Приче из Великог рата: Човеково срце тврђе је од камена

Уврх села Блазнаве, чији су домови прилично раштркани и удаљени један од другога, на једној чистој и доста стрмој коси, под којом се сплели густи и модри шљиваци, својом белином и чистоћом, која пролазнику још из даљине пада у очи, издваја се усамљена кућица вредног домаћина Симе Марковића.

Она је подигнута на самој падини ове косе, са које се пружа леп видик и указује се питоми шумадиски пејзаж. Доле, мало ниже, таласају се валовита поља, засејана пшеницом, чије је класје већ почело да руди на топлом јунском сунцу. На пропланцима класје има нешто светлију, готово зеленкасту боју. Као да га сунце мање пржи него оно у долини. Овај прелив боја толико је благ да се око одмара на њему, као на најлепшем сликарском платну. Понеки забран својим упадно тамним зеленилом личи на оазе које чине жив и снажан контраст боја. А шљиваци са својом модрином одударају опет од овог тамног зеленила.

Мирис скоро покошеног сена, које још није домаћин стигао до упласти у стогове, благо делује на груди и у човека уноси лепоту оног питомог, доброг мира, који је познат само људима са села.

Око окречене куће Симе Марковића простире се пространо и неравно двориште, ограђено широким проштацима на којима су остали трагови секире. Мало подаље плетени кошар, око кога пасе десетак оваца.

Пред кућом смо нашли само Симиног сина Живорада, развијеног осамнаестогодишњег младића, ведрог и насмејаног.

— Отац није код куће, казао је он, али сад ћу га ја дозвати. Ономад умре један сусед, па су и он и мајка отишли на подушје.

И младић је, као срндаћ, лако отскакутао уз стрму косу да дозове оца. То време искористио сам да се мало одморим и разгледам све око ове мирне сеоске куће. Нисам дуго чекао док се појавио Сима. Смирен и одмерен, ушао је у двориште, отварајући вешто вратнице на плоту и пропуштајући своју жену Ленку напред, што ми је одмах пало у очи.

Сима је човек осредњег раста, мршав и коштуњав, али још увек лак и снажан. Плава коса и бркови чине га млађим него што је, тако да му нико не би дао педесет и две године, колико је он оставио за собом. Само опаљено лице није могло да задржи свежину младости; око усана су бразде дубоке и изразите, а чело набрано и озбиљно. Очи овог сељака необично су речите: из њих вири нека чудна добра благост и тиха сета. Они имају плаву боју ведрог неба, и рекло би се, отворено и поштено гледају на цео свет. Сима је уопште тих и одмерен човек; у сваком његовом покрету има много одмерености, у свакој речи много изразите смирености.

Када говори, Живорад и Ленка пажљиво га посматрају, нетремице гледају у њега, диве му се и гутају сваку његову реч. А он прича тихо, тихо, погледајући час у таласасте шумадиске пропланке, час у сабеседнике. Али увек гледа отворено, одређено и право у очи.

— У задрузи су нас била шесторица браће, почео је Сима да прича свој ратни доживљај. У турски рат отишли смо четворица и, хвала Богу, вратила се сва четворица. За аустриски рат подрастао је и пети брат. Тамо смо пошли петорица, али, на жалост, вратила се само тројица. Двојица су погинула, а трећи, који се разболео, па, као неспособан, враћен кући, умро је баш пре него што ћемо се ми вратити.

У аустријски рат ја сам ушао као поднаредник. Знате, још у бугарском рату произведен сам за подофицира. Био сам нишанџија прве батерије пољског брзометног дивизиона Шумадиске дивизије другог позива. Из Крагујевца сам кренуо у Ужице. Одатле смо, после оних првих борба, наступали кроз Босну, у правцу Сарајева. Потиснули смо били непријатеља све до Хан-Пијеска и чак горе до Гласинца. После смо, богами, морали да се повучемо. Када је почела наша општа офанзива, двадесет првог новембра 1914, прешли смо Мораву и дошли до села Рошце. Ту смо добили наређење да дођемо до школе. Речено нам је да се пред нама налази слаб стрељачки строј пешадије. Затим стиже наређење да један топ изиђе у прву борбену линију, а друга три да остану код школе.

Мој командир, артиљериски капетан прве класе Павле Витас и ја били смо одређени да пођемо с топом. Али, како је ситуација била врло лабава, хоћу рећи тешка, још у путу добисмо наређење да се одмах вратимо, јер, веле, наша је пешадија исувише слаба. Таман се ми вратили, кад кроз један сат опет наређење да изиђемо на положај и штитимо пешадију, па после пола часа опет ново наређење да се поново вратимо. То нас је баш добро изморило и измрцварило, али ко у рату још и о томе води рачуна.

