Косово и Метохија – између наше и њихове реалности

Најава Александра Вучића да ће као председник републике покренути „унутрашњи дијалог“ о питању Косова и Метохије усталасала је читаву политичку јавност у Србији.

Озбиљна прашина се пре свега (и то сасвим оправдано) подигла због позива да српски народ коначно „прихвати косовску реалност„. Она се представља као спасоносна пилула, као једини лек за „српска историјска лутања и тумарања„, као једини пут изласка из „историјског ћорсокака“ у који смо упали због некакве митоманске политике према КиМ. Од нас се тражи да одбацимо „митове и сукобе“ јер је „разрешење косовског Гордијевог чвора једини гарант нашег пријема у Европску унију„.

А шта подразумева та у Бриселу и Вашингтону тако упорно истицана „косовска реалност„?

Према мишљењу наших западних „партнера“ и њихових марионета у Приштини, оличених у властима косовске парадржаве, та „реалност“ се огледа у сувереном и независном Косову, Косову као субјекту међународног права и Косову као будућем члану Уједињених нација. У Косову као „правној и демократској држави, мултикултурној и мултиконфесионалној заједници равноправних народа“.

Та „реалност“ се огледа у српској „агресији на албанско Косово„, у српској кривици за југословенске ратове, у релативизацији историјске истине, у тобоже српској великодржавној, империјалистичкој политици према Албанцима на КиМ, у некаквом геноциду над албанским становништвом у јужној покрајини.

Та „реалност“ се напослед огледа и у томе да су Срби варвари и дошљаци, а Албанци аутохтони живаљ на Балкану од постанка света. Њихова „реалност“ је она у којој су Срби прихватили дух самопорицања као своју врховну идеолошку парадигму.

Сви знамо за фамозни комунистички Устав из 1974. године који је Косову и Метохији признао статус де факто републике у оквиру СФРЈ и тиме означио почетак процеса постепеног издвајања јужне српске покрајине из уставно-правног оквира Србије. Тај устав био је директна последица политике планске десрбизације Косова и Метохије под тактирком тадашње крајње србофобичне савезне власти која је и у границама београдског пашалука видела „Велику Србију„. Намерно мењајући демографску слику КиМ комунистички режим стварао је своју верзију антисрпске реалности коју је онда инкорпорирао у федерални Устав, тако је наметајући Србији и српском народу као „готову ствар„.

Такву на антисрпском наративу саграђену и у кухињи западног хегемонизма и шиптарског иредентизма припреману реалност намећу нам и данас. Овога пута кроз бриселски дијалог и преговоре о чланству Србије у ЕУ. Некада су од нас тражили да погазимо своје државне и националне интересе зарад „очувања братства и јединства“ и мира у заједничкој „југословенској кући„. Сада од нас поново траже да заборавимо на своје интересе, овога пута зарад некакве политике „европског јединства“ која се претворила у разарач суверених држава и гумицу за брисање идентитета европских народа.

И данас покушавају да издејствују промену Устава, овога пута како би у нови, према евроатлантистичким плановима скројени уставни поредак Србије уградили тезу о независном Косову. Тиме би се створило тле за укидање Резолуције 12 44, а на међународном плану афирмисао антисрпски поредак на Балкану. Од нас траже да Албанце питамо где су наше границе, да са терористима разговарамо о међама наше државности, иако је суверенитет нешто о чему ниједна озбиљна држава не може и не сме да преговара. Замислите да Тел Авив са Палестином преговара о својим територијама? Незамисливо, али ником ни на крај памети не пада да позива Израел да се одрекне својих „заблуда и илузија“. Зашто онда од Срба траже да нову косовску „реалност“ прихвате као „историјску чињеницу“ која ће им тобоже помоћи да из „мрачног света бајки и митова“ закораче на „европску светлост дана„?

Који треба да буде наш одговор?

На нама је да им јасно ставимо до знања да српски народ има своју реалност. Реалност која није заснована на лажима и митовима, већ на чврстим историјским чињеницама. Чињеницама које су трн у оку Западу, а наше једино и најјаче оружје у заштити Косова и Метохије. Чињеницама које су једина историјска истина, које су исписане вишевековном борбом српског народа за одбрану својих државотворних, културних и духовних трагова на Косову и Метохији. Чињеницама које ће остати вечни подсетник да су Косово и Метохија средиште српског цивилизацијског, националног, политичког и верског идентитета.

