Хоће ли нам ЕУ на крају затражити да Дачић победи на Евросонгу, а да Додик пређе на ислам?

ПРАВИ ЛИ СЕ ХЕР ВОЛФГАНГ ПЕТРИЧ ЛУД ИЛИ ЖЕЛИ ДА ОД СРБА НАПРАВИ БУДАЛЕ?

• Бивши протектор у БиХ – Волфганг Петрич – саопштио нам је да би „Србија могла да буде примљена у ЕУ тек за десет година”. Али, шта ћемо ако Србија већ „за пет година буде спремна”, како је ономад најавила Јадранка Јоксимовић? Да ли ће нам онда рећи: Е сад још само да се придружите санкцијама према Русији и признате Косово, па сте све обавили?
• Петрич нам великодушно указује: „Србија је слободна да негује културне и економске односе са Русијом, што би чак допринело побољшању односа ЕУ са њом!” Ова се може објаснити немачко-аустријском иницијативом да се, упркос Американцима, откоче индустрији Немачке неопходни Јужни и Сјеверни ток 2. Али, зашто само културни и економски односи, а не и војни и политички? Зато што се не сме дирати у пресудни евроатлантски монопол на претњу силом у региону!
• Аустрија је најпре анектирала Босну, а у Великом рату напала Србију. Хитлер је своју домовину Аустрију, на одушевљење земљака, прикључио Трећем рајху и окупирао Србију. Послератни председник Аустрије Валдхајм био је камуфлирани есесовац који је починио ратне злочине у Србији. Аустрија је помогла сецесију Словеније и међу првима признала независност Хрватске и Косова. Није чудо што би Петрич, као Аустријанац, желое да се много тога заборави из његове националне историје. Наша славна прошлост, међутим, није замишљена, него постоји. Изузев ако Гаврило Принцип није био терориста

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Фонд стратешке културе

         „ДОК смо крајем 90-их видели европеизацију Балкана, сада видимо балканизацију Европе” – рекао је Волфганг Петрич у опширном интервјуу „Политици” од 26. јуна о.г.

         Ако је већ тако, ког ђавола ћемо ми онда тамо?

         Није ли нам, као европскијим од ЕУ, боље да останемо ту гдје смо, а да они крену на пут ка нама. Наравно, уз услов да испуне услове, задовоље стандарде и отворе поглавља за која је одавно је речено да их ни они сами не би задовољили, а стављају их пред нас.

         Наравно, ова контрадикција и служи Петричу само зато да Србији „подигне реп” прије него што нам у истом интервјуу Петрич саопшти да би „Србија могла да буде примљена у ЕУ тек за десет година”.
Али, шта ћемо ако Србија већ „за пет година буде спремна”, како је ономад најавила Јадранка Јоксимовић? Да ли ће нам онда рећи: Е сад још само да се придружите санкцијама према Русији и признате Косово, па сте све обавили?

         Шта ће они тек ако Србија тада и на то пристане, а у међувремену ЕУ укине санкције Русији и призна Косово?

         Да ли ће нам из Брисела послати нове додати услове да, рецимо, Дачић побједи на Пјесми евровизије или да Додик пређе на ислам? Али, ако ЕУ остане колико-толико озбиљна организација, испада да ће спремну Србију држати бар још пет година на стенд бају. А сјетимо се, колико пута су нам поновили: „Брисел вас једва чека и термин пријема зависи искјључиво од вас”.

         Укратко, Брисел нас и даље истовремено и ваби и одбија јер је искуство старих са новим Европљанима показало да као кандидате могу да их јашу и мамузају, али кад постану пуноправни чланови, хоће и да одлучују, равноправно са Њемачком, Фанцуском и др. Шта тек да очекују од дивљих Балканаца?

         Ди Велт: „Петрич је пријатељ ОВК.”

         Новинарка „Политике” Петрича је затим упитала за неуспјешна хашка суђења за злочине над Србима на Косову, уз напомену да и у западним медијима (њемачки Ди Велт, нпр.) слови за „симпатизера ОВК блиског њеним вођама”.