Провели смо тако један сат у саставу батерије. Била је ноћ. А у само свануће, тек што се мрак дизао и зора почела да плави, стиже нас ново наређење да изиђемо на положај, који је од школе био удаљен нека два километра. Требало је до тучемо непријатеља и подржавамо нашу пешадију. И то до последњег метка, казали су нам у наређењу. И заиста, нисмо штедели муницију. Све брзом паљбом тукли смо их пуна три сата. Горело је пред нама и небо и земља. Али, богами, ни они нису седели скрштених руку. Млатили су и они нас, и те како.

А пред нама је била цела једна аустриска брдска батерија, поред пољака, које су они имали да им се ни броја није знало. И не лези ђаволе. Таман ми мислимо да смо их умирили, кад се отвори једна лудачка паљба. Туку они и само шрапнел пршти око нас. Саставило се небо и земља, па као да пада неки челични град из облака. Од силне земље и чуда не види се прст пред оком. Тако је трајало два до два и по сата, а онда командир уочи да је њихова брдска батерија, која је од нас била удаљена свега две хиљаде и шест стотина метара, почела нешто да се колеба.

Господине капетане, рекох му ја, да обуставимо паљбу док почну да товаре и прежу.

Командир ме само погледа и одобри:

— Право кажеш. Обустави ватру.

А после двадесетак минута, када они почеше да прежу и товаре, ми осусмо на њих брзу ватру какву нисам никад у животу упамтио. Сав ми се топ био усијао и нисам могао цев да дохватим. Био је као жива жеравица. Мислио сам да ће се истопити као восак. Мој командир и ја били смо гарави од барута, баш као да смо изишли из неког оџака.

У то је стигао Дванаести пук првог позива. Е, сад је било лако. Пешаци су, брате, све и сва у рату. Они су ти они који освајају и господаре, а, јадници, они највише и подносе. Ми артиљерци права смо господа према њима. Дванаести пук, све младићи и снажни и лепи као јабуке, појачали су наш пешачки строј и подигли морал код изморених и проређених војника.

Предвече, некако, дође командант отсека па пита:

— Ко су командир и нишанџија оног брзометног топа што је данас разбио непријатељску батерију? Цела им је батерија раскокана: и коњи, и људи, и топови. . .

— Ми смо, рекосмо му командир и ја. Вршили смо своју дужност, колико се могло, кажемо ми и мало се онако као шепуримо.

Настало је затишје. Покојни Краљ, који је онда био Регент, објавио је тада војсци да на тлу Србије нема више непријатеља, осим заробљеника. Ми се затекли у Ужицу. Ту ми се разболе командир и умре, несрећник. Уместо њега дође Миленко Аћимовић, капетан прве класе. А мало затим, у Бајиној Башти, стиже наређење Врховне команде, да свака борачка јединица, по избору, предложи по једног најхрабријег војника или подофицира за одликовање. Командир постројио војнике па каже:

— Ја сам, војници, нов; ви знате ко је међу вама био најхрабрији?

Војници сви у један глас повикаше:

— Сима Марковић!

Тако изабраше мене. И ја сам ти двадесет деветог јуна хиљаду деветсто петнаесте добио Карађорђеву звезду. Право да ти кажем није ми било мрско.

Али најтеже беше на бугарском фронту. Из Бајине Баште отишли смо за Књажевац, а одатле на Тресибабу. То је било крајем септембра, по старом календару. Управо, ако хоћете баш тачно, двадесет осмог септембра. Бугари су дивљачки нападали. Тешком муком тога дана одбили смо седам њихових напада. Све јуриш за јуришем, све крвавији од крвавијега. У пешадији изгибоше грдни људи. Командант Петог кадровског пука тражи тада од дивизије, да се повуку наша два брзометна топа са положаја. Пропашће ми, вели, и људи и топови. А дивизија му одговара:

„Ни корака! Ви треба да заробите њихове топове, а не да повлачите своје!“

Ухватила ноћ. Ситна, хладна јесења киша не престаје. Бугари ударише у напад. Наша пешадија била је свега тридесетак корака испред нас. Ми тукосмо докле могасмо. И у рововима настаде клање. На нож, на бајонет! Измешали се наши са Бугарима, па се не зна ко кога бије, ко кога туче. Чујеш само урликање, псовке и јауке, да ти се коса диже на глави. Изгибоше официри, изгибоше војници, а командант само трчи од једног до другог па виче:

— Не дајте се, браћо! Издржите још који часак, они више немају муниције.

Наш водник прими под команду једну чету пешадије, јер пешадиски официри беху изгинули сви до једнога.

Страшна је то била ноћ. Кукњава и запомагање, не зна се ко кога коље. А киша једнако сипи и помрчина као да постаје све гушћа.

Погибе и командант Петог кадровског пука. Погоди га куршум посред чела. Заломише Бугари лево крило и већ хватају наше предњаке. Кад то виде водник поче да урличе:

— Сеци запрегу! Вади затвараче! Моји артиљерци за мном! ЗА МНОМ јунаци, чувајте главе и животе! За мном, имаћете кад да изгинете!

Крвава је то ноћ била. Нећу је заборавити да живим три живота…

(Милан Шантић, „Витези слободе“, Седма сила, Београд,

*

Извор: МАГАЦИН