Отписивањем територије ампутирали бисмо извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ

Дакле није било немогуће пронаћи где је гроб Милоша Обилића а ни где се родио кнез Лазар Хребељановић, док су сви знали на ком месту се одиграла Косовска битка. Уједно је то место било и обележено и представљало је свето, готово митско место на коме су се, обично једном годишње, најчешће о Видовдану, окупљали Срби из свих крајева не само некадашње Југославије, већ и из иностранства.

Ни након окупације 1999. окупљања нису прекинута.

И то је оно што опстаје. То је српска раван која пробија кроз сваку окупацију и тврдоглаво истрајава и наставља да живи. Као онај цвет са фотографије који је пробио кроз бетон и цвета на сред тротоара. Сам бетон, вегетативна пустош, и у сред ње уздигао се мали, шарени цвет. И завладао је тротоаром. Свој је на своме.

Међутим, поред Косова поља које је познато и за чију се славу зна у далеком свету, у близини су места везана за главне актере саме битке: место на коме је сахрањен Милош Обилић и мсто рођења кнеза Лазара Хребељановића. За разлику од славног Косова Поља, ова два места од изузетног значаја као да су игнорисана.

Најстрашније је што су и већини Срба сасвим непозната.

Замислимо ово: да је неком другом народу познато место на коме су се одиграли догађаји или родили јунаци на чијим је вредностима и делима изграђен њихов национални идентитет, својеврсна космогонија, митологија и етички кодекс. За такво место би знао читав свет; било би промовисано и туристима и археолозима, истраживачима, етнолозима и историчарима.
Долазили би људи из целог света као на ходочашће, као што у Атини посећују Акропољ и Партенон. Самим тим, та места би била уцртана у карте и мапе као незаобилазна зато што се управо ту одиграла најважнија епизода српске и европске историје или јер је ту рођен (или је сахрањен) један од учесника значајне битке (вероватно најзначајније у европској историји, али Европа ће то тек увидети) која садржи све елементе античке трагедије.

Стицајем тешких околности, ланца ратова, несрећа и, на крају, пада под НАТО окупацију, та мајзначајнија места деценијама су лежала запуштена, запарложена и препуштена на милост и немилост временским и људским приликама и неприликама.

О томе мислим откако сам писала о гробу Милоша Обилића и о Прилепцу. Та места се налазе на простору Старе Србије, односно Косова и Метохије.

Овде долазимо до кључне ствари: оног трена ако арбанашко америчка инвазија на Косово и Метохију буде призната, изричито или конклудентним радњама (у чему се већ далеко одмакло) као независна држава, оно од чега и око чега је изаткан идентитет и духовна раван овог народа остаје у тој тзв. држави, међу непријатељским народом, њему на располагању, да га представља како хоће, да га окити својим заставама и упише као своје национално благо.

Да преименује, као што је учинила по непоштењу чувена Американка италијанског порекла Ана ди Лелио у својм памфлету ,Битка на Косову у Албанском епу“ Стефана Немању у Стејана Неманија, а Милоша Обилића у албанског витеза Милош Копилика.

Фалсификовање и брисање српске историје је свеобухватни политички пројекат косовских Албанаца. У приштинском дневном листу „Епока и ре“ чак је својевремено излазио фељтон са тврдњама како је породица Немањић у ствари породица „Немани, албанског порекла“, а да је “српска квазиисторија“ касније ову династију приписала себи!
На пример тзв. Косовске власти су 2005. године чак делиле туристичке публикације на енглеском језику, штампане са грбом УН у којој се српски манастири представљају као културна добра Албанаца из времена Византије.

Значи Албанци штампају књиге и туристичке брошуре којима промовишу наше споменике као своје; они то могу, јер ми то ниједном нисмо учинили.

А замислите само брошуру са фотографијама уређеног места и обновљене Милошеве цркве у Лабу онако како је путописац Челебија описивао 1660. год. ( ,,У манастиру има кандила од драгог камења и разноврсних кадионица пуних сирове миомирисне амбре. Манастирски калуђери дан и ноћ служе долазеће и одлазеће госте, будући да су манастирске задужбине и простране и богате“ итд) ; гроб Милоша Обилића, величанственог јунака који је учинио подвиг као што би био да је, рецимо, неко пробуразио Хитлера кад је кренуо на Пољску.

Где су наше монографије? Туристичке брошуре? Екскурзије? Није одувек било ово стање, могло је да се оде у Лаб и до Новог Брда. Нисмо та светилишта нашег бића и светиљке духа поштовали ни третирали онако како је требало.

Признањем некакве независности уместо проглашења окупације, аутоматски одсецамо Лазара и Милоша, одбацујемо десетерац и гусле, Бановић Страхињу, Дечане и Грачаницу, Љевишку и Бањску…. Јер смо признањем и то, де фацто, прихватили.

Отписивањем територије ампутирали бисмо и само извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ.

Шта би била Грчка да јој није Акропоља? Да се од Грчке одузму Партенон и Метеори и да се онда од ње тражи признање некакве нове реалности, да то више није Грчка већ нека друга држава, њој непријатељска и супротстављена?

Замислимо руљу која понавља са свих медија како Хомер, Платон ни Ахил нису били Грци и да су их у ствари Грци ‘отели’ том неком народу који је заузео део територије којој Грчка треба да призна независност? Шта остаје од Грчке?

