Скупштина АП Косова и Метохије као последња шанса за одбрану Србије

Једна по једна линија одбране Србије и српства падају. Када су Срби на Косову и Метохији скоро па одустали од барикада, кренуле су да падају и остале линије одбране Србије. Ситуација је данас апсурдна, а то је да највећа опасност Србима на Косову и Метохији и Србима у Србији долази од велеиздајничке Владе Србије. Она је очигледно спремна на издају и ту не треба гајити никакве илузије о некој прикривеној борби која ће се пре или касније пројавити. Она већ одавно своје институције на КиМ назива „паралелним“, она већ одавно Српски народ на КиМ назива „српском заједницом“, она већ одавно базира своје предлоге за споразумно решење у оквиру „независног Косова“. Дакле она (велеиздајничка Влада) је већ све оно што је за Србе неприхватљиво, одавно прихватила.

Сећам се једног догађаја из блиске прошлости, када су барикаде на Косову биле у пуном јеку. Сестра која је иначе из Гњилана, а која је удата на северном Косову после кратке посете својима у Гњилану дословце ми је овако рекла: „Кад би Срби на северу знали како је живети под шиптарском влашћу, они би сви од 7 – 90 година даноноћно били на барикадама“.

Нажалост, изузев бетонске барикаде на мосту на Ибру у северној Митровици све остале барикаде су пале.

Сетимо се споразума о интегрисаном управљању границом (ткзв. ИБМ) који смо ми Срби са севера Косова и Метохије веома наивно прихватили и препустили стратешку тачку коју смо држали, а то је било место где је сада тај прелаз заживео. Једини који су тада осветлали образ и који пред Богом немају одговорност били су одборници Српске Радикалне Странке који су напустили седницу 4 општине северног КиМ. Тако је пала и та линија одбране.

Да не помињемо много других корака које је садашња власт предузела како би што више ослабила позицију Срба на терену, тј. на Косову и Метохији.

Оно што остаје као задњи адут у одбрани Србије и есенцијалних српских интереса, а не само Косова и Метохије јесте проглашење Скупштине АП Косова и Метохије. Ово тело има утемељење у Уставу Републике Србије, јер да подсетимо постоји и Скупштина АП Војводине са покрајинском Владом и осталим телима. Дакле, овакво једно тело било би апсолутно легитимно и утемељено у Уставу и законима Републике Србије. Оно што је веома битно јесте наћи некога ко ће такав корак подржати. Званична Србија сигурно неће, јер се то коси са њеном антисрпском и противуставном политиком. Русија би под заштитом међународног права, резолуције 1244, референдумске воље грађане и на крају братског српског народа могла да једну такву акцију подржи и осигура. Од званичне дипломатије такви се кораци не очекују, али се очекују од народа који је притеран уза зид и који ако сам не завапи и не потражи помоћ нема се коме другом и чему надати. Да направимо малу дигресију и кажемо да сва могућа решења у евентуалном споразуму званом „Бриселска издаја“ су не само неутемељени у Уставу и законима Србије него су у апсолутној супротности са њима. Да наставимо даље и не улазимо у детаље већ да пробамо да практично и суштински образложимо овај не предлог, већ „национални вапај“ за спас Србије. Дакле, ово тело које ће ако Бог да и бити основано, биће заштита целокупног територијалног интегритета и суверенитета Србије над КиМ. Постоје различита мишљења и ставови према оваквом једном решењу али је сигурно да су очи и уши васцелог српства уперене у север КиМ (а посебно у одборнике четири општине), а ја ћу себи дати слободу да их прокоментаришем и кажем свој суд.

Поједини политичари, аналитичари и други говоре како би овакво решење довело до интервенције КФОР-а и шиптара на север Косова и Метохије и како би дошло до етничког чишћења Срба са ових простора. Да одговоримо: као прво ово тело не би била Српска Скупштина северног КиМ већ Скупштина АП Косова и Метохије, те је то један од аргумената зашто интервенција не би имала оправдање, изузев ако оправдања и нема него је оправдање гола сила. Ако је оправдање гола сила, онда како год да урадимо интервенција нам не гине. У том смислу нема оправдања за војном интервенцијом. Друга је могућност да ми Срби са КиМ прихватимо понуђену „Бриселску издају“ и да онда полако спремамо ствари и у тихом прогону напустимо Косово и Метохију.

Читајући српску историју, човек не може а да се не диви чојству и јунаштву Срба из свих српских земаља. Срби никада нису прихватали издају и никада се нису саглашавали са силом и окупатором. Бивали су окупирани, али су увек радили на ослобођењу. Тако би требало да буде и сада. Износећи свој лични став, чврсто верујем да ће и сада тако бити. Нама свакако предстоји страдање па ако нас неко војно и примора да напустимо своја огњишта и свету косовску земљу оно нам оставља и право да се сутра на то огњиште и на ту земљу исто тако и вратимо. Ако ми сами прихватимо и потпишемо овакав један документ (издају) онда губимо право на легитиман повратак, а он сигурно у оба случаја мора бити са оружјем. Закључак је да је страдање загарантовано, само је боље страдати кратко и као човек него се мучити дуго, бесмислено и као нечовек.

Надамо се и Богу се молимо да ова последња линија наше одбране неће пасти без борбе, јер ако падне у борби у борби ће се и вратити, а ако падне без борбе сигуран сам да тада никаквог благослова наследити нећемо.

Милан Јездић, уредник портала „СРБИ НА ОКУП“