Миодраг Зарковић: Албанка ми је сестра колико ми је Грухоњић брат

категорија Косово и Метохија / дана 10/07/2017 у 18:22 часова /

Док погром Албанаца над Србима на КиМ још увек траје, а да ни за један злочин баш нико од Албанаца није одговарао, филмовима се промовише „помирење“ између тих истих Албанаца и Срба, а њихови аутори најављују активнију кампању од септембра.

Почетак окупације Косова и Метохије 1999. Албанке дочекују британске војнике уз чију ће помоћ, између осталог, бити протерано и преко 250 хиљада Срба, побијено и киднаповано на хиљаде, попаљено и порушено све српско што буде на дохвату руке.

 

  • КМ Новине ће се такође актвивније бавити разоткривањем ове гнусне преваре како би смо спречили обману домаће јавности која се на тај начин припрема. У оквиру тога трагаћемо за чињеницама, доказима и стварним догађајима
  •  Данас вам представљамо поглед новинара Миодрага Зарковића на ову пропагандну кампању финансирану албанско – немачким – ЕУ новцем, истих оних који на отимању Косова и Метохије раде већ деценијама користећи најбруталније методе.
Пише: Миодраг Зарковић

Постоји оно блесаво уверење како морате да прочитате књигу или одгледате филм, пре него што дате свој вредносни суд о том делу. Тај став је дубоко лицемеран, зато што занемарује двојаку природу уметничког или каквог другог стваралаштва у савременом свету. Наравно да не могу да говорим о сценаристичким или режисерским дометима наводног филма `Албанке су наше сестре` ако га нисам одгледао, али зато итекако могу унапред да изведем закључке о циљу, сврси и друштвеним последицама једног таквог остварења, ако погледам ко га и на који начин користи.

Чак је и сам наслов споран. У то да су Албанке наше сестре убеђују нас исти они који не сматрају да су Албанке наше држављанке – на пример БИРН Косова, правни субјект који није заведен у српском али јесте у привредном устројству „независне Косове“, а који је набројан међу копродуцентима спорног филма. Како неко ко гази по Уставу моје државе, који је иначе написан врло јасно, и историјском наслеђу моје нације, које је одолевајући вековима већ уклесано у вечност, може да препозна ко јесте а ко није моја сестра?!

Ништа мање узнемирујућ није ни други копродуцент – Независно друштво новинара Војводине. Оснивач и програмски директор тог друштва, које нити је независно нити је новинарско а најмање је војвођанско, јесте Динко (Сабахудин?) Грухоњић, иначе рођени Бањалучанин који већ деценијама живи у Новом Саду.

Динко Грухоњић (десно) Илустрација: Трагови-следи.ком

Дотични је пре седам година извештавао са отварања нове зграде Радио-телевизије Републике Српске, што му је, како је истакао, био први одлазак у родни град после југословенских ратова. Том приликом је написао да у „фашистичкој“ Бања Луци више „нема оних лијепих, дугоногих, дуговратих, суптилних, мистичних градских љепотица које одузимају дах“, затим да „у таквом граду, у којем живе само једни, ни женске ни мушке љепоте неће бити“, односно да ће Бањалучанима „ноге бити све краће, а погледи све тупљи“.

Иначе, на постјугословенским просторима, етнички најочишћеније целине јесу Хрватска, Муслиманско-хрватска федерација БиХ, и они делови Косова и Метохије који се налазе у рукама шиптарских терориста (јужно од Ибра). Грухоњић и клика му, међутим, тамо никада не опажају ни кратке ноге, ни глупе погледе, ни фашизам.

Искрено говорећи, ко има примедбе на изглед Бањалучанки, или је идиот, или је сексуално поремећен. Али, ко после цитираних речи о Бањалучанкама пусти Динка Грухоњића и његове штићенике да Србији држе предавања о `нашим сестрама`, биле оне албанске или неке друге припадности, тај ни у траговима нема основног људског достојанства.

Ми Срби имамо своје сестре. Српкиње. Обавештење за суманутог Грухоњића: прелепе су, дугоноге и бистрих очију. Није то сама наша, пристрасна оцена, већ доживљај и многих странаца. Албанке, тј. Шиптарке, не могу да нам буду сестре у том смислу у којем су нам Српкиње, напросто зато што немамо исту крв.

Протест за отимање – Приштина, 1998.

Могу ипак да нам постану сестре, додуше у преносном смислу. Са неким се можете ородити браком, заклетвом, духовном везом… Али, то не бива ако не поштују ни наше историјско наслеђе, ни наше највише друштвене и државне договоре, као што је Устав.

Као што не бива да се уметничким или документаристичким изразима сматрају `филмови` који се ослањају на погубну, никада чињенично потврђену противсрпску пропаганду, о наводним `масовним злочинима` и `геноцидима` које су српске борбене јединице починиле током ратова деведесетих. Таква је отужна остварења лако препознати и без претходног гледања: по наслову, а поготово по продуцентима и дистрибутерима. У Србији којој је стало до опстанка, наводни филмови те врсте не смеју бити приказивани, зато што подстичу мржњу, шире лажи и призивају нове несреће.

Зато свака част онима који су осујетили приказивање филма `Албанке су наше сестре` у Нишу. То су ми браћа. Док они попут Динка Грухоњића, огрезли у фашистичким иступима против српског народа, могу да ми буду само непријатељи.

 

Извор: КМ Новине