Чим би срж и симбол њеног идентитета били препуштени неком другом, то више не би била Грчка.

Или да се од Египта тражи да призна да Кеопсова пирамида, Сфинга, Асуан, Долина краљева који представљају симбол те државе? ( Што се духовне равни тиче она је, након продора Ислама, разбијена пошто су сви наведени споменици више од једног миленијума старији од данас владајућих ислама и коптске цркве, те је Египћанима староегипатска духовност туђа и не осећају је као нешто своје. За разлику од Срба, који су и данас, највећим делом, задржали исту, српску православну веру, као и у време Косовског боја).
Сматрати инвазију и окупацију дела територије за легалан основ настанка нове државе је само по себи апсурдно; признати некакав нови, фантомски ‘косовског’ а несрпског и антисрпског ентитета значи препустити оном ко се њиме заогрнуо и све што под ‘косовски’ спада… А то није само географија већ топографија душе – почев од светих ликова кнеза Лазара, Милице, Милоша, преко епских песама.

Како ,,у почетку беше реч“, то се с предајом свега почело најпре језички.

Последњих година највећи проблеми за Србе и најдискриминаторскији закони према њима донесени су на Косову и Метохији.

Такозване Косовске власти Србе протерују, затварају их; руше њихове древне манастире; тзв. косовска полиција их не штити, напротив.

Некаква лажна косовска скупштина одузима Србима права, проглашава независност, издаје документа, захтева међународна признања, тражи да постане чланица УНЕСЦО.
Са којим/чијим културноисторијским споменицима, знају то подносиоци захтева, а знају и они који ће им, по свему судећи, захтев и прихватити.

Сетих сам се Кара Мурзиних речи да ,,дати лажно име – подједнако је важно као у рату дати диверзанту добра документа и маскирати га у униформу противника.” 

Свако представљање арбанашког као косовског је својеврсно уваљивање рога за свећу.

Ако су један Хашим Тачи, или Рамуш Харадинај некакви косовски званичници, испада да је све са префиксом ,,косовско” према Србима непријатељско и туђинско; у њима сам помен, нпр. косовске војске одн. војске Косова изазива гнушање у најмању руку (као и у мени, уосталом).
Наши медији извештавају о Косовском закону који брише силоване Српкиње (Ало, Септ. 15); Законом “бришу” силоване Српкиње; затим о некаквом ,,косовском” аналитичару Љумиру Абдиџику (који је, као случајно, Албанац), Блиц, 1. септембра; Затим о опомени ,,косовских” стручњака: Косовски стручњаци: Опасност од формирања балканског ИСИС – Радио (шатро)Слободна Европа, исто 1. Септембар; и наравно, незаобилазни Б92 у чланку “Ризик од формирања балканске ИД?” као и памфлет тексту где преноси изјаве некаквих ,,косовских аналитичара” , све редом Арбанаса, који се жале: ,,Србија наставља са својом лицемерном политиком на два колосека, кажу косовски аналитичари,“ “Србија лицемерна, прави се фина пред светом…” ; ту је и ,,косовски ” премијер, Хашим Тачи (Арбанас, терориста одговоран за више десетина убистава). који изјављује како “Дачић може да преузме косовски пасош, пошто је рођен на Косову” (Вести–Ауг 24, 2015)

Затим, Косовски музичари одржаће концерт у Берлинској Филхармонији, пише наша агенција Бета, Хм, не верујем да је у питању Василиса, нити појци неког од манастира. Да, опет су то Арбанаси. Бета–Сеп 3, 2015, и о смрти ,,косовског” етнографа и члана ”косовске” академије наука (албанске) Краснићија, и тако даље и тако даље.

Много је таквих примера и сваког дана небројено пута у информативним и политичким емисијама сведоци смо намерног уношења забуне и криминалне језичке десрбизације Косова.

Када је песник Милан Ракић, учесник борбе за ослобођење Косова, тронуто и пуне душе писао стихове о косовским јунацима, певао је о онима који су ове што се данас представљају као ”Косово” , поразили и од њих косовску земљу ослободили:

,, Косовски јунаци, заслуга је ваша
што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.”

Данас су неким круговима, ,,косовски јунаци” Битићи, Таћи, Харадинај и албански терористи. Сви Албанци, само не Срби.

Они које су, док су били у служби једне друге силе и у њено име зулумћарили, косовски јунаци победили.

Манипулацијом придев ,,косовски” , уместо да у нама пробуди понос, ратнички дух, родољубље и жар а да прва асоцијација буду епски циклуси и витка појава Косовке девојке, осунчано поље божурова, полако се измешта из заједничке херојске и славне тачке српског националног бића и пребацује у негативну, неправедну, убилачку тачку с ликом Хашима Тачија, двоглавим црним орлом и црквама у пламену… – сликама које представљају увреду свакоме ко о Косову има макар и магловите представе.

На српској духовном бићу, на косовском, почива грабежљива албанска шапа и она отима све што тај префикс носи: историју, традицију, светиње, манастире, гусле и косовски еп.

Против тога се морамо борити свим средствима у рату у коме је свако од нас војник, а битка и оружје је само једна, једина реч.

За почетак.

Извор: КМ Новине