Сергеј Кара-Мурза: КАКО РАСТУРИТИ ДРЖАВУ

Када је подражавање Запада постало начелни избор, претворило се у једно од главних средстава демонтаже народа кроз систематско порицање традиција

Животно устројство сваког народа је самобитно, ослања се на институционалне матрице које настају историјски, зависно од природне средине, спољних услова, културе народа и доступности ресурса[1]. На пример, железничка мрежа у Русији настајала је сасвим другачије него у САД. У Русији та мрежа подсећа на „рибљи костур“, и поједине „кости“ се нису међусобно надметале, већ су биле укључене у јединствен систем, у чијем управљању је значајну улогу играла држава. Сасвим другачије него на Западу настало је, већ у Совјетском Савезу, даљинско грејање градова, тако да нам је урбанизација, која је у земљи спроведена током 60-70-их година, већ задала још једну матрицу на коју су људи не само навикли, него и не могу да се од ње „отргну“.

Међусобно се преплићући, те матрице (привреда и школа, здравство и војска, уметност и јавна гласила) „држе“ земљу и културу и мање-више круто задају онај простор у коме земља постоји и развија се – на њима се репродукује народ. Оне поседују велику инерцију, тако да њихова замена другим, макар оне збиља биле савршеније, увек изискује велике трошкове и непредвиђене губитке.

Покушаји да нам се пренесе велики технички и социокултурни систем који се добро показао у другим условима код других народа, врло често се завршавају сломом или су скопчани с тешким потресима. Покушај да се почетком ХХ века насилно разори сељачка општина у Русији и сељаци претворе у „слободне фармере“ и пољопривредне раднике послужио је као катализатор револуције 1917. За седам година толико је уздрмао систем етничких веза у руском народу да су у Грађанском рату Руси једни друге убијали као омражене туђинце.

Сличан покушај да се колхозни сељаци претворе у фармере довео је до дубоке кризе у пољопривреди. Па и први талас колективизације у СССР-у, када је за матрицу узет техничко-социјални систем кибуца, такође је довео до изузетно тешке кризе, док је приликом замене моделом задруге процес успешно кренуо.

У Русији је после 1991. проглашен програм промене свих институционалних матрица. Реформе у Русији постају огроман програм подражавања Запада. То је важан симптом слабљења етничке самосвести. На подражавање, којим се замењује сопствена традиција и стваралаштво, срозавају се културе неспособне да одговоре на изазов времена. Подражавање често поприма карикатуралне облике. Тако су се поглавице хавајских племена приликом контаката с Европљанима опскрбиле шиваћим машинама, видевши у њима символ моћи – и те су се машине шепуриле пред улазом у њихове колибе да би после прве кише постале неупотребљиве.

Подражавају се прилази и структуре напредних туђинаца, подражавање је увек скопчано са додворавањем. Рекло би се да је увек могуће пронаћи објекат за подражавање и у сопственој прошлости, испунити стваралачким садржајем сопствену традицију. Не, подражавалац који сузбија разум и стваралаштво суграђана принуђен је да буде антинационалан (и обрнуто – губитак националног осећања подстиче на мишљење подражаваоца).

Када је током перестројке подражавање Запада постало начелни избор, претворило се у једно од главних средстава демонтаже народа кроз систематско порицање традиција. Л. Пијашева 1990. пише: „Када размишљам о путевима препорода моје земље ништа ми не пада на памет осим да пренесемо искуство немачког ′економског чуда′ на нашу територију… Моја нада тиња заснована на томе да ће ′дух предузетништва′, пуштен на слободу, препородити у земљи и вољу за живот, и протестантску етику“. Ту је вера у подражавање скопчана, како то често бива, с незнањем – препородити у православној Русији протестантску етику!

Реформатори 90-их година у нашим градовима уводе енглеску дужност градоначелника, француску дужност префекта и немачку дужност државног секретара. Повремено се говори и о подражавалачком пројекту стварања у РФ „двопартијског“ политичког система, као што је уобичајено у „цивилизованим“ земљама.

Прелетите у мислима све стране животног устројства – свугде су реформатори покушавали и покушавају да по западним узорима преиначе системе обликоване у Русији и СССР-у. На пример, у Русији је настала особена школа. Она је уобличавана у дуготрајном трагању и прилагођавањима културним традицијама народа, уз помно проучавање иностраног искуства. Њени учинци су били не само добри, већ управо блистави, што су потврдили многи истраживачи и са Запада и са Истока. Не, ту школу одлучише да суштински промене, преустројивши је према особеном шаблону западне школе.

