yћи у Царство Божије. То друго могу бити: сродничке везе, познанства, ум, чинови, круг делатности итд.

Извор: Светосавље