То Вам се сигурно дешавало у животу. Да сретнете особу која у комуникацији од 10 реченица бар 7-8 изговори у првом лицу („ја“, „моје“, „мени“ итд). Шта радите кад се нађете очи у очи са таквим саговорником? Обично гледате да се што пре удаљите од таквог смора. Нити Вам је занимљив, нити пријатан.
Али, ако још, док прича о себи, на Вас колачи очи, повисује тон и показује нагле промене расположења, онда сигурно гледате да се од њега што пре удаљите главом без обзира. Једноставно, ствари Вам ту не изгледају нормално. Зато кажете себи „Спаси Боже“ и бежите где Вас очи воде и ноге носе.
Не знам како се осећала особа која је водила интервју Александра Вучића на Пинку, али је он све наведено дефинитивно радио у Пинковом студију. Само што је уместо 7-8, у првом лицу изговорио 9 од десет реченица. Била је то монодрама човека који је као дечак, вероватно, мувама чупао крила, тукао слабије а додворавао се јачима. Сада је дочекао да он буде најјачи. Из њега је текло као из покварене чесме. Све и свашта. Без реда и конца.
Али све је изгледало подједнако страшно. Испребијани брат, помињање некаквог бешења на Теразијама, теза да су његови батинаши пребијањем пролазника и дављењем новинара спречили некакво крвопролиће, па онда сулудо питање постављено аудиторијуму: “да је којим случајем у мом стану из мог пиштоља неко убијен – па да ли бисте ми дали да будем председник државе” (1) … Господе Боже! Ако постоји политички хорор то је било то.
Али и хорор има некакве слојеве. Рецимо, страшно и језиво. Његово поимање случаја „Сава Мала“ баш спада у језиво. „Да су ме позвали, лично бих сео у багер и то урадио. Једини проблем је што је то урађено ноћу”(2) – казао је разгоропађени Вучић…
Забога! Како тај размишља?!
Није проблем ноћ, господине председниче? Ваљда је проблем ко је то урадио и зашто? За чији рачун? И због чега се, уредно позвана, полиција није појавила на месту догађаја? Или је, као у случају “спречавања крвопролића”, била ту и немо посматрала како дебели вратови Ваше партијске војске затварају пролазе и прелазе како им се прохте? Као у турско доба. Зар процену и спречавање “крвопролића” не треба да врши полиција? Да је она радила свој посао и изашла у Савамалу одмах када је позвана, можда би срчани болесник Слободан Танасковић (1958 – 2016), чувар објеката у Херцеговачкој, који је био сведок догађаја и ког су ти, који су изволели да Вас не позову, са фантомкама на главама везали, одузели му мобилни телефон и лична документа, био још увек жив! Можда не би доживео срчани удар, изазван стресом?! Ваљда је то проблем, а не што су багерима по кућама млатили баш ноћу, забога.
И ваљда се успешност посете Америци не мери тиме да ли Вас је неко испратио до аутомобила или не? Зар ћете због тога дати Косово?
Па, онда, оно “Нисам се дивно осећао због одласка у Вашингтон… тресао сам се због одговорности за ову земљу, за сваког од 7,3 милиона грађана”(3) – зар то није признање да са психом… О, Боже, боље да завршим …
… Да, свега смо се наслушали у том интервјуу на Пинку. И напримали Његове мржње и фрустрација. А све у ПРВОМ ЛИЦУ …
_____________________________________
Пише: Драган Милашиновић
