Небојша Kатић: О духу полтронства и подаништва

У Србији, држави сваковрсног дисконтинуитета, подаништво, полтронство, често и бешчашће, трајни су феномени. Мењају се вође, системи и идеологије, мењају се границе државе, мењају се механизми пропаганде, контроле и репресије, слаби или јача утицај спољних центара моћи.

Све се мења, само механизам власти који почива на удвориштву остаје исти и увек са истим, погубним последицама по судбину државе и њене будућности.

Да ли је устројство државе тоталитарно, ауторитарно или демократско, да ли је демократија либерална или нелиберална, чини се да је небитно за феномен о коме је овде реч. Можда би зато требало увести некакав нови појам, нпр. удворичка, или карикатурална демократија.

Да ли вође изнуђују дух удвориштва, или тај дух ствара вође? Да ли је реч о специфичним психолошким профилима народа које је обликовала мучна историја? Да ли је овај синдром посебно наглашен код „турских Словена“, у друштвима без аристократске традиције, како то сугерише Kонстантин Леонтјев?

Рационалних оправдања увек има и најчешће се везују за страх од репресије која пречесто прати историју несретних народа. Али, репресија је први инстинкт сваке власти и није усуд само Срба или православних Словена. Народи се разликују по томе како на репресију реагују и на какву жртву су спремни. Та спремност на жртву је брана деспотији још од времена Магна карте и Џона без земље.

Срећом, кроз време и историју, цена жртвовања је све мања. Сви баштинимо слободу за коју се неко жртвовао, сужавајући простор владарске самовоље. Те жртве нас и обавезују. Некада су се на коцку стављали живот и слобода, а у модерном времену је то било радно место. Данас, у постмодерном времену, то је пре свега синекура, могућност лагодног живота уз скуте власти. Данас се чак и ризиковање какве синекуре, не ризиковање слободе или хлеба, чини превеликом жртвом. Глад за лагодним животом је оно што демобилише модерне елите. То данас није само српски, већ постаје глобални феномен.

Судбину нације не одређује храброст у рату, већ је одређује храброст у миру. Има ли бољих доказа за то од судбина Србије или Русије, на пример? Чин индивидуалне храбрости даје материјал за поезију, за мит, али није довољан и за промену. Само колективна храброст елите мења судбину нације.

То је она грађанска храброст иза које нико не стоји, коју нико не штити и која никоме ништа не дугује – ни власти, ни опозицији, ни домаћим, ни страним центрима моћи. У том контексту, грађанска храброст подразумева волтеровску подршку свакој слободној мисли и критици, без обзира да ли се са њом слагали. Та врста храбрости и солидарности је брана свакој злоупотреби и гаранција је нормалности друштва. У Србији је било храбрих људи који су постајали жртве режима, али не само режима. Они су пре свега били жртве равнодушности и кукавичлука средине, или још горе, злураде зависти оних без интегритета. Kада духа солидарности нема, сваки појединачни отпор постаје бесмислен.

То делом објашњава и како је једина државотворна нација некадашње Југославије доведена у стање у коме је данас. Српска елита, нико други, прокоцкала је и наставља да „прокоцкава“ државу. Не помажу изговори о спољним околностима. Спољне околности и моћни спољни фактори су увек ту и они су датост, али то важи за све народе и сва времена.

Од отвореног, видљивог, вулгарног полтронства горе је само полтронско ћутање институција, ћутање оних који не би смели да ћуте, оних који се праве да не виде оно шта се око њих дешава. Боље никада не долази ходом времена. Ходом времена у коме нема отпора лудилу, све што је лоше постаје још горе.

У оваквим државама лоше завршавају и сами модерни деспоти. Окружени бесрамним удворицама и ласкавцима каквих је у Србији увек на претек, они почињу да верују у сопствену државничку величину и недодирљивост. Изоловани у опни виртуелне стварности и они и држава се претварају у карикатуру која је више трагична него смешна. Пре или касније опна ће пући, а удворице ће прве напустити брод који тоне. Управо они који су најгласније викали: „Осана!“, први ће повикати: „Распни га, распни!“ – овога пута у име новог господара … или на какав миг споља. На крају, мали деспоти постају жртвени јарци како би иза њих нација сакрила сопствену кривицу.

* објављено у дневнику “Политика” (16.08.2017 )

*

Извор: МАГАЦИН