Заборављени спасилац инђијских Срба

Сигурно се питате чему овај наслов и како је то неко спасио Србе у Инђији када су они већина у инђијској општини. Разумљива је твоја збуњеност читаоче јер се о овој особи не говори већ 67 година. Када се његово тело вратило у земљу од које је и постао, Срби у Инђији су заборавили свог пароха Радослава Марковића који је скоро шездесет година службовао у Инђији. Ове године је 150 година од његовог рођења и време је да се поново Инђинчани подсете свог некадашњег пароха и доброчинитеља.

Радослав Марковић је рођен 14. јануара 1865. године у Мошорину од оца Илије, учитеља у Мошорину, и мајке Милице. Прва слова је научио од свог оца, код кога је и завршио основну школу. Његов отац, као припадник образованијег слоја српског становништва у Угарској одлучио је да га пошаље у Гимназију. Тако Радослав стиже први пут у Сремске Карловце и уписује Карловачку Гимназију где завршава ниже разреде гимназије. Потом прелази у Нови Сад где завршава и више разреде гимназије.

Већ у својим гимназијским данима Радослав почиње да активно учестује у политичким и културним дешавањима међу Србима. Постаје члан ђачке организације Слога на чији је чело ускоро дошао. По завршетку Гимназије 1884. године уписује Богословију у Сремским Карловцима. Већ 1888. године успешно завршава и Богословију и Радослав је одлучио да постане свештеник. Та одлука је изменила живот и Радославу и инђијским Србима.

Срби су Инђију поново населили 1746. године. Све до 1825. године нико им се није мешао у живот. Обрађивали су своје њиве и чували стоку онако како су их њихови дедови учили. А онда је власт одлучила да у Инђију насели Немце. Немци су са собом донели и нову технологију обраде поља и узгоја животиња. Мала немачка заједница се сваке године ширила и већ средином века сустигла је по броју српско становништво. Срби нису могли да сустигну Немце економски. Почели су да продају своја имања и селе се из Инђије. А 1888. године у Инђији је остало свега 630 Срба, а Немаца је било 5000 – 6000. Тада је у Инђију дошао млади богослов Радослав и испросио од инђијског пароха Јована Павловића ћерку јединицу Даринку. Радослав и Даринка су се венчали 30. јануара 1889. године, а Радослав је постао помоћник свом тасту одмах по рукоположењу у марту 1889. године. Радослав и Даринка су имали четворо деце: Теодора (1889. – 1891.), Душана (1892. – 1965.), Милицу (1894. – 1979.) и Владимира (1906. – 1921.). Теодор је умро још кад дете, а Владимир са петнаест година и његову смрт отац Радослав до смрти није прежалио. Тако је млади свештеник Радослав започео свој рад у стаду од Христа му повереном.

Али тек што је ћерку венчао Јован Павловић се разболи и умре у априлу исте године. Радослав је по упутству од Пречасне Конзисторије у Сремским Карловцима преузео инђијску парохију као администратор. Чим је преузео парохију, двадесетчетворогодишњи Радослав Марковић суочио се са сиромашењем Срба и њиховим одласком из Инђије. Како би то спречио млади свештеник основао је неки вид пољопривредне задруге како би задржао Србе и њихов мали капитал ујединио како би могли бар црквену земљу да узму под аренду уместо Немаца. Тиме је заустављено исељавање Срба.
Због свог занимања за задругарство Радослав је прочио књигу Јаше Томића “Паметно назаренство” (штампана 1895. године) и већ 1897. године Инђија је добила прву пољопривредну задругу у Аустро Угарској монархији. Та задруга је означила нови полет инђијских Срба и трајно зауставила исељавање. Срби су почели економски да јачају, а и постајали су вреднији, мада и даље многи нису могли да промене своје навике, па је Радослав Марковић свако јутро ишао од куће до куће и будио своје парохијане како би што раније устали да у раду не заостају за Немцима. Он ступа у преписку са Јашом Томићем и 1898. године у Загребу учествује у оснивању Савеза Српских Земљорадничких Задруга и постаје члан управе Савеза.

Поред свог занимања за задругарство, отац Радослав бавио се и историјом, демографијом и статистиком, те је 1901. године написао дело Православна српска парохија у Инђији крајем 1900. године. У њој је изнео кратку историју Инђије, дао драгоцене описе заната и занимања којим су се Инђинчани бавили, дао попис српских породица, као и податке о њиховом богатству и имању. Дао је описе обичаја и навика тадашњих становика Инђије, али изнео је и њихове мане и у чему све заостају за својим немачким комшијама. Ово дело је позитивно одјекнуло у научној јавности и похвале су стизале са свих страна, чак и од славног Јована Цвијића.
Поред старања о материјалним приликама Срба у Инђији отац Радослав водио је бригу и о духовном и телесном уздизању њиховом те је 1905. године основан Српски соко. Пошто нису имали просторија чланови Сокола су вежбали у порти инђијске цркве, а свештеник Радослав је постао први старешина Сокола. Због својих заслуга 1906. године изабран је за посланика на црквено – народном сабору.
Његов рад препознао је и Синод Карловачке митрополије те је од 1907 – 1911. године држао курс о задругарству како би будући свештеници такође помогли напредак и развој својих места у којима ће службовати. Практичне вежбе отац Радослав изводио је у инђијској задрузи, коју је представио студентима као идеалан модел.