         Петрич је непријатно подсјећање на везе са Харадинајем лаконски одбацио као „рекла –казала”, а за Хаг дао „објашњење”. „Чињеница да су процеси против косовских Албанаца у Хагу довели до многих ослобађајућих пресуда, често у атмосфери у којој се сведоци нису осећали безбедним, била је јако фрустрирајућа.”

         У преводу са тог евро-новоговора, то је значило да су сви свједоци са запечаћеног списка тужилаштва или ликвидирани или као сљедећи на реду за ликвидацију промијенили исказе дате у истрази. На страну што је Хаг послије тога све оптужене ослободио и што није предузео ништа да се тај типично мафијашки обрачун са свједоцима, под покровитељством међународне заједнице, расвијетли, него Петрич тај скандал назива „фрустрирајућом атмосфером”. И још цинично „види шансу да се то исправи на суду за злочине ОВК који почиње да ради у Приштини”.

         Шансу он ваљда види у томе што се исти они који су, ућуткивањем свједока, ослобођени у Хагу, сада налазе на предсједничкој и премијерској функцији. Петрич као правник добро зна да се и не може два пута судити за исто злодјело, па каже да је „најважније да у Приштини дође на власт нова политичка елита”. А те нове, као што и сам зна, нигдје ни од корова, изузев ако мисли на Албина Куртија.

         Уосталом Петрич је био делегат ЕУ у Рамбујеу, а ултиматум Србији био је алиби за бомбардовање, сличан оном који је Беч упутио Београду 1914.

         „Америчка моћ је благотворна,
а руска – злоћудна”

         „Политика” га затим пита „зашто је тако наоштрен према улози Русије на Балкану”. А Петрич вели „зато што Русија себе види у геополитичком сукобу са Европом, што су дестабилизација ЕУ и ометање балканских земаља да се усагласе са ЕУ, корисне за Русију.”

         Колико се сјећам, било је сасвим другачије. Русија је, напротив, подржавала проевропски курс Србије и сматрала да она може да буде руски линк у сарадњи са ЕУ. Онда су, међутим, САД прекршиле Бушово обећање Горбачову да се НАТО неће ширити на Исток. Поставиле су ракете дуж спољних граница Русије и обојеном револуцијом срушиле демократски изабрани проруски режим у Украјини. Тако су Европу увукли у конфронтацију са Русијом, а када се Унија опирала, Викторија Нуланд је кратко и јасно рекла: „Ма ко још ј… ЕУ”.

         Показало се да је била у праву, поготово када је Вашингтон успио и да Европљане упрегне у примјену економских санкција против Русије, од којих Њемачка трпи највећу штету, и епидемијом русофобије зарази стари континент.

         Путин је логично закључио да је„ЕУ постала вазал САД”, да „не доноси самосталне одлуке и није партнер за преговоре”, да „адреса ЕУ није Брисел него Вашингтон” итд. Али, Унија је губитком аутономије изгубила и самопоуздање и унутрашњу кохезију и међународни ауторитет на Балкану, који сматра својим запуштеним геополитичким забраном. А уз Русију, појавило се још самосталних играча (Кина, Турска). За то нису криви Путин, Си и Ердоган, него Меркелова и Оланд. Петрич лупа на погрешна врата.

         Дугинова геополитичка понуда

         Али, иде и даље па каже: „Ја се снажно супротстављам мешању било какве велике моћи у унутрашње послове мањих држава када је очигледно једини интерес иза тога политичка моћ”.

         Елем, када САД и вазална ЕУ држе Балкан под папучом онда то има добротворне сврхе, а кад се ту појави било ко други, онда само шири голу моћ. Наравно, Петрич би на то одговорио да су ЕУ па и НАТО били слободан избор балканских земаља. При том би, међутим, занемарио да је тај избор направљен у златно доба ЕУ када је дјеловала као обећана земља. Затим, да су касније све њене чланице учествовале у бомбардовању Српске и Србије. Па онда да је та организација више од деценије у кризи на ивици распада изгубила престиж и привлачност, чак и за привилеговане Британце. Даље, да због тога ЕУ најприје треба да се консолидује у садашњем формату да би примала новаке. Па, да у међувремену Брисел малтретира кандидате све новим условима и неизвјесним роковима.

