Приче из Великог рата: Јаруга смрти

На обе обале реке лешеви и још лешева, и да буде још страшније, рањеници који умиру!

Лешеви! Толико смо их видели последњих дана а је напа самилост, мало-помало, почела да копни, а тек ови самртници!

Наилазимо на једног: стопала су му смрзнута у опанцима који су сада само блок леда. Његове надуте шаке су огромне. Помирен са судбином, чека свој крај… Једино његове очи још живе на том полумртвом лицу, те очи које нас прате док пролазимо… Кад тамо, мало даље, један јадни старац, са шаторским крилом на леђима. Показује ми своја слеђена стопала. Обраћа ми се. Ја га не разумем. Иако знам да је мој гест у овом тренутку сувишан, нудим му кекс. То није оно што он жели. Он с великом муком подиже руку, полако, прстом упртим у оно што заправо жели. Пратим погледом куда је прст упрт и схватам!

Он од мене тражи да му скратим муке револверским хицем!

Убрзавам корак. Још мртвих, других у смртном ропцу… А има их још и још…

Поред леша веома младог мушкарца, једва двадесетогодишњака, који је, трупа укоченог, а ослоњеног на лактове, скончао широм отворених очију упртих у небо које као да вас дозивају и моле, с друге стране, један војник се вукао. Он покушава да настави да напредује не више на ногама јер то више није био у стању, него на коленима и рукама. Он је без обуће, док се његови табани, огуљени и одвојени од костију, зјапе и висе као поцепани ђонови ципела…

Шта учинити за ове несрећнике који умиру од глади или хладноће у овом леденом беспућу?

У току та два сата пута, дуж ове јаруге, ове страшне јаруге смрти, прате нас ужас и страва и дочекују иза сваке кривине, иза сваке стене.

(Анри Барби, „Арбанска голгота – Агонија једног народа 1915“, Штампарија Време, Београд, 1928.)