У Првом светском рату, као и многе друге српске прваке, ни оца Радослава Марковића није мимиошао живот у логору и заробљеништву. Истог дана када је рат почео 28. јула 1914. године Радослав Марковић је био ухапшен са још четрдесет Срба мештана и затворени су у уланској касарни. Ускоро му се ту придружио и Јаша Томић. Прота је ускоро пребачен у Руму, а одатле пуштен кући. Није смео ни на улицу да изађе без одобрења. А када је српска војска ушла у Срем, Радослав Марковић је поново затворен, заједно са још неким мештанима, и тек су 1916. године враћени кућама. У затвору је био шиканиран и мучен, али прота је све стојички издржао.

Када је октобра 1918. године почео распад Аустро – Угарске монархије, и у Загребу основано Народно вијеће, 25. октобра у Инђији прота оснива Народно веће заједно са осталим интернирцима. Немци из Инђије који су се склонили у Бачкој, када су се вратили кућама, затекли су своје куће како су их и оставили. Председник Народног већа у Инђији, Радослав Марковић није дозволио да у Инђији завлада безакоње, па је он у име комаданта седмог пука наредио да се свакодневно добује и да се читају “наредбе” комаданта пука. Инђија је ослобођена 8. новембра 1918. године на Митровдан. Немци му ову доброту никад нису заборавили. Прота је био учесник и збора у Руми када је српски живаљ из Срема јасно рекао да жели да се уједини са Краљевином Србијом.

После рата, за проту су наступили нови дани, али не и лакши. Нова држава, Краљевина СХС, почела је да спроводи аграрну реформу. Прота, и даље као члан Савеза земљорадничких задруга, писао је о аграрној реформи и залагао се да аграрни реформу изведу земљорадничке задруге јер су оне најбоље могле да реше. Он се бојао да би политичари то могли да злоупотребе и да сељак опет остане без ичега. Године 1928. Радослав Марковић је изабран за доживотног председника савеза. Исте године, један незадовољни задругар је извршио напад на проту са циљем да га убије, али на срећу прота је преживео, али је носио последице до краја живота. За свој труд и залагање добио је два ордена Светог Саве, орден Белог орла и Југословенске круне, а у цркви је добио право ношења напрсног крста.

Радослав Марковић био је и сарадник Матице Српске која је објавила његове броје чланке и расправе, као и његово веома значајно дело Инђија 1923. године која представља допуњено издање из 1901. године. Биран је за члана Књижевног савета Матице српске, а тридесетих година и за члана Историјског друштва у Новом Саду. Од 1922. године издавао је у Сремским Карловицима лист Живот који се бавио и црквеном политиком и црквеним питањима, али и питањима од општег значаја за социјални положај становништва. Прота се бавио и књижевним радом и иза себе је оставио и неколико приповедака које говоре о менталитету становништва које је живело на овим просторима на преласку XИX у XX век.

Радослав Марковић је предано обављао своје дужности све до избијања Другог светског рата. Да не би прошао као у Првом светском рату, прота одлази у Београд. Инђијски Немци су долазили да га моле да се врати у Инђију, али он је то одбио јер није смео да крене на пут, бојећи се усташа. Чак су и усташе хтеле да га придобију за себе, да се прикључи Хрватској православној цркви, али прота је и то одбио и сачекао је крај рата у Београду.
По ослобођењу враћа се у своју Инђију, али Инђија више није била иста. Инђијски Немци су отишли, а у Инђију су стигли колонисти. Стари прота више није имао снаге да се уклопи у нову средину. Живео је тихо и повучено. У последњим данима се занимао за математику. Умерен у јели и пићу, скромних прохтева. Али 14. децембра 1948. године више се није пробудио. Предао је душу Господу тихо, као што је и живео. Сахрањен је иза олтара инђијске цркве, а опело му је служио епископ Викентије, будући патријарх српски, са бројим свештенством.

Протин велики пријатељ била је и Исидора Секулић која га је често посећивала. Такође прота се дружио и са инђијском интелигенцијом пре свега са велепоседником Ђорђем Војновићем. Њих двојица су заједничким снагама успели да подигну Соколски дом у Инђији. На његовом месту данас се налази Културни центар.

Нажалост, данас је потпуно избледело сећање на оца Радослава Марковића у Инђији. Више га се ни његови наследници у инђијској цркви не сећају. Овај апостол задругарства, тихо је отишао из сећања својих мештана иако је њима посветио читав свој живот и службовање у Инђији. Он је заслужио да се сећање на њега обнови и да неке институције понесу његово име, не само у Инђији, већ и у Срему, па чак и у Војводини, јер својим делањем прота није задужио само Инђију већ и Војводину. Тиме би му се Инђија адекватно одужила за његов шездесетогодишњи труд и залагање за напредак.
Зато морамо да освежимо сећање Инђинчана на свог попа Рацка који је свој живот дао за њих.
Аутор: Вукашин Вукмировић

*

Извор: РИТАМ ИНЂИЈЕ