Због тога морамо да им поручимо следеће:

Реалност је да су Косово и Метохија колевка српске државности.

Реалност је да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Србије.

Реалност је да суштинска аутономија није и не може бити исто што и независност.

Реалност је да се Косово и Метохија налазе под шиптарском окупацијом.

Реалност је да се ван својих домова налази преко 280 хиљада интерно расељених и прогнаних Срба са Косова и Метохије, који су били жртве шиптарске политике прогона и етничког чишћења.

Реалност је да су демократија, правда и верска слобода шпанско село за квазидржавне власти у Приштини. Реалност је да су Срби на КиМ грађани трећег реда. Реалност је да је због великоалбанских аспирација косовских Албанаца животе изгубило на хиљаде српских цивила, порушено на стотине српских цркава и манастира, а да ниједан злочинац за ова злодела није био приведен пред лице правде.

Реалност је да је „државност Косова“ производ политике „коначног решења српског питања“ коју су на Косову и Метохији насилним методама спроводили албански сепаратисти још од периода османске окупације.

Реалност је да ми не треба да трагамо за „трајним решењима„, јер су она за нас записана у Уставу и Резолуцији 12 44.

Реалност је да признања тзв. Косова нису легална јер нешто што је настало једностраном војном агресијом НАТО пакта и грубим повредама међународног права не може бити предмет важећег признања.

Реалност је да стопа наталитета Албанаца на КиМ убрзано пада.

Реалност је да се на Косову и Метохији налазе за Србију стратешки важна природна богатства, којих се не одриче ниједна суверена држава.

Реалност је да тзв. Косово није самостална држава већ сепаратистичко-терористичка творевина.

Како „самосталном“ назвати територију која је и даље међународни протекторат и на којој се налазе међународне војне и цивилне снаге?

Како „независном“ назвати територију која нема самосталну економску снагу већ преживљава захваљујући страним донацијама и финансијској помоћи западних земаља?

Реалност је да је тзв. Косово неуспео пројекат политичког Запада.

Реалност је да Србија више није сама. Услед великих геополиитчких промена у свету наша међународна позиција се радикално променила у односу на ону из 90-их година. Сада су уз Београд моћни савезници, Русија и Кина.

Пећка патријаршија, Грачаница, Високи Дечани, Богородица Љевишка, Девич, Гаиместан, Косово поље, Трепча, Газиводе, све су то стубови српског присуства на Косову и Метохији, трагови српског државног, етничког и историјског права на територији Косова и Метохије, темељи наше, српске реалности у којој су Косово и Метохија не „политички баласт“ и „беспотребни терет“ већ најважније државно и национално питање, наша есенцијална бит, срж нашег, српског поретка и светосавског погледа на свет.

Да се разумемо. Нису разговори погрешна ствар, нама је и потребан општи, свенародни договор око КиМ. Али право питање гласи шта ће бити садржај тих разговора? Нама не требају разговори о „будућем статусу“ Косова и Метохије јер је ту одлуку српски народ донео већ 1389., а потврдио 1912. и 1989. године.

Нама требају разговори о начину како ту одлуку дугорочно да остваримо, како Косово и Метохију да сачувамо у државном оквиру Србије.

Није инсистирање на српском Косову и Метохији разлог наших „историјских пораза“ нити је „одбацивање косовског терета“ наша улазна карта на обећани европски брод, јер тај брод већ убрзано плови ка леденом брегу. Ако сада, када са тог брода сви беже главом без обзира, ми одлучимо да предајом Косова и Метохије купимо своје место на бриселском Титанику, знајмо да ћемо уместо „у светлој будућности“ завршити на мрачном дну атлантистичког океана.

Није очување Косова и Метохије наша заблуда нити разлог наших историјских тумарања. Главни узрок наших сталних пораза лежи у погрешном, површном и несистематском приступу српском националном питању, мањку јасне и кохерентне државотворне политике и одсуству свести да је одрицање од Косова и Метохије почетак краја Срба као нације и Србије као државе.

Данас од нас траже да ставимо тачку на Косово и Метохију. Сутра ће то исто тражити и за Републику Српску. Па Војводину. Онда ће доћи на ред и Рашка област. Све ће им то поћи за руком ако будемо наставили да се понашамо као гуске у магли и пристајали да уместо своје реалности бирамо њихову „реалност„.

Пише: Данијел Игрец

*

Извор: ЦАРСА