У Русији је током тристотинак година настала особена врста војске, различита од западних армија с њиховом традицијом најамништва (сама реч „солдат“ (војник) потиче од латинског „soldado“ што значи „унајмљен за одређену плату“). Никакве војне предности професионална армија нема, отаџбинске ратове вазда је добијала војска сачињена од војних обвезника која врши своју свету дужност. Таква војска је земљи и народу потребна и сада – али њу одмах почеше да ломе и переустројавају по типу западне најамне армије (чак су увели ознаке са претећим символима – грабљивим орлом, искеженим тигром – оно што одувек беше одвратно руској војној култури).

У Русији се од средине XIX века уобличио државни пензијски систем, различит и од немачког и од француског. Потом је у СССР-у обухватио све грађане, укључујући колхознике. Тај систем се усталио, био свима разумљив и редовно обављао своју очиту и скривену намену – не, сместа почеше да га преправљају по англосаксонској схеми, како би свако сам за себе, индивидуално, штедео за старост, препуштајући приватним фирмама да „укамате“ његову уштеђевину.

Наш систем високошколског образовања обликован је готово 300 година. То је једна од најсложенијих и најскупљих творевина руске културе, то је и матрица на којој се наша култура репродукује. Систем наше високе школе, организација наставе и школски програми – то су оруђа стварања посебне врсте стручњака с високим образовањем, интелигенције. Сва та оруђа која је развила домаћа култура заменити онима предвиђеним Болоњском конвенцијом – значи изопачити механизам репродуковања културе Русије.

Очување народа или постизање безбедности свих система који људе повезују у народ представља непрекидан и динамичан процес. То није очување нечега датог и статичног, то је стална репродукција свих тих система у променљивим условима. Драма совјетског народа крајем ХХ века одиграла се умногоме зато што су држава и друштво сматрали довољним јачање уобичајених, већ постојећих структура постизања безбедности, неодговарајуће оцењујући настале претње нове врсте.

На пример, сваком народу је очигледно важно постизање безбедности његовог информационог простора. То је један од главних параметара безбедности који је дужна да јемчи држава, од њега зависи очување културног језгра народа, његове средишне светоназорне матрице, његове етничке самосвести. Сви ти системи стално се обнављају и поправљају у општењу свих чланова народа или нације, током „свакодневног плебисцита“. У те залихе и токове информација чим ослаби заштита сместа усађују разорне вирусе.

Већ је било речи о томе да један од главних задатака државе представља одржавање „постојаних, правно заштићених и поуздано чуваних граница“.Традиционално су у очитом виду под тиме подразумеване испрва границе територије, затим границе воденог простора, а потом је додат и ваздушни. Али је држава одувек чувала и информациони простор (на пример, борећи се са смутљивцима, јеретицима, мисионарима туђих религија). Методе таквог чувања треба обнављати, преустројавати, изумевати. Ометање Гласа Америке током хладног рата је лош метод, али кад нисмо успели да створимо добар, онда је боље и ометање, уз пратеће губитке. До пораза доводи када се омета, а не стварају се нови методи заштите, саобразни претњи.

Сада нове претње информационој безбедности стварају технологије које обрушавају читаве деонице „поуздано чуваних граница“. Познати пример представља Интернет. Стварале су га војне установе САД као глобалну мрежу размене информација, управљања информационим токовима и даљинског управљања сложеним борбеним системима. Прву његову фазу представљао је систем APRANET намењен за везе између војних база и обавештајних центара САД чак и у случају „глобалног прекида“ информационих система у атомском рату. Али се потом показало да је исход програма још битнији – настала је нова мрежа канала за пренос информација која за себе везује знатан део народâ, поготово образоване омладине, по своме структурише тај део и омогућава да се у његове главе и душе „упумпава“ огромна количина идеја, представа и мисаоних програма, укључујући и оне који циљано разарају системе националне самосвести. То је важно средство демонтаже нашег народа, и дато нам је мало времена за стварање одговарајућих средстава заштите.

Независно од њихових истинских намера, реформатори Русије су крајем ХХ века створили услове у којима очување народа није зајемчено. Опасност нестанка с лица земље више није паничарска метафора.

Међутим, проучавање свих оних удараца који су током последњих 20 година наношени читавом систему веза народа наводи на претпоставку како је у перестројци и реформи био свесно постављен задатак демонтаже совјетског народа као суверéна велесиле и господара великог богатства. Тај задатак је током обављања неминовно прерастао у програм уништавања уопште свих етничких и међуетничких веза народа СССР-а и главног језгра које их спаја – руског народа. Реформатори без тога никако нису могли.

[1] Историја обликовања и садашње стање институционалних матрица Русије размотрени су у књизи С. Г. Кирдине [135].

Одломак из књиге „Демонтажа народа“

Превела Сава Росић

*

Извор: Царса