Споменик Микију Маусу

Какав то народ толико мрзи себе? Који су ти који би, само да могу, продали све? Где год се окренем, по овој нашој Србији, сви нешто роваре, кривинају и избегавају! У данима уочи Видовдана, код нас се организују „ванредне параде поноса“! Ништа Кошаре! Ништа Јадовно! Ништа Косово!

Делује ми да сви само чекају да неко спомене Кошаре, Јадовно или Косово, па да се на њега сручи и кусо и репато са својим оптужбама, којима уопште није циљ само да оптуже, већ да се другима за нешто том оптужбом препоруче! Ево, нека тај неко будем ја! Хајде сад „савремени Срби“, напните се и почните са оптужбама!

Мене није срамота да кажем како наше војнике са Кошара сматрам јунацима и не плашим се да признам да, оне који су преживели тај пакао, третирамо управо онако како не бисмо смели! Од кога да кријем Кошаре? Што да прећуткујем наше јунаштво?

Није ме срамота да кажем да се тресем од ужаса кад год неко спомене Јадовно! Не стидим се тога што бих заплакао над сваком јамом од тридесет и две, а над Шарановом не смем ни да замислим како бих се осећао. За кога да штедим сузе? Да их лијем само из интереса као ви? Нећу да прећуткујем злочине над својим народом и да гутам кнедле пред странцима како бих тим кнедлама зачепио јаме!

Због чега да ме буде срамота што волим Косово? Како да тај бој, којим смо ми добили себе саме, сматрам рупом у својој историји? Што да заборављам кад могу да памтим? Бог нам дао ту голготу како бисмо се вратили себи, а ви сте се нашли паметни да нам је поричете и резултат умањујете! Није ме срамота ни да кажем како мој народ угњетавају на мојој земљи косовској! Рекао бих „нашој“, али бисте се одмах побунили како ви Косово не признајете као своје!

Оно чега ме јесте срамота је та „ванредна парада“ или како је већ називате! Срамота ме је што је то била главна тема пре неки дан! И шта је она донела? Је ли већ данас некоме боље због ње? Јесмо ли данас, браћо расрби, богатији, лепши и паметнији? Јесмо ли европскији народ данас? Је ли нас то лансирало у орбиту у којој круже савремени народи? Хоће ли сад сви бити задовољни? Ето, сад смо земља за пример! Нисмо дозволили само редовну, него и ванредну параду! Шта даље? Има ли још неке? Дајте да испарадирају сви који то желе, па да се свега тога заситимо и да се проевропимо као ниједан други народ! Прећутаћу, обећавам.

Али, када улицама крену литије због потопљене Ваљевске Грачанице, када се постави Зид плача, прође река људи која оплакује жртве са Јадовна, или песмом испраћа преживеле војнике са Кошара, аутобуси Срба крену на Косово да посете Пећаршију, немојте ми тад продавати причу о заосталости и ономе што ви сматрате национализмом!

Сва права су вам дата и све слободе су ваше! Све што треба, како би вас нека страна рука помиловала по глави и дозволила да се у њиховом друштву нађете, вам је уступљено! Све сте заборавили, порекли, оспорили, попљували и погазили! Немојте да вас такве каквима себе сматрате, оличењима демократије, толеранције и интелекта, вређа то што је неко нашао за сходно да се сети ко је и коме шта дугује! Ако вас понижавају и вређају домаћа литература, звуци гусала, мирис тамјана, крстови са цркава, народне ношње и томе слично, зажмурите тог дана! Истрпите тај зулум почињен над вама кад већ и ми истрпесмо оно пре неки дан! Покажите већ једном ту своју наводну величину, а немојте само о њој причати, јер никога тиме не заваравате!

А пошто видим да подизање споменика жртвама НАТО бомбардовања, жртвама косовског погрома и свима осталима, вама највише смета и хтели бисте нешто преко реда, онда прво ви подигните споменик Микију Маусу, јер је то свакако приоритет и веома важно како би вас свет схватио озбиљно, а и како бисте оправдали средства која су у вас уложена!

Пише: Милан Ружић

Биографија Милана Ружића:

Писац, рођен 4. маја 1988. године у Чачку. Основне и мастер студије завршио на Филолошком факултету у Београду на катедри за општу лингвистику. Аутор је књига „Некад, неко, негде“ и “Наше су само речи“. Живи и ради у Лучанима.

*

Извор: Искра