Душан Басташић: Више учимо о биткама Ромела у Африци него о страдању Срба

Председник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Ј. Басташић

Душан Басташић, предсједник Удружења грађана „Јадовно 1941“, рекао је да су се злочини, односно геноцид НДХ-а над Србима протеклих деценија систематски заташкавали те да до прије осам година није знао да је у комплексу усташких логора Јадовно – Госпић – Паг убијено више од 40.000 људи, од чега више од 38.000 Срба.

Говорећи о акцији „Олуја“ у којој је протјерано око 220.000 Срба из Хрватске, Басташић каже да је то само једна од етапа, те да се за њу не може рећи да је крај јер свакодневно смо, како истиче, свједоци васкрса идеологије НДХ унутар данашње Хрватске.

НН: Недавно је по осми пут обиљежен Дан сјећања на Јадовно. Јесте ли задовољни како је то све протекло?

Басташић: Никад више људи из Србије и РС није било као сада. И што је за нас јако важно – нисмо никад имали јачу и бољу медијску подршку из Србије и РС, а сигурно је да је то дјелимично и због доласка највиших представника РС и БиХ. То је тада био најзначајнији регионални догађај, који су хрватски медији потпуно затворили. Невјероватно је да ни у једном интернет медију нигдје није објављена вијест о томе.

Кости ниједне јаме гдје су жртве бацане на подручју Госпић – Јадовно – Паг нису ексхумиране.

НН: Ако се не варам, Хрватска је формирала Комисију за ексхумацију жртава из Другог свјетског рата. Имате ли информација о њеном раду?

Басташић:Од Срба у ту комисију уврштено је само једно свештено лице и од неколико сједница он је присуствовао само једној. Те активности се обављају без икаквог судјеловања институција Србије, РС и БиХ, али и без политичких представника Срба у Хрватској.

Та комисија далеко од очију јавности предано ради већ три или четири године и ако се мало дубље копа могу се наћи и њени извјештаји гдје се види да су из неких јама кости ексхумиране и пренесене негдје у Осијек у привремену гробницу. Ми о томе не знамо ништа.

Прошле године таква комисија ишла је на Шаранову јаму која је симбол страдања. Тамо је урадила прелиминарна истраживања. Нисам успио доћи до њиховог извјештаја, али на интернету се врти снимак наслова „У Шарановој јами нема ничега“, нема костију. Ми имамо извјештај хрватских спелеолога који су се спуштали 1963. године, гдје пише да су на дну нашли 1,35 метара седимента костију, а та јама је широка између седам и десет метара. Како је могуће да сад нема костију? Код нас је оправдана сумња да је неко извадио то ван или оно што је вјероватније и лакше – да су јаму затрпали.

Непримјерено је да Хрватска то ради далеко од очију и представника других и да о томе не даје никакве информације. Сматрамо да би ту требало да буду укључене институције РС, Србије и БиХ.

НН: Тешко је очекивати да Хрватска пристане на то.

Басташић: То је нешто што би било тако нормално, али то говори о данашњој клими која је присутна и у медијима и која нам даје за право да мислимо да ту постоји институционална подршка. Такви злочини не застаријевају и кад би то тражиле институције државе – не видим начин на који би они то могли одбити.

Прије осам година мало ко је знао за Јадовно. О острву Паг, великом стратишту, другој „плавој гробници“, гдје је 8.000 људи убијено није се знало ништа, али онда се 2007. године почело све откривати и сада је страшан отпор у Хрватској.

Предлог Магацин-а:

Сведочанство о геноцидној политици НДХ: Расистички белег за српски народ

НН: Јесу ли Срби највећи кривци што се о томе не зна?

Басташић: Па јесу. Зашто је то скривано и зашто су јаме скриване и послије злочина бетониране и затрпаване? Ипак, жртва наших људи, чланова наших породица није била узалудна и захваљујући том историјском искуству почетком протеклог рада као народ смо се понијели другачије. Тамо гдје смо били већина пружили смо организовани отпор, а тамо гдје смо били мањина у великим градовима смо се склонили. Управо ово што ради Јадовно је једним дијелом у функцији превенције геноцида. Ако се то десило једном – нико не може гарантовати да се то неће поновити, а тај луксуз себи не смијемо дозволити.

Ових дана је годишњица „Олује“ и у том страшном злочину од 1991. до 1995. године много људи је расељено, главе је изгубило 2.200 људи и то је много, али далеко мање него од 1941. до 1945. године и ипак смо нешто научили.

У нашем образовном систему – погледајте уџбенике из историје, тамо има пет пута више написано о искрцавању на Нормандију и ратовању Ромела у Африци него о страдањима Срба у НДХ.

НН: А ми на то одговарамо тако што ће наша дјеца учити о холокаусту.

