Има ли српска власт простор за маневар на преговорима о Косову?

У фебруару и марту интензивност преговарачког процеса о Косову је интензивирана, пошто Кетрин Ештон треба да добије резултате већ у априлу, што ће бити одражено у априлском саопштењу Европске комисије. Фактички реч је о временском ограничавању преговора, што не може да се не одрази на њихов квалитет.

Како би се убрзао процес коришћена је различита методика: повећање нивоа преговарачких група до „председничког“, заплашивање одлагањем датума споразума са ЕУ, добри савети америчких и немачких саветника и слично. После договора о границама и пограничним прелазима остало је да се размотри питање потпуне интеграције српских општина у политички, економски и финансијски систем покрајине.

6. фебруара преговори су подигнути на нов, председнички ниво. У Бриселу су се састајали председници Србије и Косова – Томислав Николић и Атифете Јахјага. Мада је сусрет трајао мање од сат времена, Албанци су били задовољни самом његовом чињеницом. Они су оценили чак кратки дијалог као састанак председника две независне државе. Јахјага је изјавила да се састаје са српским председником као шеф суверене, независне државе. Ми смо овде равноправни. То је отварање новог поглавља на нашем путу евроатлантске интеграције, подвукла је она. Николић није био толико оптимистичан. Нажалост, рекао је он новинарима, госпођа Јахјага у току сусрета почела је да говори о људским правима, инсистирала је на томе да две независне државе треба да сарађују. Рекао сам да ако она настави да инсистира на томе да је Косово независна држава, дијалог не може да се развија у правцу трагања за заједничким решењем.

У Србији је састанак оцењен на различите начине, али углавном негативно. Незадовољство изазива пре свега то што ни посланици Скупштине, ни јавност немају могућности да се упознају са документима и током преговора. Војислав Коштуница сматра да је Томислав Николић започео проце уништавања српске државности на Косову, и предложио је председнику да поднесе оставку. У одсусву докумената разматране су само изјаве председника и премијера. Николић уверава да се стварају нове косовске институције на чијем челу ће бити Срби, да је реч о формирању Заједнице српских општина која ће добити аутономију, да Косово нико не планира да призна. По плану Ивице Дачића, образовање, просвета, правосуђе и локална полиција треба да буду српски и да одржавају односе са Приштином и Београдом. Ипак Тачи отворено говори да никакву аутономију у оквиру Косова Срби неће добити.

Зашто су тако важне за две стране општине на северу Косова? У тим општинама са већинским српским становништвом поредак осигуравају српски полицајци који добијају плату из Београда, тамо у болницама, школама, судовима раде и школују се Срби. Они су до недавно имали непрекидну аутомобилску везу са Србијом. Своју делатност је обновиио и униврерзитет у Косовској Митровици, преселивши се из Приштине. Регионом управља Скупштина, сви органи власти тесно су везани са Србијом. Када све то пређе Албанцима, ко ће се усудити ка каже да је Косово српска аутономија?

Чак увијена реторика српског руководства не може да сакрије уништавање последњих видљивих знака присуства Србије на Косову. Уништавање „паралелних“ институција је управо уништавање државности. Од сада оне ће постати косовске, укључујући медицину, образовање, полицију. Борећи се за аутономију у аутономији Дачић мора да разуме апсурдност те синтагме.

19. фебруара у Бриселу одржан је детаљни разговор о интеграцији општина на северу Косова. Преговори су трајали свега 19. у току дана и наставили се 20. фебруара иза затоврених врата. Дан раније је државни секретар САД Џон Кери консултовао госпођу Ештон о методици даљих преговора. Непосредно у Бриселу са странама је разговарао амерички дипломата Филип Рикер који је хвалио српску страну због изналажења компромиса, обећао је подршку по питању евроинтеграције. На Хашима Тачија се није вршио притисак, Рикер је изразио Тачију потпуну подршку САД за став у преговарачком процесу. Њега су ободрили европском перспективом и само су га грдили због криминала и корупције, на које треба обратити пажњу.

Сами Срби са Косова су иступили против компромиса на који се одлучује Београд. Они захтевају да се врати преговарачки процес у оквире УН, да се поштује резолуција УН 1244, да се помисли на Србе који живе у енклавама у другим регионима Косова.

Две недеље до наредног сусрета 20. марта посредници су провели у консултацијама, рачунајући да ће ову рунду учинити последњом.

13. марта Ештон је одлетела на Балкан, у Приштину и Београд. Хтела је да постигне конкретни резултат. Албанци су оценили долазак Ештон као израз подршке, обежали да ће наставити преговоре о нормализацији односа две земље, потпуној интеграцији северних општина у политички и законодавни систем покрајине у складу са Уставом Косова. При томе став је остао чврст: никакве заједнице српских општина, како не би испало нешто попут Републике Српске, која ствара у БиХ толико проблема.

О наредним преговорима 20. марта мало шта се зна. Ипак агенција Танјуг је сазнала да је била припремљена нова верзија Споразума од 8 тачака. У погледу Заједнице спрских општина компромис је нађен у томе што ће 9 косовских општина добити права означена у Ахтисаријевом плану. Осим тога, после споразума о нормализацији односа, према изјавама саветника Бундестага Ханса Фаленског, треба да уследи пружање места Косову у УН уз пуну сагласност Београда. Само у том случају Немачка је спремна да смањи списак услова према Србији, неопходних за почетак преговара са ЕУ. Између осталог, Немачка је поставила Србији 7 услова у којем је на пример да не мења мишљење о догађајима у Сребреници као о геноциду.