         Да ли треба даље набрајати разлоге што по свим анкетама већина Срба у Србији и Српској неће у ЕУ, а поготово у НАТО? Што је већина Македонаца гласала за странку која је против евроатлантских интеграција. Што бар половина Црногораца такође није за то.

         Најзад,евроазијске интеграције (енергија, инвестиције, трговина) за Балкан су развојно перспективније него евроатлантске, и нису огољено ширење моћи.

         А онда Петричево охрабрење: „Истовремено, Србија је слободна да негује културне и економске односе са Русијом, што би чак допринело побољшању односа ЕУ са њом!”

         Ова његова широкогруда дозвола, може се објаснити њемачко-аустријском иницијативом да се, упркос Американцима, откоче индустрији Њемачке неопходни Јужни и Сјеверни ток 2, који је претходно закочио Брисел. Али, зашто само културни и економски односи, а не и војни и политички? Зато што не треба дирати у пресудни евроатлантски монопол на пријетњу силом у региону!

         Чувени руски геополитичар Дугин близак Путину, међутим, позива: „Уђите у Евроазијски савез и дајте Русији међународни легитимитет да штити ваш суверенитет. А Путин, видјели смо у Сирији, не напушта свога савезника”. Неки други потрошене партнере мијењају као чарапе.

         Да ли је Дејтон наметнут или је резултат конснезуса?

         Дио интервјуа посвећен је другој српској земљи. „Дејтонски споразум је наџивео своју корисност. То је био конснезусни споразум који су спољне силе наметнуле одмах након рата као једини могући спразум прихватљив за све три стране, али је укоренио етничке поделе. Сада нам треба споразум који долази изнутра и одражава жеље домаћих људи – сопствена одговорност уз поштовање права ентитета” – рече хер Волфганг и оста жив.

         У три реченице пет контрадикција.

         Прво, ако је Дејтон преживио, онда је то алиби за његово кршење, а све санкције које је ОХР примјењивао према појединцима и институцијма током минулих 25 година, укључив и 2017, носиле су образложење „непоштовање Дејтонског споразума”. Да ли су онда они, у ствари, радили праву ствар што су игнорисали преживјели Дејтон, па их треба рехабилитовати или је споразум постао анахрон тек од дана публиковања Петричевог интервјуа?

         Друго, ако је Дејтон наметнут, што први пут чујемо од једног високог представника УН/ЕУ, то је такође покриће да га сви крше. Али, по чему је опет наметнут ако је једини био прихватљив за све три стране и донесен конснзусом?

         Треће, како је то Дејтон укоријенио етничке подјеле када знамо да су постојале и раније и да Титово братство-јединство и Микулићево саоцијалистичко заједништво народа нису преживјели демократију, као што ни Калајево босанство није наџивјело црно-жуту монархију.

         Четврто, да је био могућ „унутрашњи споразум домаћих људи” који би био бољи од Дејтона, они ваљда не би чекали четврт вијека да им то Петрич каже, него би га сами постигли. Два неуспјела покушаја – Прудски и Бутмирски, завршила су још дубљим подјелама.

         Пето, на ентитетима, као и на кантонима, и заснована је територијално-етничка подјела, па ако их Петрич већ поштује, што је онда против тога да се укоријене.

         Ова петљавина треба да камуфлира да је Петрич и данас за антидејтонску централизацију и унитаризацију БиХ коју је Српској бескрупулозно наметао систематским отимањем надлежности још прије 15 година, односно током мандата шефа ОХР-а у Сарајеву. Е, у томе му је, а да ко би други, главна препрека – Додик.

         Петрич се позива на својевремено добру сарадњу са тадашњим премијером РС те за илустрацију наводи да су прије неколико година сједили за истим столом на свечаности у Бањалуци.

         Домаћину приредбе пок. Копањи пословно су сметале Додикове несугласице са ОХР-ом, па их је чак ставио једног до другог. Стицајем околности био сам близу: све се свело на усиљену размјену неколико штурих реченица. Но, то лицемјерно подсјећање на боље дане са Додиком послужило је само за једно „али …”„Морам признати да је Додикова сецесионистичка референдумска политика нешто што не могу подржати јер не желим да РС постане међународно изолована државица”.