Басташић: То је посебна прича. Холокауст се искључиво односи на геноцид над Јеврејима. Ми нисмо смогли снаге да у наш образовни систем уврстимо образовање о геноциду над Србима, већ смо, а мислим да је то и Србија урадила, одлучили да потпишемо уговор с установом у Израелу која ће наше професоре едуковати да уче дјецу о холокаусту. Да не буде забуне, то све финансира Влада РС. Један дио наших професора историје, српског језика и књижевности је одлетио авионима у Израел, боравио неколико дана и учио о холокаусту. Једна група је отишла прије неки дан.

Дешавало се да хрватски предавачи са Института „Иво Пилар“ (Пилар један од идеолога усташтва) у Загребу дође у Бањалуку и у Јеврејском културном центру нашим професорима објашњава шта је Јасеновац. Да ствар буде гора, водио је наше професоре у Шарговац да им објасни шта се тамо десило.

НН: Па о чему се ту ради, нашем незнању, незаинтересованости…?

Басташић:: Не знам. Да ли знате да је на сајмишту логора у Београду страдало око 6.000 Јевреја и више од 10.000 Срба? Вјерујте ми да јако мало људи зна да је међу тих 10.000 људи побијено 6.500 жена, дјеце и стараца са подручја Козаре. Тамо се сада гради музеј холокауста и све финансира Србија, која се и обавезала да плаћа, а у ствари у документу пише подршка док је то за мене одштета, 950.000 евра годишње сљедећих 25 година јеврејској заједници. Немам ништа против позитивног и адекватног односа према јеврејској заједницина подручју Србије, али сада се то покушава и у БиХ, а сматрам да морамо много више учинити за властите жртве.

НН: Мени и даље није јасно због чега је такав однос?!

Басташић:: Незаинтересованост, незнање, неосјетљивост за властите жртве, а с друге стране очит интерес да се за своје жртве уради нешто. У Србији већ постоји пилот пројекат тог образовања о холокаусту у школама и у тим приручницима је тачно прецизирано шта се сваких 10 или 15 минута дешава на часу. Ја тамо ништа нисам видио о српским жртвама.

НН: Како гледате на славље поводом акције „Олуја“? Многи тврде да је то завршница планова НДХ.

Басташић:: То је легитимно право Хрвата да величају и обиљежавају као велику побједу, али то је срамота.

Често „Олују“ називају завршетком, али то није завршетак. Можемо свједочити васкрсу идеологије НДХ унутар данашње Хрватске. Анти Старчевићу, идеологу усташтва, се диже све више споменика, све више улица и тргова добија његово име. Он и његови сљедбеници су Хрватском сматрали цијели простор БиХ.

Оно што је било 1941. до 1945. године је била једна етапа реализације те деценијама стваране идеје, оно деведесетих је била друга етапа, а ако неко мисли да се Хрватска одрекла својих стратешких циљева – у заблуди је.

Предлог Магацин-а:

Документ о усташким злочинима: Укупно „расходованих“ Срба било је 191.002 …“

Пребиловци

НН: Организовали сте поклоничко путовање у Пребиловце, гдје је убијено неколико стотина Срба.

Басташић: У Пребиловцима, искључиво српском селу, се од Видовдана па до Илиндана 1941. године десио велики злочин, гдје је више од 800 људи изгубило живот. Највећи број тих мученика, жена и дјеце, је убијен бацањем у Шурманачку јаму код Међугорја, која се налази на око два и по километра ваздушне линије од мјеста гдје се наводно указала Госпа.

До те јаме, лично сам свједочио, иде се ујутро око четири сата док мјештани нису будни јер се јако љуте кад виде да неко одлази горе гдје се, како кажу, „ништа није десило“. Слична прича као и на Велебиту.

Херцеговци су 1990. и 1991. године ексхумирали те јаме и похранили кости у једну крипту код гробља у Пребиловцима, међутим 1992. године у акцији „Чагаљ“, коју је водио хрватски генерал Јанко Бобетко, то је дигнуто у ваздух. Кости су разнесене и том приликом гробље је девастирано. Чак су и спаљиване кости у гробницама. Дакле, жељело се потпуно избрисати присуство Срба на том простору.

На срећу, потомци жртава су скупили те кости, обновили и направили велелепни храм у којем 6. августа очекујемо велики број ходочасника. Први пут организујемо пут под слоганом „Пођимо у Пребиловце, Крајишници не заборављају“. Организовали смо један аутобус који је пун и нисмо могли више. Надам се да ће сљедеће године уз подршку институција бити више. Илустрације ради, за Блајбург Хрвати организују 150 аутобуса, Бошњаци у Сребреницу више од 200, а ми у Јадовно једва успијемо три. Јако смо неодговорни према тој теми.

*

Извор: МАГАЦИН