Напетост у земљи рсте, времена до коначне одлуке остаје врло мало. Једина опозициона парламентарна ДСС захтева да се размотрипитање у Скупштини. То су важни дани када народ и држава треба да покажу самопоштовање и јединствени став да Србија никада неће трговати својом територијом, изјавио је Војислав Коштуница. Према папиру припремљеном у Бриселу, рекао је он, Србија се одриче Косова, наша земља ће бити прва која ће добровољно дати своју територију. Треба одустати од таквог предлога ЕУ, сматра он.

21. марта одржано је заседање СБ УН, где је разматран ток преговора о Косову на које су познаве стране. Дачић је насликао невеселу слику живота српске заједнице на Косову: одсуство услова за повратак Срба у своје домове, њихово кретање није безбедно, употреба српског језика је немогућа, споменици културе и даље се уништавају. Он је навео податке да у време од 1. октобра 2012. до 31. јануара 2013. године у покрајини су извршена 93 напада на Србе, има убијених и рањених. Само у јануара срушена су 102 надргобна споменика на српским гробљима. Осим тога, увећан је број ухапшених Срба без објашњења разлога.

Косовски премијер Хашим Тачи на СБ је позвао Београд да пристане да се расформирају „паралелне структуре власти“ на Косову и да се потпише мировни споразум у којем би се Срби извинили за злочине 90-их година и пристали да плате репарације(!).

2. априла преговори треба да се заврше, како би 16. априла Ештон могла да поднесе извештај, а 22. априла, на дан састанка шефова допломатије земаља ЕУ моло би да се стави на дневни ред питање Србије. Без обзира на „опрезни оптимизам“ Брисел прогнозира да ће Приштина и Београд потписати споразум. Срби су одлучили да размотре питање на владином нивоу, и већина је нашла да је споразум неприхватљив. Јавно мњење у Србији категорички је против уступака Приштини. Ипак Дачић се плаши да ће Србију поново оптужити за ометање преговора, алудира да је лако рећи „не“ али да треба покушати да се пронађе други излаз, да је штета одлагати датум почетка преговора са ЕУ на још годину дана.

Недавно је у Београду одржана научна конференција о косовском питању, коју је организовао Институт за европска истраживања и Центар за проучавање миграције у којој сам и ја учествовала. Занимљиво је да су на њу били позвани не само научници, већ и они који су за време претходних власти непосредно учествовали у преговарачком процесу, као и актуални српски лидери Косова. Разматрање је углавном било концентрисано око два питања: оцена резултата преговарачког процеса и трагање оног што још може да се учини.

Борко Стефановић, шеф београдске преговарачке групе претходне владе говорио је о томе како је тешко било водити преговоре када су Срби стално иступали са предлозима, а Албанци ћутали. По његовом мишљењу, добро је што су у то време постигнути неки договири, али нису потписани. Сада он критикује актуалне преговараче зато што претходно не разматрају свој став у влади, Скупштини, што нико није видео ни један папир, ни један предлог.

Занимљиво је било иступање Слободана Самраџића, научника, заменика председника Демократске странке Србије, бившег министра за Косово и Метохију, који је учествовао на преговорима 2006-2008. године. Његова критика владе је била мирна, али врло оштра. негодовање је изазвала политика сталних уступака: Србија је спремна да мења свој Устав на основу резултата преговора, а Косово свој Устав брани, Срби не бране своје националне интересе у очувању територије, а Албанци стално говоре о интеграцији територије Косова. По његовом мишљењу, актуалне власти придржавају се стратегије самопорицања: 1) међународног права, 2) српских институција власти у северном Косову, формираних после 1999. године, 3) својих националних интереса. Одговарајући на питање шта покреће актуалну власт, зашто се она одлучује на сталне уступке, научник и политичар је претпоставио: страх од кажњавања. Тако је велики страх од санкција, бомбардовања и изолације, који је претрпео српски народ.

Говорници су говорили о томе да све уступци Ивице Дачића на преговорима противрече Уставу Србије, а то значи политички су нелегитимни. Преговори за време Бориса Тадића били су прекинути, папири су остали непотписани. Акутално руководство је пропустило шансу да одустане од виртуалних договра, али умето тога је ухватило оборену заставу и кренуло у офанзиву против себе самог. Међу грешкама власти учесници су навели одуство маневрисања и стратешке видовитости. Тако се помињало да су власти имале две могућност да уђу на Косово: после погорма 17. марта 2004. године, како би заштитиле српско становништво, и после проглашења независности покрајине 2008. године. Да су се тада власти на то одлучиле, сада би имали сасвим другачији став у преговарачком процесу.

Како нам се чини, актуалне власти имају известан простор за маневар. Као прво, оне су сасвим заборавиле на резолуцију 1244, којунико није укинуо: као друго, треба одрицати Ахтисаријев план који није био усвојен у СБ, значи ниј елегитима, а управо по њему сада покушавају да изграде унутрашњи живот Косова; као треће, да искористе подршку савезника, а не да делују упркос договорима са њима. Осим тога, треба заузети став да једнострани уступци нису компромис, што ће дати могућност да се не жури са привхатањем решења. И коначно не треба ићи на огормне жртве, људске и територијалне, ради илузорног циља почетка преговора о ступању у ЕУ. Историја такве пропусте не заборавља.

Јелена Гускова / Глас Русије