Унутрашњи дијалог о Вучићу

„Нико нема што Србин имаде, геј Хрватицу председницу Владе.“  Народна интернет умотворина.

Кад је Калигула намерио да именује свог омиљеног коња за конзула, то је било зато што му се могло. Споља гледано, исто важи и за Александра Вучића, сад кад је објавио свој избор за новог мандатара.

Јер, Вучић тврди да је Ана Брнабић његов избор, и да ју је изабрао јер је „вредна (и) поседује стручне и личне квалитете“.

Да ли нас суштински треба да буде брига да ли је Брнабићка именована за мандатара зато што су Вучића притиснули странци, зато што стварно мисли да је најстручнија, или зато што је то део пројекта преумљења Срба ког се прихватио као услов за долазак на власт?

Не, у политици као и у спорту се пишу резултати, односно једино је поуздано судити по делима и чињеницама.

Чињеница је да је Ана Брнабић чедо америчке неолибкон епрувете за производњу НВО кадрова за ширење њихове агресивне империје. УСАИД и НАЛЕД су више него довољне референце.

Чињеница је и то да је Ана Брнабић тесно пословно повезана са људима из Вучићевог најближег личног/политичког окружења.

Чињеница је да је избор отворене лезбејке која је прошле године махала заставом дугиних боја на геј паради отворени шамар у лице традиционалне Србије свих вероисповести и светоназора.

Чињеница је, да је само била реч о томе да је било неопходно – због чувених притисака од наших западних „партнера“ – изабрати неку про-западно оријентисану личност, да је било и других који су одговарали опису, нпр. Душан Вујовић или Зорана Михајловић. При томе, Вујовић није ни страначка личност, тако да он испуњава и тај критеријум, ако је он уопште и постојао. Али не – изабрана је баш ЛГБТ Ана.

Дакле, ако је Вучићу наређено да то буде баш она, а не било који про-западни кадар, то значи да се он суштински баш ништа не пита, и да је западно-глобалистичка марионета до краја.

Ако је, пак, могао да бира међу про-западним кандидатима, а опет изабрао њу, то значи да је он свесно, својом вољом, направио раскид са традиционалном Србијом. На исти начин на који је то симболички урадио тиме што је, како јављају медији, дао новорођеном сину име Вукан. У години када се обележава 800-годишњица првог крунисања Стефана Првовенчаног (ако га је заиста и било – кога занима аргументовано оспоравање тог чина може да прочита овај чланак), не може да буде случајно да новоизабрани председник Србије, уз именовање геј-мандатарке, именује сина по ономе ко, по речима првокрунисаног Немањића, „би преступник“ и „изведе иноплеменике на отачаство своје“. Ономе ко се дигао против рођеног брата и избора свог оца Стефана Немање, из ког је проистекао блистави српски средњи век, чију снагу, духовност и сјај, који су кулминирали Лазаровом жртвом на Видовдан 1389. поносно баштинимо и дан-данас, са знањем да смо без њих – неки други народ.

Ове чињенице нам дају за право да закључимо да Вучићево именовање Брнабићке – принудно или вољно, свеједно је – представља недвосмислен удар на немањићко-лазаревску Србију и њен идентитет. Уосталом, као први који је у историји Србије, заједно са Дачићем, једнострано угасио државне институције на косовско-метохијском простору, Вучић је овим само наставио већ утабаним стазама. Као што је и најавио, после полагања председничке заклетве: „Не гледајте уназад, већ унапред, у земљу своје деце, а не у земљу својих дедова.“ И као што је најавио „унутрашњи дијалог“ о КиМ – тек пошто је, не питајући никога, укинуо српску државу и одбрану на северу покрајине – и суочавање са разним „митовима“. Зна се и којим. Сигурно не оним о ЕУ као обећаној земљи.

Има још чињеница.

Вучићу је победу у првом кругу избора зацементирала посета Москви и Владимиру Путину, само неколико дана пре гласања. Тада није било речи о Брнабићки, бар не из његових уста. Стога је правично закључити да је он победио захваљујући најпре „ефекту Путин“ (што укључује и многоструко најављиване поклоњене Мигове, тенкове и друго наоружање), а никако „ефекту Брнабић“. То даје за право онима који ће у будуће доводили у питање демократски легитимитет и Вучићеве победе и Брнабићкине евентуалне владе.

Такође је фер поставити и питање да ли је Вучић својим руским домаћинима бар назначио могућност оваквог избора за мандатара. Као и запитати се да ли би на исти начин – или уопште био примљен. Јер, не заборавимо, Русија је земља која изразито држи до спречавања пропагирања хомосексуализма, поготово међу младима.

Све то не значи да ће Руси, ако их Вучић доиста није о овоме упозорио, икад рећи јавно да су преварени. Као што ни Република Српска неће доводити у питање свој однос са матицом, ма шта преко Дрине приватно мислили о новом премијеру. Али легитимно је поставити и то питање. И Русија и Српска ће се водити делима, али ипак свака, у светлу сопственог положаја, маневарског простора и прокламованих вредности, са свешћу да су и те како допринели Вучићевој победи у првом кругу.

Муамер Зукорлић је, после јасног става о теорији еволуције, изнео и јасан став по питању подршке избору отвореног хомосексуалца за премијера: „Међу тачкама око којих смо се сагласили нема тачке афирмације геј оријентације или афирмације антипородичних вредности… Спремам сам на дневнополитичке, тактичке и стилске компромисе, али на компромисе на рачун духовних и моралних вредности и принципа никада нећу пристати.“ Тиме се, за разлику од Патријаршије, јасно одредио о томе какве вредности заступа и заслужује искрено признање. Слично, бар за сада, важи и за Драгана Марковића Палму. Пасивност СПЦ је отворила огроман вакуум на јавној сцени. Нека се архијереји сутра не чуде шта и ко ће га све још попуњавати.

За крај, вреди поновити и то да је сасвим легитимно противити се избору мандатара на верским и моралним основама. Није то никаква „дискриминација“. (Уосталом, изворно значење дискриминације је моћ разликовања, што традиционалисти управо све време раде и на чему инсистирају.) Напротив: безочну и неприхватљиву дискриминацију испољава политички коректна „либерална“ јавност и њена медијска-НВО полиција мисли, која би да свој беспоредак и негирање апсолутних вредности наметне другима као једину (анти)вредност. То неће проћи, у то могу да буду сигурни.

Пре две деценије, улице Београда су одјекивале (многи су прекасно схватили, потпуно депласираним) скандирањем „Слобо, Садаме“. Можда ће звучати само као ехо прохујалог бурног времена, можда ће се онима са нечистом савешћу само привиђати, а можда ће, у не тако далекој будућности, као утвара однекуд, прво тихо, а онда све гласније, српским улицама, из дубине привидно сузбијене колективне свести, почети да оздвања неки сличан поклич. Можда ми се само чини, али као да и сад благо хујање ветра одјекује полуразговетним шумом: „Вучићу, Содоме… Вучићу, Содоме…“

Пише: Александар ПАВИЋ

*

Извор: ФСК