         Референдумо-фобија је страх од демократије

Сад би да се опере од Рамуша Харадинаја

         Е то је то! Да не би била „изолована државица”, треба је утопити у БиХ, а ову, подразумијева се, у ЕУ и НАТО. А и како би то била у изолацији поред Србије, Русије, Кине, БРИКС-а и Евроазијског савеза? И по чему би референдум о датуму прославе рођендана РС био манифестација сецесионизма, за који се Додик никада није залагао?

         Борио се само за враћање ентитетских надлежности, односно против фалсификатора Дејтона – Ешдауна и Петрича, прије свих осталих.

         Међутим, након неочекиваног исхода референдума о Брегзиту и непланираног избора Трампа евроатлантисти су оболили од референдумофобије и електорофобије. Баук референдума (највиши израз непосредне демократије) и вишестраничких избора (минимум посредне демократије) кружи Западом. А Додик непланирано добија изборе и недопустиво најављује нове референдуме. Има ли већег гријеха у очима евроатлантистичких чиновника попут Петрича, тренутно на позицији шефа америчког Маршаловог фонда за Аустрију?

         „Како ЕУ може ријешити ишта, ако не може средити неки проблемчић који им прави неки провинцијални лидер звани Додик”!? – рекао је револтирани Петрич још 11. 08. 2014. у интервјуу сарајевском„Авазу”.

         Он је отишао из БиХ још прије деценију и по, а Додик је наставио ондје гдје га је оставио, спрема референдуме о враћању надлежности и кампању за четврти мандат јер више од 90 одсто грађана РС не доживљава БиХ као своју.

         Има, еx в.п. Волфганг рјешење: „Додик је изгубио легитимитет као партнер у Београду. Србија је посвећена приступању ЕУ и стабилном региону, тако да је Београд довољно мудар да се супротстави аспирацијама независности Српске. ЕУ никада не би прихватила такав потез.”

         Не би се баш рекло да је Додик изгубио легитимитет у Београду, јер ено га сваке недјеље поред Вучића на некој државној манифестацији.

         Вучић је два пута био против референдума у Српској, али једном га је Додик одложио, а други пут ипак одржао. Током рата, када је Милошевић био свесрпски вожд, а Српска никад зависнија од Србије, Скупштина РС је одбила Венс-Овенов план и поред свих наговора Слобе, Добрице, патријарха Павла на лицу мјеста на Палама. А то што ЕУ нешто „никада не би прихватила”, нећу да будем прост попут државне подсекретарке САД па да кажем …

         Не прихвата ни Бањалука многе потезе Брисела, па боже мој. Не ради се о ЕУ него о РС, а њу ни Србију као нечланицу не обавезују ставови Брисела.
Коме жели да се заборави прошлост?

         На једном мјесту Петрич чак теоретише о национализму и патриозму и позива се на дистинкцију Тимотија Сајдера.

         „Националисти гледају у замишљену славну прошлост која никада није постојала и на историјске неправде које су им учињене… Патриоти гледају у будућност и желе да њихова држава испуни своје идеале и вредности и успе у свету …”

         Сажето, то је мантра „заборавите прошлост и окрените се будућности!”, коју нам непрестано шиљају они који су нас бомардовали осиромашеним уранијом.

         Аустрија је најприје анектирала Босну, а у Великом рату напала Србију. Хитлер је своју домовину Аустрију, на одушевљење земљака, прикључио Трећем рајху и окупирао Србију. Послијератни предсједник Аустрије Валдхајм био је камуфлирани есесовац који је починио ратне злочине у Србији. Аустрија је помогла сецесију Словеније и међу првима признала независност Хрватске и Косова.

         Није чудо што би Петрич, као Аустријанац, желио да се много тога заборави из његове националне историје. Наша славна прошлост, међутим, није замишљена, него постоји. Изузев ако Гаврило Принцип није био терориста.

         Волфганга Петрича, лично, Срби су запамтили као једног од најсуровијих протектора у БиХ, а Бошњаци по томе што су га раскринкали као лобисту „Дојче телекома”, који је хтио за багателу да зграби „БХ телеком”.

         Намеће се питање: да ли је због једног или два комплимента проевропској Србији и Вучићу као регионалном лидеру, заслужио опширан интервју на ударним страницама„Политике”?

*

Извор: ФАКТИ